“Radićevizam” kao inkvizicija

Nije uobičajeno da u medijima jedna ličnost u toj meri nameće svoje stavove i poglede kao što to čini dr Radivoje Radić. Skoro da to već deluje otužno pa i degutantno.

Što se tiče zamerki koje ste mi uputili, zbog prostora, neću moći na sve da vam odgovorim, ali na većinu svakako. Za divno čudo, ja se i slažem u ponečem sa vama i što ste izneli o mojoj knjizi. Bez kritičkog viđenja jednog dela, teško da i sam autor može imati pravi uvid o vrednosti svoga dela. Naravno, pod ovim podrazumevam objektivnu kritiku, tj. onu kojoj nije krajnji cilj da uništi i obezvredi autora, već da ukaže na eventualne propuste koji su uvek mogući u delu, a kojih autor ponekad nije svestan da ih je učinio. Ali, vaša kritika, ne samo da nije objektivna, ona je pre svega kritika mržnje prema svakom ko drugačije misli od vas. Ona nije u funkciji dobronamernosti, već onesposobljavanja i proganjanja protivnika. Ovakvo ponašanje “kritičara”, u psihologiji se može klasifikovati na razne načine. U svakom slučaju, povezano je sa moralom (nemoralom) osobe koja takvu kritiku zagovara. Slažem se sa vašim primedbama oko godine smrti S. Bilbije (1996), a ne kako je navedeno u tekstu po drugi put (1984). Slažem se i da je greška učinjena oko redosleda navođenja srpskih vladara, oko davanja poklona u čast sv. Nikole crkvi u Bariju. Ipak, sve ove greške su sporedne u odnosu na glavnu temu o kojoj se govori. Nažalost, svi smrtni ljudi greše pa i moja malenkost, ali dok ja to i priznajem kao častan čovek, za vas, g. Radiću, to ne važi. Vi ste bezgrešni, pa se time izjednačavate sa božanstvom. A ako tako mislite o sebi, tim gore po vas. Zbog javnosti, želim da ukažem da su i u nauci greške moguće i neizbežne, naročito kada se radi u našim uslovima i kada do kraja ne znate da li će sponzor uplatiti svoj deo da bi izašla knjiga. Rastrzanom takvim nedoumicama, autoru nenamerno promakne nešto što nije planirao da učini.

Sada i o ostalim mojim “greškama” kao priređivača i delimičnog autora knjige. Pored “Zakonika”, g. Radiću, dotakli ste i moju prethodnu knjigu “Istorijski eseji - O usudima naše istorije”, uočavajući u njoj da sam reč Deus (Bog) proglasio za grčku, a ne rimsku. Naravno da ovo jeste “greška”, ukoliko se držimo leksičkog određenja (Vujaklija). Ipak, i leksikon zahteva povremeno preispitivanje i prevrednovanje nekih reči. Ukoliko ste u pravu, g. Radiću, kako onda objasniti da su stari Grci jedno od svojih najpoznatijih božanstava (bog igre, vina i veselja) nazivali Dio(s)-nisom (Dionis). Ova reč se bukvalno prevodi kao Bog iz Nize, iliti, Bog iz Niza - niski bog. Ključna reč je Dios, iz koje su nastale sve potonje za označavanje bogova: Deus, Deos, Dije, Teos, Teut, Seut. Ipak, sve ove reči su u vezi i imaju svoju osnovu u srpskoj reči Diva (Div). Svi drugi bogovi su divovi. Div je povremeno bio i vrhovno božanstvo kod Srba. Div se pojavljuje svuda gde su obitovali Srbi. Stari Grci su ovo ime prilagodili sebi i nazivali Zeus (Zevs), a Latini Dius (Deus) (Diu-pater- Nebo-otac), a stari Germani su ga označavali kao Zia. Iz svega se može zaključiti i postaviti pitanje - ko je od koga pozajmio ime za Boga? Tako dolazimo do suštinskog pitanja, g. Radiću: da li vi razumete i da li vam je jasno, koji je jezik iz koga nastajao, ili sa kojim je bio u vezi? Ne sumnjajući u vaše fakultetsko poznavanje starogrčkog i latinskog jezika, nije ni čudno da zaključujete na takav način. Ovako, ostaju činjenice: vi znate stare jezike - ja ih ne znam? Vi ne znate njihovo poreklo, ja znam! Vaš problem je u krutosti, dogmatičnosti i okamenjenosti vašeg znanja. Pitam se samo, ko vam je usadio ovakve stavove? Ali, može se reći i ovako: “Kakvi učitelji, takvi i đaci!”

