Haški san

Sada se već sasvim jasno vidi da je taj dan blizu. Toga dana će se otvoriti vrata Haškog tribunala. Iz odatle će na kolenima ispuzati i izbauljati sudije, tužioci i ostala administracija, koji će biti polugoli i šibaće se po leđima, kaiševima napravljenim od u ljutom sosu mariniranih kožnih korica svojih presuda, tužbi i zapisnika. Pokajničke suze će im svima teći niz noktima izgrebana lica, a lica će posebno biti izgrebana na obrazima. To će biti zato što će se osetiti potreba za svojevrsnim manuelnim odgovorom na pitanje: „Pa gde nam je obraz dosad bio?“ I tog dana će u Beogradu američki ambasador, pa za njim i svi ostali zapadni diplomatski predstavnici, otići do srušenoga Generalštaba i tamo predati kolektivnu ostavku na svoje funkcije, naglo posramljeni decenijama pogrešne politike svojih država. Uz simultano cepanje sopstvenih pasoša i grupno traženje srpskog državljanstva, obaveštajni službenici rečenih ambasada će pratiti glavninu ove pokajničke povorke, naglas izgovarajući imena svih svojih domicilnih agenata, doušnika i špijuna. Celu ovu Paradu srama pratiće Soroševi službenici i poklanjati pare svakom ko zatraži, samo ako se zakune da u nekom ranijim prilikama te pare nije dobijao. Takvih će, naravno, biti veoma malo. Taj dan će odmicati, a glavnokomandujući NATO će pokušati da sleti na beogradski aerodrom u pokušaju da se preda, naknadno ali sa dubokim razumevanjem shvatajući davni poraz svoje armade. Ali njegov će avion još dugo kružiti, jer će pre njega sletati avioni predsednika država i vlada zemalja nastalih raspadom bivše SFRJ, koji će hitno požuriti na grupni sastanak sa bilo kime iz domaćih vlasti, e da bi se naknadno odrekli svoje samostalnosti. Shvatiće grešku svojih nekadašnjih separatizama i ispravnost one politike koja je potvrđena u novootkrivenim delovima presude Haškog tribunala. I tumaraće regionalni lideri od jedne do druge državne institucije, sa molbom za ponovni prijem u zajedničku državu, ali ih niko neće hteti primiti. Te će oni, tako obezdržavljeni i prezreni, završiti u društvu sirijskih izbeglica ispred beogradske autobuske stanice. U Briselu će, toga dana, čelnici EU spaliti Briselski sporazum, shvatajući dugački niz zabluda koji su do njega doveli. Inspirisani tim pokajništvom Evrope, rukovodioci MMF i Svetske banke doneće odluku o hitnom reprogramu svih dugova i ogromnoj bespovratnoj pomoći nepotrebno maltretiranoj zemlji. To će, u lančanoj reakciji dobrote, odvratiti Vatikan od beatifikacije Stepinca i otrezniti Istanbul od neootomanskih ambicija. Ali čuda toga dana neće stati: sa mnogih računa u brojnim ofšor zonama će se sliti brojne milijarde dolara u novoosnovani fond za reprivatizaciju privatizovanih preduzeća, otkup „Zastave“ i Smederevske železare od novih vlasnika, kao i oporavak svih javnih preduzeća. Želja anonimnih donatora biće i da se, ukoliko ostane para, snimi film o Osmoj sednici, sa nekim poznatim glumcem u naslovnoj ulozi. Mogao bi i Ričard Barton, samo da nije umro. Toga dana će svi oni koji su Petog oktobra palili Skupštinu doći ispred te iste Skupštine i cvileći tražiti oproštaj, polivajući se benzinom. Ali neće nikoga biti da zapali šibicu, jer će sve preostalo građanstvo otići na otkrivanje Spomenika. I toga dana će, u podnožju Spomenika, biti kamenovani svi oni koji su godinama sumnjali da će taj dan ikada doći. I onda će se povući tkanina koja pokriva Spomenik i potom će se vrlo brzo doći do zaključka da je tkanina sa Spomenika zapravo čaršav, kojim se nismo dobro pokrili, pa se svašta sanjalo. Jer su noge bile otkrivene.