Otkriće novca pogodilo nas je kao atomska bomba

Treća sekretarka okružnog partijskog komiteta volela je da čita detektivske romane. Na početku najnovije knjige Svetlana Aleksijevič precizno je opisala vakuum koji nastaje posle krupnih društvenih promena i još slikovitije čekanje dok se one odigravaju. Bila je 1991, otišla je do kancelarije, usput čula glasine kako se puč završava i Mihail Gorbačov pada, ali kao da niko nije znao šta se zapravo događa. Čekanje je bilo ključna reč. Spustila se u deo zgrade s bibliotekom. Međutim, do kraja dana, nije ostao nijedan krimić da se prekrati vreme. Svi su čekali... Ne uz dela Lenjina i Marksa.

Prve stranice kapitalnog dela pod naslovom Secondhand Time: The Last of the Soviets (Polovno vreme: nestanak Sovjeta), sačinjenog od razgovora s lokalnim komunističkim funkcionerima, doktorima, prolaznicima, demonstrantima, ratnim veteranima, izbeglicama opisuju vreme kada se vesti pojačavaju do daske, a na televiziji, u času kada gotovo niko ne može da pretpostavi šta će se desiti, počinje ozbiljna muzika. Uz svuda prisutnu salamu kako je već na Tviteru primetila pronicljiva čitateljka. Šta je sada naša nacionalna ideja, izuzev salame?, zapitala se i treća sekretarka okružnog komiteta.

Kao i u knjigama Rat nema žensko lice i Černobiljska molitva, koje su do sada objavljene u Srbiji, Svetlana Aleksijevič (Ukrajina, 1948) organizovala je narativ kao niz razgovora, ispovesti sagovornika, pre kojih saznajemo njihova imena, godišta i zanimanja. U Ratu dve stotine žena svedoči o odlasku u vojsku 1941. U hronici budućnosti, užasne, tragične priče o Černobilju ređaju porodice uništene katastrofom, dok novi naslov u centar pažnje stavlja Mihaila Gorbačova, gradeći složenu konstrukciju oko polemika vezanih za perestrojku.

Drugi nobelovac, DŽ. M. Kuci, zabeležio je da u opčinjavajućoj knjizi Svetlana Aleksijevič orkestrira bogatu simfoniju ruskih glasova, pripovedajući priče o ljubavi i smrti, radosti i tugama, pokušavajući da pronađe smisao dvadesetog veka, tragičnog za njenu zemlju. Stil je poseban i na čudan se način uklapa u žanr nazvan oral history koji je poslednjih leta postao naročito popularan u svetskim magazinima. Usmena istorija bazira se na razgovorima s ljudima koji svedoče o događaju, ali nema puno takvih proza u kojima čitalac naiđe na rečenicu tipa: Sad odlazimo na pijace, u prodavnice, kao u muzeje.

Pre toga opisuje prazne rafove, pa se i mi trzamo, kad odjednom, mimo programskog rasporeda, na televiziji krene Labudovo jezero. Pod prozorom zagrmi tenk; zvučnik pojačanog televizora i sam počne da proizvodi potmuli odjek eksplozije glasova za vreme Dnevnika. Sećate se? U samoposluzi je bilo soli. Uvek je bila mokra. Klasici pišu univerzalne priče.

U rečnicima književnih termina, u odeljku kujna, negde pored realizma kuhinjske sudopere, mogli bi da se nađu i kuhinjski razgovori koji čine prvi (1991 2001) i drugi deo (2002 2012) knjige Secondhand Time. Junaci Svetlane Aleksijevič opisuju šta im je značio takav pojam. Hruščovljevi stambeni blokovi imali su i kuhinje (devet ili dvanaest kvadratnih metara, ako imate sreće) u kojima je rano počelo da se šuška o promenama. Tokom šezdesetih, disidentski život bio je kuhinjski život.

Otvarao se prostor, jer su za stolom, kraj šporeta, bili uvek samo prijatelji. Smišljale su se šale na račun društva i funkcionera mali dodatak ispovestima, fragmentima iz štampe, citatima drugih autora... Zastareli vicevi zaleđeni u vremenu. Danas ne znače ništa, pre ste mogli da izgubite glavu. Lako, sedneš ranije, dok drugi još uvek aplaudiraju Staljinu, i čekaju te najstrašnije muke.