Što se tiče označavanja godina u naslovu knjige (pre 2600 - 2800 godina), moram da vas razočaram. Datovanje nije moje, već je uzeto iz prve verzije manjeg dela originala: “Poruka Srbima uklesana na obelisku u prestonici Like-Likije pre 2600-2800 godina” S. Bilbije. Ovako prenosi i naš najveći autoritet za antičku istoriju - pokojni dr Relja Novaković u svojoj knjizi “Karpatski i likijski Srbi” (1997, str.95), koga, ako smem da primetim, uopšte ne kritikujete, iako je poznato da je i on zagovornik tvrdnje o autohtonosti Srba na Balkanu. Kao priređivač “Zakonika” držao sam do toga da što vernije prenesem originalnost izvora, pa i njegovo datovanje kao takvo. Na kraju, ovakvim određenjem pretpostavljam da je prevodilac hteo da ukaže na ukupnu starost “Zakonika” (od njegovog nastanka do danas). Ali, i ovo je određenje samo približno. Veruje se da je “Zakonik iz Ksantosa” mnogo stariji.

O slici koja prikazuje “Zakonik iz Ksantosa” i vašoj definiciji, da je “borba crnaca u tunelu”(?), mnogo više govori o vama kao čoveku i intelektualcu, nego sve dosada rečeno o vama. Ovim mišljenjem ne samo da vređate jednu rasu naroda, već iza ovoga, očigledno, stoji vaša prikrivena mržnja prema ovoj rasi, što i potvrđujete neprimerenim poređenjem. Nema sumnje, vi ste rasista, g. Radiću, a ne ja. A što se tiče kvaliteta slike, ona je preuzeta kao takva iz izvornika. Tehnički je bilo nemoguće poboljšati vidljivost objekta. Pošto je ova slika jedina koju sam našao, i koja prikazuje obelisk, moramo se (za sada) pomiriti sa tim i da je prihvatimo, sve dok se ne pojavi bolja. Spreman sam i da odem do antičkog Ksantosa (Srba) i uslikam obelisk. Ovo ću učiniti čim budem u mogućnosti. Naravno, vi g. Radiću nemate takve probleme. Vi možete komotno da proučavate istoriju Vizantije na “licu mesta”, jer za vaše naučne prohteve imate državnu pomoć i ko zna koju još. I ono što je najčudnije: iako ste posećivali Tursku i Grčku, radi izučavanja istorije Vizantije, nikada vam nije palo na pamet da oblast Male Azije, posebno (širi deo maloazijske obale), posmatrate i drugačije, kao deo koji je prosto prebogat srpskim antičkim tragovima. Bili ste na domaku najstarije istorije Srba, ali je ona za vas bila nedostupna - pre svega zbog vaše intelektualne ograničenosti, iliti “nedotupavnosti” (vaš izraz za neistomišljenike). Već je svima poznato da Srbi kao narod, po vama, ne postoje pre sedmog veka nove ere, zar ne? Pogotovo ne na teritoriji današnje Turske. Ali, to je vaš problem, sa kojim ćete se morati suočiti kad-tad.

