Hvala Vučiću, ali Prlainović govori istinu

Foto Đorđe Kojadinović

Aleksandar Đorđević, selektor reprezentacije Srbije na samo jednom turniru, Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, dva puta se upisao u istoriju. Srpskoj košarci doneo je prvu olimpijsku medalju od osamostaljenja i ujedno postao tek četvrti čovek na planeti koji je i kao igrač i kao trener osvajao olimpijska odličja. Pre njega to su uspeli samo Leri Braun, Željko Obradović i Petar Skansi.

Istovremeno, usred velikog slavlja predsednik Košarkaškog saveza Srbije Dragan Đilas najavio je ostavku, a dve godine ranije potpredsednik Dejan Bodiroga postao je funkcioner FIBA. Tako se nukleus tima koji je srpsku košarku u prethodne tri godine vratio u svetski vrh gotovo nečujno razišao.

Imajući u vidu da još nije poznato ko će i sa kakvim idejama sesti u predsedničku fotelju, razgovor sa Đorđevićem počinjemo pitanjem ostaje li selektor nacionalnog tima i računa li na podršku i budućeg rukovodstva?

Odgovoriću ovako da li novo rukovodstvo računa na moju podršku? Napravili smo projekat zahvaljući Bodiroginoj ideji, bili smo sjajan tim, pokušavali smo da utičemo na njegovu odluku do poslednjeg momenta i žao mi je što nas je napustio. Bez obzira na njegov odlazak, nastavili smo da funkcionišemo kao tim, Savez je rešavao mnoge probleme od svakodnevnih do institucionalnih. Odluka Dragana Đilasa je pomalo neočekivana, iako se negde mogao naslutiti takav razvoj događaja. Još nismo stigli ni da razgovaramo, mene su klupske obaveze odvukle na drugu stranu. Pitanje je iznenađujuće, ali i logično. Normalno je da selektor koga je biralo jedno rukovodstvo stavi na proveru poverenje koje je dobio s obzirom na to da će novi čelnici imati i nove ideje. Ukoliko se postavi pitanje mog statusa, neću imati problem da se sklonim, bez obzira na ugovor koji imam. Ne razmišljam o povlačenju, iako u ovom trenutku ima razloga i za takvo razmišljanje. Zacrtao sam određene ciljeve, imam obaveze prema ljudima sa kojima radim, prema igračima Naš cilj je kontinuitet u osvajanju medalja, i to je ono što me čini najzadovoljnijim. Za tri godine osvojili smo dve srebrne medalje, igrali jedno polufinale, postali smo zvanično treća reprezentacija sveta.

Pomenuli ste da postoje razlozi zbog kojih ponekad pomišljate i na povlačenje. Čime ste nezadovoljni?

Razlozi nisu vezani za košarku, za teren, za unutrašnje odnose u Savezu. Postavljam pitanje - da li su se košarkaška javnost i mediji ovog, pa i prethodnih leta, prema reprezentaciji odnosili na pravi način? Mislim da se tako nešto nikada nije dešavalo ni u jednoj akciji košarkaške reprezentacije, ma ko da je bio selektor, ma kakva da je bila ekipa, ma ko da je bio pozvan. Medijski cirkus koji je napravljen predsatvlja nepoštovanje institucije reprezentacije i pravila koja postoje unutar nje. A ona postoje 53 godine, a ne poslednje tri. Bilo je ozbiljnih provokacija koje su možda čak bile i sračunate. Reč je o pokušaju manipulacije na izuzetno visoko organizovanom nivou. Ne paranoišem, ovo pričam već dve godine. Shvatio sam to kada je Bodiroga odlučio da ode iz Saveza. U svemu tome, očigledno se nije računalo na snagu ličnosti čoveka koji je bio provociran.

Šta je cilj te, kako kažete manipulacije, i ko po vašem mišljenju stoji iza toga?

