Pogledaj Vinču, Anđele

Ipak je Milosrdni anđeo, kako je NATO nazvao bombardovanje naše zemlje 1999, nešto doneo i Srbima. Osiromašeni uranijum! NATO je priznao da je “ostavio” četiri tone municije obogaćene ovim otrovom, dok prema našim podacima, količina ide i do 15 tona. Radna grupa Ujedinjenih nacija marta 2001. izašla je sa podatkom “da su američki avioni tokom kosovskog rata upotrebili 31 hiljadu metaka sa osiromašenim uranijumom ili oko deset tona municije”.

Razliku između ovih cifara čine mesta poput Pljačkovice. Ovo brdo iznad Vranja ne pominje se u NATO izveštaju iako su i naši a potom i inostrani stručnjaci tu pronašli uranijumsku municiju. Danas, pet godina nakon rata, ekipa za atomsko-biološko-hemijsku odbranu Vojske Srbije i Crne Gore i ekipa sa Instituta Vinča su počele čišćenje tog terena. Zemlja koja se skida, stavlja se u specijalne kontejnere i privremeno skladišti u Vinči. Miroslav Nikčević, direktor republičke Uprave za zaštitu životne sredine, kaže da se radi po nekadašnjem projektu savezne vlade koji je prihvatilo sada nadležno Ministarstvo za nauku i životnu sredinu. “Da bi posao bio što kvalitetnije odrađen, Ministarstvo je odlučilo da se prvo očisti pristupačniji prostor sela Bratoselce u opštini Bujanovac da bi se sada, po završetku ovog posla, prešlo na znatno bitniji teren Pljačkovice, kome gravitira mnogo više ljudi.” Posle Pljačkovice na redu je čišćenje preostale dve lokacije u Srbiji bez Kosova na kojima je registrovano prisustvo osiromašenog uranijuma: sela Reljan (opština Preševo) i sela Borovac (opština Bujanovac). Do kraja 2005. godine, kaže Nikčević, taj posao bi trebalo da se završi.

Tako bi Srbija bez Kosova bila očišćena od municije sa osiromašenim uranijumom u zemlji. Preciznih podataka o lokacijama na Kosovu i Metohiji nema ali se pretpostavlja da ima više od sto takvih mesta. Čitavu ovu priču praktično su i inicirali Italijani, čiji su vojnici raspoređivani na mesta blizu “uranijumskih tačaka” počeli da obolevaju pa i da umiru, od karcinoma i leukemije, uglavnom.

Projektili sa osiromašenim uranijumom koriste se za razbijanje najtvrđih materijala, najčešće oklopnih vozila, i NATO ih je uglavnom sejao duž granice sa Albanijom i duž administrativne granice Kosova i juga Srbije, gde se pretpostavlja da su najviše bili stacionirani tenkovi Vojske Jugoslavije. Međutim, Dejan Dimov, ekolog, primećuje da se “uranijumske tačke” na zapadnom Kosmetu i jugu Srbije poklapaju sa izvorištima vode i smatra da je uništenje strateških nalazišta, pre svega, izvora vode bio osnovni motiv NATO alijanse da upotrebi municiju sa osiromašenim uranijumom. I doktor Radomir Kovačević, načelnik sektora za radiološku zaštitu pri Institutu za medicinu rada, smatra da uranijumski meci nisu korišćeni samo u svrhu razbijanja oklopa tenkova i drugih tvrdih materijala. “U komandnoj strukturi NATO alijanse na trećoj poziciji se nalazi ekolog. I oni dobro znaju zašto su gađali te lokacije. Na jugu Srbije nisu postojali nikakvi vojni ciljevi. Verujem da je motiv bio da se rasele srpska sela i da se dobije etnički čista teritorija. Jer, recimo, u selu Borovac više od 200 kuća se vodom snabdeva iz jednog bunara. A prema podacima koje imam, taj bunar je kontaminiran. Slični su podaci i za sela Reljan i Bratoselce.”