Gospodine Radiću, kako očigledno niste imali bilo šta uverljivije da ponudite u svojoj kritici moje knjige, vi ste posegli i za kritikom samog “Zakonika”, nazivajući ga “nekakvim” i “famoznim”, navodeći neke od članova i predstavljajući ih kao nerazumljive i nebulozne. To što ste uradili i na takav način, sramota je za jednog univerzitetskog profesora. Zbog čega niste ukazali na celinu “Zakonika” kao i na ostale mnogobrojne odredbe, koje su sasvim razumljive, iako znamo da iza svega postoji obimnost vremena kada je nastao. Nerazumljivost pojedinih članova proističe i iz delimičnog fizičkog uništenja izvornika, kao i onoga što je priroda vremenom učinila. Prevodilac se služio kopijama originala, koje je sačinio austrijski profesor E. Kalinka (1884. i 1889.godine). Zato se u prevođenju može videti (stavljanjem tri tačke na početak ili na kraj neke odredbe), da se prevodilo samo ono što je dostupno. U većem delu (do 70 odsto) prevedenih članova, može se razumeti smisao zakonskih odredbi. Problem nastaje i sa starošću samog srpskog jezika koji je tada bio u upotrebi, kao i prevoda pojedinih reči na savremeni srpski jezik. O svim poteškoćama sa kojima se susretao tokom prevoda, S. Bilbija je to podrobno naglasio, ali pri tom jasno dajući do znanja da se Zakonik ne može razumeti bez upotrebe srpske ćirilice i srpskog jezika. Takođe, svi ostali podaci o “Zakoniku” nalaze se u knjizi, ali ih vi namerno zaobilazite i javnosti predstavljate kao nedostatke priređivača. Ovome se ne treba čuditi, kada ste vi u pitanju. Neshvatljivo je samo koliko odričete srpsku najstariju istoriju, koja postoji hteli to ili ne. Jedan Siprijan Rober (slavista), pisao je o Srbima kao praizvorištu svih Slovena. P. J. Šafarik isto misli kao i S. Rober, jedino vi, “Srbin sa srpskim imenom i prezimenom” (kako ste sebe označili), ne misli tako. Vi ste se usudili da negirate i jednog i drugog. Ono što mogu da kažem, a da ne pogrešim posle svega, jeste da ste za žaljenje gospodine Radiću.

Sledeća vaša primedba, koju potencirate, odnosi se na jezik kojim je ispisan Zakonik. Pri tom, podrugljivo ističete “nekakav arhajsko srpski”, koji je za vas očigledno nepoznat jezik. To mi ukazuje na svu vašu oskudnost u istorijskom (ne)znanju. Da ste više zavirili u knjigu (a niste), da ste je makar detaljnije prelistali (a niste), pronašli biste rešenje za vašu nevolju koju kritikujete, odnosno, informaciju o tome koji je to arhajsko-srpski jezik.

I ponovo vaša neobaveštenost. Šta se, zaboga, to dešava sa vama, g. Radiću, kada postavljate i ovakvo pitanje: “Otkud u arhajsko-srpskom turcizmi, kao što su ortak, ortakluk ili uhapsiti?” Ovo me prosto tera na smeh. Vaše nepoznavanje prošlosti sopstvenog naroda (Srba), za koji ističete da je i vaš (?), prosto je neverovatno. Za vas su mnoge srpske reči turcizmi. Prosto i lako zaključivanje. Možda je i tako iz vašeg ugla posmatranja, s obzirom na mesto vašeg rođenja (Livno) i nacionalnog okruženja (muslimani). Pa, zaboga profesore, kako se bavite vizantologijom? Ako smo u doba Vizantije imali svoj najveći razvoj kao narod i država, nemoguće je da nam sve dolazi od Turaka. Dobro se zna da oni stižu u punom zamahu tek od kraja 15. veka na naše prostore! Vaša zluradost (kada su u pitanju Srbi), ne samo da je začuđujuća, već je za temeljito preispitivanje, pa i javnu osudu. Ono što vi nazivate “kolokvijalnim” rečima (ukebati, utuviti, najgori ološ, dernjava, mangupi), nekada su bile regularne u starom srpskom jeziku. Vremenom su se mnoge od njih transformisale i dobijale drugačija značenja, ili su i dalje opstajale, ali novodolazećim generacijama one su izgledale prilično nepoznate pa i strane.

