Oženjena žena

Svi rečnici i sve gramatike, još i danas, smatraju takvu upotrebu pogrešnom, a prelazno (o)ženiti dopuštaju samo s muškarcem kao objektom (npr. oženiti sina). Lingvista Vlado Đukanović, u nekoliko uzastopnih nastavaka emisije „Put u reči“ na Radio Beogradu, založio se za izmenu tog gramatičkog propisa. Za to je izneo dva glavna argumenta. Prvo, germanizmi su odavno prestali da budu pretnja našem jeziku, kakvi su bili u Maretićevo doba, a konstrukcija tipa „Oženio je Milicu“ ostala je do danas jednako rasprostranjena. Drugo, danas praktično nema očeva koji bi „ženili sinove“, nego sinovi sami sebi nalaze ženu, a roditelje o tome naknadno obaveste. Moguće je da je kolega Đukanović u pravu, a da su naši gramatičari suviše konzervativni. Primetimo, ipak, da se takva upotreba nije proširila i na trpni pridev, kako inače biva sa svim prelaznim glagolima. Ako je neko nagradio Milicu, ona je nagrađena, ako ju je kaznio, ona je kažnjena, ali ako je Pera oženio Milicu, gle čuda, nećemo reći da je oženjena, nego da je udata. Osnovni kriterijum za gramatičku normu je „kako dobri pisci pišu“. Ja priznajem da slabo pratim savremenu književnost, pa ne znam da li se i koliko konstrukcija „oženio Milicu“ javlja u pisanom jeziku. Potajno se ipak nadam da današnji pisci nisu izneverili Petra Kočića, koji je još pre 112 godina, u „Jazavcu pred sudom“, s nenadmašnom duhovitošću komentarisao ovu jezičku stranputicu. Setite se samo: Pisarčić pita Davida „Zar si udovicu oženio?“, što je za Davida čista besmislica. Sudac pokušava da protumači pitanje svog službenika: „Je li ta tvoja žena, pitamo te, bila prije oženita?“ David se krsti: „Žena oženita! Ama, zar se u vašoj zemlji žene žene?“ Pisarčić dodaje: „Kad je tako mlada, onda si je morâ djevojkom oženiti.“ David, „uprepašćen od čuda“, kaže: „Kako ću ja ženu djevojkom oženiti? Bogami dijete, ja bi rekô da ti nijesi sastavio oko lijeske... Što ću ja ženi djevojku dovoditi?“