Osrednjost nedela

Ukoliko su vispreni, zločestim glavnim ličnostima nekog umetničkog ili pseudoumetničkog dela opraštamo njihovu zloću. Ukoliko su obdareni okretnom inteligencijom i delikatnim obrazovanjem, naše simpatije beru čak i oni monstruozno zli, kakav je Hanibal Lektor. To se oslanja na našu sklonost da cenimo cinizam, ali i na to da pozicija glavnog junaka licu obezbeđuje prisan odnos sa gledaocem ili čitaocem. Centralna os sveta koji nam se prikazuje jeste njegovo glavno lice; da bismo učestvovali u tom svetu, neophodno je ne samo da razumemo postupanje glavnog junaka, bez obzira na njegovu nehumanost, već i da taj svet gledamo očima glavnog junaka. U životu, međutim, nije tako. Neku savremenu Medeju, bez sumnje, odmah bismo, bez razmišljanja o njenoj ličnoj sudbini i njenoj inteligenciji, osudili zbog gnusnog zločina, i njen bi slučaj, umesto na sceni nekog pozorišta ili na ekranu bioskopa, zaposeo nekoliko redova crne hronike dnevnog lista. Naprosto, njoj nije dodeljena glavna uloga u pozorišnom komadu ili u filmu, a glavna uloga, kako smo utvrdili, obavezuje gledaoca.

Daleko od morbidne karijere jednog Hanibala Lektora ili sudbine Kolhiđanke Medeje, koje se odvijaju po pravilima tragičkog žanra, nalazi se sudbina jednog sebičnog oblapornika obdarenog ironijom: Visprenost mačka Garfilda možemo jednostavno da simpatišemo, ne plaćajući za to visoku cenu racionalizacije svojoj uznemirenoj savesti, jer, Garfildova su nedela, u poređenju sa Hanibalovim ili Medejinim, mačji kašalj. Stoga, po meri svoje sebičnosti i pakosti, po meri svoje lukavosti i visprenosti, Garfild dobija odgovarajući zaplet.

U ovom filmu mačak Garfild spasava svog sustanara, psa Odija, iz nevolje u koju ga je, prethodno, sam uvalio. Dobro je što nam autori filma junakov poduhvat nisu predstavili kao delo herojske pobude. Pošto je svirepo izbacio Odija iz kuće i prepustio ga zloj sudbini eksploatisanog psa, Garfild biva bojkotovan od strane životinja iz susedstva. Da bi povratio značaj u očima svojih suseda, preduzima akciju spasavanja svog sustanara. Put njegovog dobrog dela popločan je sebičnim namerama.

Takođe, dobro je što životinje mogu samo međusobno da komuniciraju verbalno, što takve komunikacije nema između životinja i ljudi. Tako smo postali svedoci životinjskog govora, koji nam je, ovom prilikom, simultano preveden na naš, ljudski govor. Međutim, autori su počinili jednu sistematsku i jednu metodološku grešku. Odi ne govori, a mi ne znamo zašto to ne čini. Zašto on i Garfild ne razgovaraju na isti onaj način na koji Garfild razgovara sa mačkama, mišem, pacovima i ostalim psima? Jedini odgovor na ovo pitanje je da pisac dijaloga nije umeo da Odiju u usta stavi nijednu rečenicu kojom ne bi doveo u pitanje besprekornu nesebičnost i požrtvovanost njegovog karaktera. Sve životinje u filmu, izuzev kompjuterskog lika Garfilda, glumci su od krvi i mesa. Trebalo je i njih kompjuterski korigovati i likovno ih dovesti u bliže srodstvo sa glavnim junakom.

“Garfild” je jedna laka komedija, bez pretenzije da našu pažnju zaokupi po projekciji filma, no i bez slabosti da nam uskrati uživanje tokom projekcije: tačno toliko koliko film traje.