Bodiroga i ja smo napravili čvrst sistem, Savez je stajao iza svega toga i nije moglo da bude bočnih udara. Vodili smo jednu sportsku organizaciju na miran, civilizovan način tražeći rezultate kroz reprezentativna takmičenja. Međutim, kada se nekome učinilo da je taj tim oslabljen, pojedinci su pomislili da mogu da utiču na odluke o izboru igrača, kadrova... Sve je krenulo iz medija. Raznim dopisima, saopštenjima, montiranim intervjuima, javnosti se servirala iskrivljena istina. Cilj je bio da se dokaže moja sujeta i lični animozitet prema pojedinim igračima, a sve to nije imalo nikakve veze sa istinom.

Košarka u Srbiji ima skoro religijski status, ljudi nijedan sport ne doživljavaju toliko emotivno. Koliko je to opterećujuće?

I treba da je doživljavaju emotivno. Prošle godine kada smo bili nadomak finala Evropskog prvenstva i na kraju ostali bez medalje, rekao sam da ćemo 2017. osvojiti zlato na kontinentalnom šampionatu. Većina ljudi me gledala kao ludaka. Radim sve što je u mojoj moći, razume se, uz pomoć saradnika, ljudi iz Saveza i prijatelja, da grupa igrača koju vodim sve što ima sruči na teren. Ne obećavam ja ništa, iako su to neke moje bivše kolege protumačile drugačije, izuzev stava da u mojoj životnoj filozofiji postoji samo borba za medalje. Jedan nekadašnji reprezentativac dozvolio je sebi da na televiziji kaže ako se to ne desi, videće kako će se provesti. Sramotno je da neko tako nešto izgovori, ali je sramotno i da se daje prostor takvim ljudima da iznose stavove o današnjici ovog sporta.

Kada ste 2013. preuzimali reprezentaciju, znali ste da se upuštate u opasan posao. Svi veliki srpski treneri tada su se klonili nacionalnog tima, a vi ste odmah izjavili da idete na medalju. Na čemu ste tada temeljili optimizam?

Rekao sam to zato što verujem u ono što radim, verujem u izbor saradnika i igrača koji imaju kvalitet i mogu da dođu do željenih rezultata. Mislim da poznajem košarku, da znam da radim ovaj posao, a možda je svima i bilo potrebno da se pojavi neko lud ili ludo hrabar kako bismo svi počeli da verujemo u renesansu košarke.

Nakon utakmica u grupnoj fazi na Olimpijadi čule su se ozbiljne kritike, pojavile su se i sumnje u domete reprezentacije. Da li ste u Riju ijednog trenutka pomislili da nećete uspeti da osvojite medalju?

Mnogo pre odlaska u Rio u jedinom obraćanju javnosti rekao sam neke stvari. Sva ona javna zatrčavanja, kritike, prozivke ljudi koji bi hteli da se pitaju, da se čuju, da budu proroci, bili su usmereni na mene jer ih pozicija na kojoj se nalazim boli. Sada svaku reč koju su izgovorili moraju da progutaju, a ja unapred prihvatam izvinjenje koje neće doći. Na kraju krajeva, ne zanimaju me izvinjenja ljudi koji ništa nisu uradili u životu. Neko je pomislio da zbog mog vaspitanja i mirnoće mogu da udaraju po meni kao po vreći. Ako podignem glas, sa dve reči mogu da diskreditujem te i takve koji ne znaju materiju. I kada su imali priliku da pokažu šta znaju, nisu pokazali ništa. Jednostavno, nemaju rezultate.



Najveći deo vašeg jedinog obraćanja javnosti i kasnijih polemika odnosio se na status Bobana Marjanovića u reprezentaciji. Sada kada je sve prošlo, da li ste ljuti na Marjanovića zbog otkazivanja u poslednjem trenutku, računate li na njega za naredno prvenstvo Evrope?

