Pomade i mačići

Napale me, bre, korporacije! Hoće, pošto-poto, da mi maznu brend i to za dabe. Prvo kompanija Sikter, pa Torbako, a sada i neki kozmetičar! Ako je kozmetičar.

Elem, u redakciju stigao paketić za mene. Mogao bi da bude parfem, ali mogla bi da bude i plastika Al kaidina. Čik, otvori, brale! Upakovano u crni papir sa zlatnom ukrasnom pantljičicom. Zovu me sekretarice iz redakcije, pitaju me šta da rade. Kažem im da otvore! Kako ste mi otvorile pošiljku sa Kipra kad ste mislele da je parfem, a ono bila figurina Etrurskog akrobate...

Eeeee, al ovog puta ne smeju. Ušao neki strah i u naše sekretarice od globalnog terorizma. A prete i lokalno. Jer, evo, u Budvi zapalili nekom gliser na pučini, a gore “mercedesi” i na obali. Lepa Budva lepo gori.

I ostavim se monografije o “Arheološkom putovanju Đerdapom”. Sjurim se u redakciju da demontiram “paklenu mašinu”.

Uzmem paketić u ruke, počnem da odvezujem ukrasnu pantljiku, a sekretarice počnu da vrište: “Ne otvaraj, ne otvaraj ovde!” Odem u daktilobiro. Ko velim, daktilografkinje su hrabrije, rvu se sa svakavim tekstovima. Kad, oćeš: pište i daktilografkinje: “Nemoj, šta ako je bomba ili antraks!”

Siđem sa “paklenom napravom” na portirnicu. Pitam: ko je ovo doneo? “Jedan onakav, nikakav.” Pa, što ste ga pustili gore? Tu mi Obezbeđenje nema ubedljiv odgovor, sem upozorenja, da je taj, nikakvi, rekao da će doći i sutra.

Onda rešim, tu, na portirnici, da otvorim “paklenu napravu”. Odvezujem zlatnu pantljiku, a Obezbeđenje se, nervozno, nakašljuje. Kad, čujem nešto otkucava!!? Da ne odem pre vremena kod Mojsija? Oslušnem, a ono lupa ovo srce moje! Podlegao sam i ja atmosferi. Demontiram “napravu”, a, unutra, plastična kutijica POMADE! Voćna, od breskve. Za posnu i masnu kožu. I, naravno, etiketa dotične Kompanije. I ona hoće da mi kupi neokrnjeni brend jeftino.

Hoću da bacim pomadu u korpu pored portirnice, ali Obezbeđenje oprezno: “Bolje bacite, napolju, u kontejner.” Jer, lukava je Al kaida; spolja pomada, a unutra TNT.

Izađem na Cetinjsku, bacim pomadu u kontejner. I, odbrojavam, kad ću sa “Šumatovcem” da poletim u nebo, u nebesku Srbiju. Ako je još ima. Ako i to nije jaka neprijateljska propaganda. Iii, ništa. Ništa se ne dogodi. Sem što je benzin poskupeo. A i “Šumatovac”.

Vratim se, tako, u jednom komadu, na portirnicu i konspirativno šapnem Obezbeđenju: Ako se sutra tip sa pomadom opet pojavi, zovite me na mobilni!

Onda se vratim toponimima drevnog Đerdapa. Čak su i arheolozi do 1964. godine smatrali da u Đerdapu “nema uslova za duži boravak čoveka u ovoj nepristupačnoj i liticama ispresecanoj klisuri”. Tek kada je počela izgradnja hidrocentrale, te 1964. godine, arheolozi su rešili da zavire u Đerdap.

“Arheološka istraživanja bila su ograničena na lokalitete čija se kota nalazila ispod 75 metara nadmorske visine, dokle su stigle vode akumulacije. U roku od sedam godina trebalo je pročešljati 130 kilometara obale sa ograničenim sredstvima i raspoloživim naučnim kadrovima” piše u pomenutoj monografiji koju su priredili Nenad Radojčić i Vasoje Vasić.