Kujne su krile snove o promenama, zapadu i kapitalizmu. Mi smo živeli u svetu fatamorgana. Rusija iz knjiga i kuhinja nikada nije postojala. Sve je bilo u našim glavama.

Uz salamu, snovi su najčešće bili vezani za ve-ha-es kasete, automobile, dobru garderobu i video-rikordere. O kapitalizmu, kao i o svakoj drugoj temi, Svetlani Aleksijevič pričali su ljudi iz različitih sfera, sa različitih društvenih pozicija, iz svih mogućih uglova. Jesu li u polemikama znali šta žele? Otkriće novca pogodilo nas je kao atomska bomba.

Postavilo se pitanje da li umesto u domovini žive u supermarketu... Ili je bolje bilo u praznim prodavnicama. Na desetogodišnjicu puča, 19. avgusta 2001, književnica je na ulici razgovarala s prolaznicima. Čovek joj je saopštio kako je i kapitalizam pod šakom KGB-a. Dvadesetak stranica dalje: Komunisti nisu što bi trebalo da budu. Sada imamo komuniste koji prave stotine hiljada dolara godišnje.

A Gorbačov? Era Gorbačova... Ogromne mase ljudi sa ozarenim licima. Sloboda! Vazduh koji smo udisali. Junakinja svedoči kako su to bile divne, naivne godine i da joj se čini da ni u koga nisu tako verovali. Generalni sekretar Centralnog komiteta pričao je kako i sam koristi stari trik. Tokom poverljivog razgovora u kabinetu, pojača do kraja radio ili televizor. A kada je baš važno, odlazi u šumu, u šetnju.

Naravno, ozarena lica brzo su nestala. Na 58. stranici, zapisane su reči žene koja tvrdi da je Gorbi bio slab, da je zastao, da je, u neku ruku, bio za socijalizam, želeo kapitalizam. Kada bi otišao u inostranstvo, svi su mu aplaudirali. Gorbi! Gorbi! Oh, Gorbi!

U Moskvi je studirao sa Aleksanderom Dupčekom, vođom Praškog proleća. Zdenek Mlinar, treći kolega iz društva, pisao je u memoarima, saznajemo, kako su obraćanje Hruščova 20. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza čitali na fakultetu, na zatvorenom sastanku, i kako su bili toliko šokirani da su celu noć proveli lutajući Moskvom. Zakleli su se da će život posvetiti borbi protiv staljinizma.

Gorbačov i promene u središtu su knjige i gotovo svaka od ispovesti kreće od te tačke, ali ide u prošlost, prema Staljinu, njegovoj eri i tragu koji je ostavila. Na drugoj strani, priča o dolasku kapitalizma razvija se prema Borisu Jeljcinu i Vladimiru Putinu, ka najrazličitijim perspektivama iz kojih se sagledavaju njihove vladavine. Puno je skokova kroz vreme, ali određeni period sasvim se precizno slika kroz detalje. Na primer, koliko je u određenom društvenom sistemu bila važna institucija pisma uredniku. U centru pažnje su obični ljudi, heroji knjige, s teškim pričama prepunim izvrsnih epizoda i darom da se čitava stvar učini univerzalnom. Da se zakrpi zajednička istorija unutrašnjeg socijalizma, kako piše u uvodu, onoga koji je postojao u duši pojedinca.

Nije stvar samo u detektivskim romanima koje guta nekadašnja treća sekretarka oblasnog komiteta da bi prekratila vreme. Svetlana Aleksijevič posebno pazi na junake, najčešće vojne funkcionere, koji su tokom promena, dok je stvar bila u čekanju, izvršili samoubistvo, verujući da drugi izlaz ne postoji. Posle su ih lopovi vadili iz grobova da ukradu ordenje.

Na takvim mestima, čitalac zastaje i pita se kako je sve to bilo moguće. Zar se takve stvari stvarno događaju? Književnica je dobila Nobela za nefikcijsku prozu. Život u Rusiji je kao fikcija, kaže joj prolaznik na Crvenom trgu 1991. godine.