Treba znati da se u trenutku pogotka uranijumskim metkom razvija temperatura od gotovo 1 000 stepeni a temperatura sagorevanja ovakvog uranijuma je negde oko 800 stepeni. Stvara se plamen sa ogromnom koncentracijom uranijumskih oksida radijusa 500 metara, koji vetar nosi dalje. Oni meci koji su ušli u zemlju, duboko su zakopani. Najveća opasnost preti od njihove oksidacije kojom bi molekuli mogli prodreti i u podzemne vode a onda je nemoguće predvideti njihove puteve.

Dr Kovačević tvrdi da se kontrolišu ove četiri lokacije na jugu Srbije i da tamo ima uranijuma u vazduhu, što, kaže, ne treba da čudi jer se u Hadžićima blizu Sarajeva koji su gađani ovim projektilima prilikom bombardovanja Republike Srpske 1995. i posle sedam godina mogao izmeriti visok procenat uranijuma u vazduhu. Prema podacima dr Kovačevića ali i Uprave za zaštitu životne sredine, severnije od Vranja nije otkriveno postojanje uranijuma. Dejan Dimov kaže da to što nije otkriveno, ne znači i da ne postoji.

Ipak, ono što najviše zabrinjava, jeste to što nema organizovane zdravstvene kontrole stanovništva. Jer, pet godina je otprilike to latentno vreme da bi se otkrile prve posledice.

Miroslav Nikčević kaže da Ministarstvo nikakvih podataka o posledicama nema. Tvrdi da su ga stručnjaci uveravali da nema nikakve opasnosti od radicije ali da je, imajući u vidu da osiromašeni uranijum spada u opasne otrove, država rešila da otpočne sa čišćenjem terena. “Pitanje je koliko se možemo pouzdati da u te ili bilo kakve procene nije umešana politika, a s druge strane, država mora imati u vidu i uznemirenost stanovništva”, kaže Nikčević. Radomir Kovačević, međutim, tvrdi da posledice već postoje. “Da bi se dokazale direktne posledice, moramo prvo da dokažemo prisustvo uranijuma u sredini, što smo dokazali, onda u hrani ili vodi, što smo takođe našli, zatim u ljudskom organizmu, gde najslabije stojimo jer je oprema za to skupa a nemamo adekvatne programe ni dovoljno lekara. Četvrta stavka je konkretno merenje posledica.”

Ipak, prema dosadašnjim istraživanjima Instituta za medicinu rada, prilikom kontrole kod 29 ljudi iz sela Bratoselce 2002. godine pronađeno je nekoliko stotina puta veća koncentracija uranijuma u organizmu od normalne. Takođe, u 90 odsto kontrolisanog stanovništva su primećene promene na genetskom materijalu, s tim što te promene nisu specifične i ne mogu se sa sigurnošću pripisati posledicama uranijuma ali sam taj ogromni postotak nešto govori. Doktor Kovačević kaže i da je na jugu Srbije broj kancerogenih i malignih oboljenja u porastu.

Treba se setiti i da su u martu ove godine mediji objavili da je porodica Mirka Blagojevića iz Golupca tužila državu zbog Mirkove iznenadne smrti. Porodica kao razlog navodi to što je, kao pripadnik Vojske Jugoslavije, šest meseci u selu Reljan kod Preševa bio izložen radioaktivnosti. Jedanaest meseci nakon što je došao s juga Srbije, preminuo je.

“Koliko nam je poznato, u vojsci nije primećen veći stepen oboljenja a vojska te stvari redovno kontroliše”, kaže Miroslav Nikčević. On kaže da je Uprava za zaštitu životne sredine zadovoljna sredstvima koje država odvaja za zaštitu stanovništva i životne sredine. “Mislim da vlada čini dovoljno”, kaže Nikčević.

Radomir Kovačević kaže da država pod hitno mora obezbediti podatke o svim rejonima po kojima je NATO dejstvovao uranijumskom municijom, mora zahtevati da se našim ekipama stručnjaka pridruže stručnjaci zemalja koje su imale iskustva sa radioaktivnom kontaminacijom (Ukrajina, Japan, Indija, Rusija) i mora uspostaviti redovan monitoring životne sredine u zoni uticaja bombardovanih lokaliteta i, što je najbitnije, monitoring zdravstvenog stanja stanovništva.

Pre toga, kaže dr Kovačević, država mora napraviti realnu procenu rizika. “Posao države nije ni da teši, ni da plaši svoje stanovništvo. Ona mora da ga zaštiti.”