LJut sam na Marjanovića jer ne razume šta propušta. Kada igrač završi karijeru, žali za onim što nije uradio, a ne za onim što je uradio. Ne želim da dozvoljavam toj deci da propuštaju velike stvari zbog razloga koji su nejasni, pogotovo što sam i ja prošao kroz sve to. Marjanović je propustio da bude deo istorijskog uspeha, da svom narodu donese radost On je izvanredan igrač, vredan momak, ali pravi greške. Svaki razlog za otkazivanje je legitiman, ali kao pravi profesionalac treba to da kaže na vreme da bismo svi mogli blagovremeno da se pripremimo. Dobiće poziv naredne godine ukoliko bude dobro igrao i ukoliko ja kao selektor budem mislio da zaslužuje da bude pozvan. I opet je na njemu da se odazove ili otkaže. To nikakve veze nema sa mnom. I to je onaj deo u kome je u javnosti kreirana lažna slika.

Da li je utakmica sa Hrvatskom bila najteža, jer nema popravnog u četvrtfinalu ili zato što su ti mečevi po sebi specifični?

Ima i jednog i drugog. Četvrtfinale je najzahtevnija utakmica i zato se pripremamo da igrači baš tada budu u optimalnoj formi. Imali smo specifičnu situaciju, igrali smo kvalifikacioni turnir na kome smo morali da obezbedimo učešće na Olimpijadi. Nije bilo dovoljno vremena za pripreme, pa su nam te utakmice u grupi na određeni način poslužile i kao pripremne. Pri tome, nismo želeli da pokažemo sve što smo spremili za završnicu. Probali smo da sakrijemo igrače koji su kasnije igrali vrlo važne role. Tu pre svega mislim na Mačvana koji je preskočio pripreme zbog povrede, a i u ovom trogodišnjem ciklusu bio je novi član ekipe. Igrači su protiv Hrvatske osetili tenziju, s druge strane bilo je strelica koje su, bar što se mene tiče, bile apsurdne a koje je trebalo da nas izbace iz ravnoteže. Neko je iz Srbije odgovorio na to omalovažavanje, ali ljudi ne shvataju da nam je na velikim takmičenjima potreban mir i stabilnost, da igrači osete podršku pa makar bila i lažna. Na početku utakmice nismo bili najstaloženiji, ali smo drugo poluvreme odigrali na visokom nivou.
Što se tiče vansportskog aspekta, tenzije ne bi trebalo više da postoje, prošlo je zaista mnogo vremena od rata. Meč sa Hrvatskom mora da bude utakmica kao bilo koja druga i trebalo bi je što pre dovesti na taj nivo.

Jedna iskrena izjava vaterpoliste Andrije Prlainovića da nema sistemskog ulaganja u sport podigla je veliku buru u javnosti. Kakav je vaš stav, ima li sistemskog ulaganja u košarku?

Ima dosta istine u tome što je rekao Prlainović, nema kontinuiranog ulaganja u sportsku infrastrukturu i stručnjake, ali mi nismo bogata zemlja i mnogo toga je plod nemaštine. Možda bi, recimo, mogla da se promeni preraspodela novca na nivou lokalnih samouprava, jer 80 odsto iz budžeta za sport odlazi na fudbal. To je porazno za druge sportove, posebno za nas koji donosimo medalje. Uz to, fudbal ima i najveću podršku FIFA, svoje krovne organizacije koja je najjača, tako da im možda taj dodatni novac lokalnih samouprava i nije neophodan. Država ne može biti jedina adresa na kojoj svi tražimo novac, jer i ona ima svoje prioritete. Dok ne postanemo mala ali jaka zemlja, nešto poput Slovenije, u kojoj svaka škola ima multifunkcionalne sportske sale, bespredmetno je da pričamo o ovoj temi.

Prlainovićeva izjava oštro je podelila javnost, posebno kada su se sa drugačijim stavovima oglasili Davor Štefanek i Ivana Španović, i pretvorila se u mučni verbalni obračun u kome je učešće uzeo i premijer Aleksandar Vučić. Zašto kao narod imamo potrebu da se oko svega delimo, da kroz blato provučemo ono najbolje što u ovom trenutku imamo, a to su sportisti?