Od svih istraženih arheoloških nalazišta danas je moguće videti samo Golubački grad, izmešteni Lepenski vir, Trajanovu tablu i Dijanu na Karatašu. Sve ostalo je POTOPLJENO!!! Zauvek. Livadice kod Golupca, Brnjica, Čezava, Saldum, Zidanac, Bosman, Gospođin vir, Pesača, Stubica... pa Boljetin, Vlasac, Ravna, Ribnica, Veliki Gradac, Mrfija, Hajdučka vodenica, Baraće, Tekija, Sip, Kosovica kod Sipa... Sve se, tu, videlo kao na dlanu; selektivni lov, selektivno sakupljanje plodova, izlazak iz pećine, početak zemljoradnje, stočarenja i početak GRADNJE KUĆA. Prvih u prvoj Evropi. A u kućama ribolika božanstva, susret lepenske sa starčevačkom kulturom. A onda i pojava rudarstva u poznoj Vinči, pre PET HILJADA GODINA, brale moj! Pojava bakra, topljenje rude, bajo!

Potopljeni su naši vinčanski, naši trojanski tragovi.

I da li je sve to slučajno? Mislim, ta potapanja, sva ta zatiranja tragova. I ako svi ti zatrti tragovi nemaju veze sa Srbima, zašto se tako sistematski sprovode, evo, decenijama? Pođimo redom. Titovo potapanje Đerdapa. Recimo da je to bila samo socrealistička megalomanija. Ono, Lenjinovo: elektrifikacija plus industrijalizacija jednako socijalizam. Ajde neka je i smederevska železara građena zbog Lenjinove definicije socijalizma, tamo gde je “najveća ravničarska tvrđava u Evropi”. Ali, zašto, brale, i nuklearni institut da se gradi tamo gde je stari Miloje Vasić otkrio Vinču? Zašto atomske razarajuće energije pored vinčanske ćirilice? I mora li, baš tu, da leži i radioaktivni otpad iz hrvatske nuklerke Krško još iz Titovih vremena?

I ako je sve to slučajno, da li Amerikanci, slučajno, kupuju smederevsku železaru u nameri da grade i koksaru?! Tu, pored gročanskih plantaža voća i vinčanskih arheolokaliteta iz kojih se vidi da smo, ovde, u Podunavlju, živeli mnogo pre Rimljana i Amerikanaca. I, da li je, tek tako, odabrana i lokacija za atomsku centralu kod Kostolca, to jest Viminacijuma, ispod koga, kladim se, leže temelji razrušene Troje. Ne vidite li, aman Srbi moji, da od Titove đerdapske hidrocentrale pa do “Vestinghausove” nuklearke kod Požarevca, traje DECENIJSKO ZATRPAVANJE, što dunavskim muljem, što globalističkim tehnologijama, jedne drevne istorije Evrope u čijem pupku su Srbi kao njena prva deca. Deca Prve Evrope. A Evropa, ona prva i ova poslednja, nervira Amere. Podseća ih da su niko i ništa. A tek Vinča, pred tom kulturom osećaju se kao crvi.

Nego, da vam završim ono sa pomadom. Drugog dana, oko 15 časova, čekam u sačekuši onog “mračnog tipa” sa paketićem. Čekam ga u “Šumatovcu”. Sedim na kraju bašte, da mogu da ga vidim kad uđe u Cetinjsku. Pijem pelinkovac, kad, zvrn, zvrn. Zvoni mi morbidni. Obezbeđenje sa portirnice mi javlja morbidne vesti: “Onaj sa pomadama došao! Šta da radim?” Ne primaj pomadu i kaži mu da više ne dolazi!

Ali, tip sa pomadom uporan. Mora da ostavi pomadu, tako mu gazda naredio. Kažem Obezbeđenju sa mi ga da na morbidni. A tip cvrkuće: “Gospodine Jovanoviću, ovo sa pomadom je nagradna igra u kojoj učestvujete...” Ko, bre, to organizuje? I zašto ste, baš, mene odabrali? “E, to ne mogu da vam kažem!” Tu mu skrešem: Znaš šta, prijatelju! Nemoj da mi više donosiš pomade! Je l’ jasno!?

Kad, opet, zvoni mi morbidni. Šta će da bude? Morbidna SMS poruka: “Zar sam zaslužila da mi Službe ubijaju mačiće koje je nedavno Arhangel Mihailo spasio od mentalnih ubica? Budite im sada Vi spasitelj! Ružica M.”

Tu se štrecnem. Zovem Vrčin. Pitam; kako je Crna, kako mačići? Burazer raportira: “Crna je u redu. Jedno mače sam udomio u samoposluzi. A ova četiri ne znam gde ćemo.”

Taman sam se rešio pomada, a sada mačići. Nego, ima i dobrih vesti; pala je Angola.