Pozorište, ali ne u našoj kući

Foto Oliver Bunić

Prvi, veliki zadatak na početku mandata novog ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića bio je da ode u Kinu i nastavi pregovore koje je započeo njegov prethodnik Ivan Tasovac. Reč je o velikom, dugoročnom bilateralnom poslu sa velikom zemljom, o čijem značaju govori i namera kineskih vlasti da u Beogradu podignu svoj kulturni centar. Jasno je da je ovaj državni posao daleko važniji od činjenice koji će ga ministar sprovoditi, kao što bi ista logika morala da važi i na domaćoj sceni važno je završiti započete poslove. Završiti muzeje koji se rekonstruišu, izabrati direktora Narodnog pozorišta u skladu sa zakonom (Božidar Đurović je legalno izabran, ali nikada nije postavljen), a ne držati nezakonito na čelu ove kuće Dejana Savića, koji se javno hvali da njega niko ne može da smeni.

Hoće li novi ministar naći rešenje za nacionalni teatar čiji je Upravni odbor u ostavci, ali u kojem je, uprkos svim nedaćama, v. d. direktora drame Željko Hubač uradio značajan posao? Repertoarski poduhvat Hubača i prethodnog Upravnog odbora važan su korak napred. Međutim, šta će se uraditi sa izveštajem Državne revizorske institucije (DRI) i internim izveštajima, šta sa viškom zaposlenih, šta sa netalentovanim glumcima koji su došli samo zato što je neko urgirao za njih, šta sa onima koji primaju platu a ništa ne rade

Sve to ostaje ministru koji će morati da dovrši posao, za koji dosad, očigledno, nije bilo političke volje. Ili je, naprotiv, bilo određenog političkog pritiska da sve bude onako kako je bilo. Treba i ovom prilikom podsetiti na proročke reči reditelja Dejana Mijača iz vremena kada je Ivan Tasovac došao na mesto ministra kulture: Tasovčev uspeh će se meriti po tome kako bude rešio problem Narodnog pozorišta. Kako ga nije rešio, ostaje samo da ponovimo Mijačove reči da će se i uspeh Vladana Vukosavljevića meriti upravo po tome kako će se izboriti sa marifetlucima koje je poslednjih godina u ovoj kući sprovodio njen čelni čovek.

Šta će biti prioriteti novog ministra kulture?

Na to pitanje očekujemo skori odgovor, od samog ministra, naravno. Do tada, zainteresovani ljudi iz sveta kulture, još uvek se bave njegovim likom i delom.

Deo kulturne čaršije, koji preko svojih dojavnika saopštava da je odahnuo što je Ivana Tasovca na mestu ministra kulture zamenio Vladan Vukosavljević, na taj način je nehotice i javno priznao da je zdušno lobirao za ovu promenu. Znajući da je reč pre svega o pripadnicima Demokratske stranke koji su uložili sve snage da Tasovac ode, a Vukosavljević dođe, može se pretpostaviti koliko su ti nezadovoljnici, koji se nalaze na pojedinim istaknutim funkcijama u gradu, ponegde i u Republici, iskreni zagovornici povratka na staro. Na ono staro u kome su uživali privilegije vlasti od 2000. do pre neku godinu.

Ako se imaju u vidu dosadašnji potezi bivšeg gradskog sekretara za kulturu, njegov pristanak na tu vrstu manipulacije se čini nemogućim. Može se on i oglušiti o činjenicu da takvo ponašanje novih udvorica samo može da vređa njegovu inteligenciju, ali je teško zanemariti činjenicu da je povratak na staro jednostavno nemoguć. Kao što deluje nemoguće da se otpisani kadrovi SPS-a i SNS-a ujedinjeni, ili bivši kadrovi SPS-a u novom ruhu SNS-a, ponovo vrate na scenu.



Bio bi to još jedan povratak na staro, na ono iz veoma bliske prošlosti, koje novom ministru kutlure i informisanja može u startu doneti negativne poene, pre svega u vrhu aktuelne vlasti. Jer, te su kombinatorike tako daleko od premijerovog pogleda na budućnost, o kome je govorio u svom ekspozeu 9. avgusta.

Zagovornici povratka na staro, bilo da su iz DS-a, iz SPS-a ili SNS-a, moraju prihvatiti činjenicu da je period rada Ivana Tasovca, sa hiljadu primedbi zbog onoga što (ni)je uradio, dragocen i zbog toga što su neke stvari krenule nabolje, tako što je prekinuto sa dotadašnjom praksom. Filmski sektor je najbolji primer za to, u čemu najviše zasluga ima predsednica Upravnog odbora Filmskog centra Nada Popović Perišić, koja je uspela da ujedini pojedine struje filmskih radnika zarad zajedničkog cilja. I tako su u poslednje dve godine na konkursima prošli projekti nekih debitanata, ali i dokazanih umetnika, snimljeni su ili se snimaju filmovi koji svedoče o vitalnosti srpske kinematografije. Nema više prakse u kojoj pojedini filmski radnici, bliski pojedinim ministrima iz vladajućih stranaka, dobiju velike pare iz državne kase i nikada više i nikome ne podnesu račun šta su radili. Treba li podsećati na Mlađana Dinkića i sramnu sudbinu filma Sveti Georgije ubiva aždahu.

Ne treba zanemariti ni činjenicu da je na mesto direktora Filmskog centra izabran Boban Jevtić, čiji su prvi potezi pokazali da sigurnom rukom vodi ovu kuću, baš kao što i Jugoslav Pantelić na čelu Jugoslovenske kinoteke beleži prve rezultate. Reklo bi se da je srpska filmska kuća konačno postavljena na dobre temelje.