U tom smislu, govorite i ovo: da se “o srpskom jeziku ne može govoriti pre 1000. godine posle Hrista?” Ovaj neverovatan zaključak, svrstava vas, dr Radiću, u šampione neobaveštenosti, neznanja (i da li samo to?). “Za ovakvo neznanje dobija (se) jedinica u osnovnoj školi” (vaša rečenica, prim. R.Đ.). Ja vas neću slati u “magareću klupu”(izraz R.R.), kao što to činite sa svojim neistomišljenicima, već ću vas blagorodno uputiti da pogledate obimnu literaturu koja ukazuje nepobitno, da ste u velikoj zabludi. Nema vam druge, g. Radiću, nego da i dalje studirate. To bi se moglo podvesti i pod permanentnim obrazovanjem, za hendikepirane osobe. Ovoga se ne treba stideti. Nije greh ne znati, greh je ne želeti da se zna.

A sada, nova malicioznost. Vi, g. Radiću, definitivno ne možete bez toga. Prevođenje “Zakonika”, vi nazivate mojim prevodom (“u Đorđevićevom kristalno jasnom prevodu”) i sugerište javnosti, da je prevod “antologijski”. I opet, po ko zna koji put, namerno zbunjujete (lažete) čitaoce. Ponavljam, ja nisam prevodilac, već priređivač dela. Prevod “Zakonika” je radna verzija S. Bilbije. Smrt ga je omela da prevod učini boljim. Ali i takav, on je “zlata vredan”, jer svedoči o našem narodu, njegovoj starosti i njegovoj kulturi. U njemu se spominju Srbi (na dva mesta). On je verovatno prvi demokratski donesen zakonik. Nije ga doneo nikakav vladar, već iza njega stoji narod u celosti. I zato se on razlikuje od drugih sličnih zakonika koje su obično u prošlosti donosili vladari-autokrati. Zakonik je narodni po svim odlikama. On se bavi mnogim pitanjima koja zadiru u samu suštinu narodnog ponašanja. U njemu ima mnogih odredbi kojih nema ni u savremenom zakonodavstvu. NJegova vrednost je velika i sama činjenica da ga posedujemo, kao i da je nepobitno utvrđen kao srpski, uznosi naš narod u najveće duhovne visine. Srbi nikada nisu bili na nižem stupnju od naroda u svom okruženju, naprotiv! Povodom vaše doktorske disertacije koju kritikujem, napominjete da je to “nespretni pokušaj (koji) poprima razmere prave groteske, jer se Đorđević doslovce pita: Šta je zdravorazumska osnova istraživanja ove ličnosti ?” (Vizantijski car Jovan V Paleolog - prim R.Đ.).Takvo pitanje nazivate “nemuštim pitanjem”. Istrgnuta iz konteksta, ova rečenica može sasvim drugačije značiti. Ali, evo i celog konteksta: “Pre svega, nije nam jasno (a verovatno i drugima), šta je zdravorazumska osnova istraživanja ove ličnosti? U kojoj meri je navedena disertacija iskazala naučnu zasnovanost i opravdanost istraživanja ove problematike? Kakva je korisnost doktorata za srpsku istorijsku nauku? Bilo bi dobro da nam uvaženi profesor ovo pojasni. Napokon, šta je ovim doktoratom dobio srpski narod i sama nauka? Šta je u naučnom vidu OTKRIO dr Radić, jer doktorska teza podrazumeva i izvesna naučna otkrića i originalnost istraživanja.” / “Glas Serbone”, br 9, str. 19/. Ova pitanja još čekaju na odgovor, dr Radiću!

Uzgred, o samoj knjizi koju sam prosledio javnosti, želim da napomenem da je prvo izdanje u potpunosti nestalo, a da su pozivi građana učestali sa pitanjem “kada će se objaviti drugo izdanje?” Za sada, onima koji se interesuju mogu da kažem: “Biće uskoro!”

O svemu ostalom, što je vezano za dosije “Radić”, upućujem sve zainteresovane na poslednje brojeve časopisa “Glas Serbone”, gde se mogu više upoznati sa problemom “radićevizma”. Zahvaljujem redakciji NIN-a na ustupljenom prostoru za odgovor.

Doc. dr Radomir D. Đorđević,
Filozofski fakultet u K. Mitrovici