Deobe su naš usud i naša osuda. Pri tome, sve radimo javno. Umesto pozitivne energije i konstruktivnog pristupa svako razmimoilaženje u mišljenju odmah sručimo u javnost.
Čitavog života pokušavam da imam pozitivan pristup u svom malom svetu. Igrače javno hvalim, a privatno kritikujem. Nažalost, društvene mreže dozvoljavaju da mišljenje iznose i oni koji su potpuno nekompetentni. Mediji nas bombarduju lošim primerima, nasiljem, rijaliti programima koji oblikuju svest ljudi. Sve manje je onih koji se bave svojim poslom, ali valjda je ljudima lakše da preživljavaju svoju muku ukoliko deset puta više potenciraju tuđu. Ne mogu da se otmem utisku da se to radi planski.

Poznajete li Vučića, kakav je vaš odnos s njim i kakav je njegov odnos prema košarkaškoj reprezentaciji?

Sreli smo se nekoliko puta i mogu reći da je njegov odnos prema reprezentaciji izuzetan. Kada smo se prošle godine vratili sa Evropskog prvenstva bez medalje, pitao je da li je potreban novac da Beograd dobije organizaciju kvalifikacionog turnira za Olimpijadu. Nakon što je od Đilasa dobio potvrdan odgovor, Vučić je rekao da se kandidujemo i obećao da će taj novac biti obezbeđen. Kazao je da je Srbiji u interesu da košarkaška reprezentacija ide na Olimpijadu. To je bila dobra odluka, doneta ne u demokratiji, već u autokratiji, ali sa vizijom šta i koliko košarka može da donese zemlji. Dakle, mi dajemo kvalitetan proizvod, omogućavamo radost narodu, a deci dajemo primer uspešnih mladih ljudi sa kojima mogu da se identifikuju. Za mene je ta odluka bila pun pogodak, lično sam mu zahvalio zbog toga i to ću i ubuduće raditi. Da se ne lažemo, bilo nam je lakše da se plasiramo na Olimpijadu iz Beograda, nego da smo išli na Filipine ili u Italiju. Mi smo se vratili sa medaljom, država je nagradila sve osvajače olimpijskih odličja i to u roku od dva-tri dana. I to je stvar koja je za svaku pohvalu. I nema dalje, nema polemike. Ali, znam da će neki tu stvar videti drugačije i eto nama opet polemike.

Vašoj generaciji je mnogo uzeto kada ste bili na vrhuncu igračke moći. Da li vam se sada kroz rad sa reprezentacijom to bar delimično vraća?

Ne gledam stvari tako, ali mi je strašno žao što ta tri leta nisam imao prilike da se takmičim za svoju zemlju na Olimpijadi, Evropskom i Svetskom šampionatu. Bile su to godine u kojima sam i individualno dominirao, konstantno bio među tri najbolja igrača u Evropi. Imali smo fantastičnu generaciju, sjajnu atmosferu, svi su želeli da dođu i igraju. Sada igrači ponovo pričaju o dobroj atmosferi, odličnim međuljudskim odnosima i to je moja najveća pobeda. Medalja je konsekvenca tih odnosa i uloženog rada. Vidim njih kako se raduju i vidim sebe pre dvadesetak godina.



Kult reprezentacije ste vratili, ali vi volite da kažete da ste košarku pozajmili od prethodnih generacija da biste je vratili budućim. Osećate li da već sada imate dovoljno da vratite?

Nikad nisam sasvim zadovoljan urađenim, ali osećam da već sada imam dovoljno da vratim budućim generacijama. Kao čovek koji je odgovoran prema funkciji koju obavlja nameravam da radim dok se vrednost posla podiže. U ovom trenutku raste vrednost igrača, vrednost reprezentacije Srbije, respekt prema našoj košarci i načinu na koji igramo.