Lako je setiti se da je Ivan Tasovac obmanuo javnost sa obećanjem kako će godinama zatvoreni Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti biti otvoreni u vreme kada je obećao, a to se nije desilo. I poneo je najveći deo krivice za nerad i javašluk koji su trajali i pre njega, a trajaće i dalje.

Novom ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću ostaje da preseče kolač kada bude otvarao dva renovirana muzeja, jer su konačno završene sve prethodne pripreme da se počne sa radom. Ali, suštinski problemi oba muzeja su prikrivani činjenicom da Ministarstvo kulture nije završilo svoj posao, što je, naravno, tačno. Međutim, pitanje ljudstva, kadrova, inicijative, hoda ukorak sa svetom... sve su to nepoznanice koje se neće rešiti tako što će majstori, najbolje moguće, ulepšati zgrade na Ušću, gde se Sava uliva u Dunav i na Trgu republike.

Jer, i za ovog ministra, kad je o ovoj temi reč, ostaje osnovno pitanje: kakvi muzeji su nam potrebni za 21. vek? Jasno je da nove tehnologije, nova publika, i vreme u kome živimo, pored baštinjenja tradicije i kolekcija koje su od izuzetnog značaja, traže i nove pristupe. Za ministra će na nivou politike ostati kao veliki zadatak izlagačka praksa i praćenje napora velikog broja muzejskih radnika na otvaranju i osavremenjivanju uloge koji muzeji imaju. Konačno, muzeji nisu samo za našu decu, već moraju nešto i da ponude svetu. A to nešto mora da bude osmišljeno. I mora imati ko da ga osmisli.

Nije sporno da ministru kulture predstoji prevashodna briga o institucijama kulture koje imaju predznak nacionalne. To je ono što se podrazumeva, ali ni to nije rešeno kako zahteva vreme u kome živimo. Malo se o tome govori, a vreme je da se i to sistemski rešava. Što se događa sa institucijama kulture koje su bile na Kosovu, a koje danas više tamo niti postoje, niti funkcionišu. Imaju samo ime i budžet. Čemu služi Narodna biblioteka Prištine koja ima kancelariju u Narodnoj biblioteci u Beogradu, ili Kulturno-prosvetna zajednica Gnjilane? Takvih, srpskih institucija kulture sa Kosova je tridesetak, sa zaposlenima, sa funkcijom koja je odavno izgubila svoju funkciju. Tačnije, većina njih su fantomske institucije za koje se godinama ne zna šta rade. Niti se zna kakav im je plan rada, a o izveštaju šta rade nema ni govora. I niko da prozbori o tome kako bi te institucije trebalo da se restrukturiraju, da se ti zaposleni rasporede na nekim potrebnijim radnim mestima.

Zasluga Ivana Tasovca je da je u njegovom mandatu Narodno pozorište iz Prištine dobilo sedište u Gračanici, tačnije dobilo je zgradu koja je savremeno opremljena i sada u njoj mogu da se spremaju i igraju predstave. Kao što mogu i da gostuju predstave iz Srbije.

Hoće li novi ministar nastaviti započeti posao jasnog odvajanja zabave i estrade od kulture, u kome je neophodno staviti do znanja šta je to što se finansira iz budžeta za kulturu, a šta je nešto drugo. Kada to bude funkcionisalo sa jasnim pravilima, neće se desiti da Ministarstvo otkupljuje za biblioteke Srbije knjige Suzane Mančić, a da se ne dodeli novac za nagradu za književno prevodilaštvo Miloš Đurić, koju je, inače, pre pola veka utemeljilo samo ministarstvo.

Ovaj podatak o propustu Komisije, koju je ove godine oformilo Ministarstvo kulture i informisanja, jasno ukazuje da je neophodno reformisati taj konkursni način deljenja novca. Staviti u istu korpu značajne festivale poput Bitefa, Sterijinog pozorja, Beogradskog festivala igre i još poneke važne smotre sa malim produkcijama ili alternativnim teatrima, jednostavno nije fer. Kao što nije u redu da se desetine festivala u Srbiji proglašavaju značajnima, pa njihovi čelnici telale po medijima kada ne dobiju novac za svoje igrarije. Čovek bi pomislio da su svi veći od Mire Trailović i Jovana Ćirilova zajedno, a njihove priredbe imaju značaj seoskog posela koje služi samo za lokalno veselje i zabavu.

Međunarodna saradnja koja je neophodna Srbiji, morala bi se sa nivoa uspešnih političarskih i upravnih putovanja, u najkraćem roku spustiti na trupe, predstave, orkestre i podršku ljudima koji rade po svetu. Deskovi kreativne Evrope su otvoreni, ima već nekoliko značajnih evropskih projekata, otvoren je konkurs za podršku tim projektima, ali se uvek činilo da to nije dovoljno koordinisano, i da je potrebna jača i snažnija podrška upravo tim adutima koje Srbija ima. Proći na konkursima kreativne Evrope nije političko pitanje. To je stvar kapaciteta i posvećenosti.

Još jedna delatnost u kulturi počela je da se afirmiše tokom protekle dve godine i postala veoma važan činilac na kulturnoj mapi Srbije. Reč je o nezavisnoj produkciji, nevladinom sektoru, o celom jednom polju vaninstitucionalnog delovanja, koje je pokazalo da je budućnost kulture i u akcijama koje su provodili glumac i reditelj Predrag Miki Manojlović sa svojom Radionicom koja je proizvela srpsko-albansku predstavu Romeo i Julija, ali i reditelj Andrej Nosov sa svojim Hartefaktom.