Kriza radi za ekstremnu desnicu

Demokratija je prošla kroz neke teške periode u svojoj kratkoj istoriji i do sada je uspevala da pronađe načine da se izbori sa izazovima. Bilo je trenutaka kada je zamalo izbegnuta katastrofa, naročito dvadesetih godina prošlog veka, i pokazalo se da je slaba kada treba da se pruži otpor pohlepi finansijskog kapitalizma, kaže u intervjuu za NIN Miša Gleni, ugledni britanski novinar, odgovarajući na pitanje Hoće li demokratija preživeti globalni nered, koje je ujedno i slogan ovogodišnjeg Beogradskog bezbednosnog foruma. Gleni koji je na Forumu bio moderator dijaloga između albanskog i srpskog premijera Edija Rame i Aleksandra Vučića naglašava da višestruke krize unutar Evropske unije i njenih pojedinačnih članica, kao i uspon Trampa u SAD, pokazuju da se možda bliži kraj predahu od populizma i autoritarnih opcija koje smo imali u proteklih 70 godina. Najmoćniji interni neprijatelj demokratija je ekonomska nejednakost to je neprijatelj koji, ako se dovoljno ohrabri, ima moć da uništi sistem. Nadali smo se koherentnom demokratskom društvenom odgovoru na globalnu finansijsku krizu koju su izazvale zapadne finansijske institucije, ali mislim da možemo sa sigurnošću reći da desnica, naročito ekstremna, sada izvlači najviše političkog kapitala iz krize.

Čini se, međutim, da trenutno liberalna demokratija nema nikakav kredibilan odgovor na uzlet populizma i unutrašnju radikalizaciju prilika u mnogim zemljama.

To je nesumnjivo tačno na prvi pogled. Bregzit je bio ogromna pobeda populizma. Vodeći kampanju za izlazak iz EU, zagovornici bregzita su usvojili Gebelsovu maksimu za skoro svako pitanje: LJudi će postepeno poverovati u laž ako je ona dovoljno velika i ako se stalno ponavlja. Demokratija i dalje pruža znatne privredne prednosti u odnosu na liberalnije sisteme koji su više podložni korupciji i burazerskom poslovanju. Politički odgovor na populizam je možda slab i zavisi od proizvoljnih fenomena kao što je Trampov odnos prema ženama, ali mnogo pametnih ljudi radi na pitanjima koja bi mogla da preokrenu situaciju protiv populizma koji pokreće privredna nesigurnost.

Šta mislite o konceptu neliberalne demokratije koji je svojevremeno lansirao mađarski premijer Viktor Orban? Da li je ono čemu smo trenutno svedoci u Mađarskoj i Poljskoj, a u blažoj meri i u Hrvatskoj i Srbiji, nešto što bi moglo da se proširi na čitavu novu Evropu, pa i dalje na Zapad?

Mislim da je pojam neliberalna demokratija oksimoron i treba ga koristiti ironično. Pojam je smislio Farid Zakarija pišući za Forin afers kasnih devedesetih da bi opisao vlade koje glume demokratiju ali podešavaju ishod tako da njihovoj vlasti ne preti ništa. Orban je prihvatio taj termin kako bi pokazao da će zadržati spoljni sjaj demokratije, ali i da istovremeno učini nemoćnim institucije kao što su slobodni mediji i nezavisno sudstvo na kojima počiva demokratija i stavi ih pod kontrolu vlade. Ta ideja se sada proširila na Poljsku u kojoj će akcije Jaroslava Kačinjskog bez sumnje naići na podršku različitih političara kao što su Vladimir Putin i Nikola Gruevski. U suštini, to dozvoljava delu političke i privredne elite da preuzmu vlast i zadrže je tako što prvo podstiču a onda raspaljuju društvena i politička strahovanja koja se šire Evropom. U Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i drugim zemljama regiona vidi se da birače privlače snažni pojedinci. Moguće je da će oni preuzeti nešto od Orbanove taktike, ali ne vidim da postoji isti nivo institucionalne erozije kao u Mađarskoj, osim možda u Makedoniji i delovima Bosne.

Da li je spor i zaobilazan napredak ovog regiona nešto za šta biste - s benefitom istorijske distance - mogli da kažete da je očekivano? Ili ste, drugačije rečeno, iznenađeni time koliko su se malo neke stvari promenile u odnosu na devedesete?

Mislim da su ratovi devedesetih imali poguban efekat i da su potrebne decenije za oporavak. Imajući u vidu nivo uništavanja, međusobne sumnje i unutrašnje rivalitete u svim zemljama izraslim iz Jugoslavije, smatram da je region ipak bio dosta uspešan. Važno je naglasiti koliko je bilo impresivno ponašanje Srbije tokom izbegličke krize. Međutim, sve zemlje bivše Jugoslavije, uključujući Sloveniju, suočavaju se sa ogromnim privrednim izazovima koji bi mogli da budu uzrok socijalnih ili nacionalnih nemira u budućnosti. Za razliku od prošlosti kada je donekle (ako ostavimo po strani pitanje Makedonije), Grčka izigravala portparola ovog regiona u EU, region je imao veoma malo političkog uticaja u Evropi. Slovenija i Hrvatska nisu preuzele lidersku ulogu koju je Grčka imala pre krize. Sada je region suviše zavistan od Berlinskog procesa i, što je veći razlog za brigu, od ličnosti Angele Merkel. Pošto je Britanija, kao veliki zagovornik proširenja, izašla iz Unije i pošto Merkelova trpi veliki pritisak kod kuće, postoji opasnost da će za godinu ili dve EU biti manje zainteresovana za region. Bez obzira na unutrašnju krizu EU, još verujem da će regionu biti potrebna podrška Evrope ako želi da se izvuče iz problema. Što se tiče regionalne stabilnosti pa tu postoje očigledna osetljiva pitanja u pogledu Bosne, Kosova i Makedonije. Ima indicija da nacionalisti imaju veliki uticaj u Hrvatskoj i u Srbiji, ali i da nema velike želje za oružanim sukobom bilo koji političar bi teško mogao da mobiliše ljude onako kako je to rađeno osamdesetih i devedesetih godina i bilo bi im veoma teško da sada ubedi ljude da bilo kakva korist može da se izvuče od rata.

Još jedan od panela na Forumu bavio se pitanjem kakav je izbor zemalja između - Srbija je očigledno jedna od njih u podeljenoj Evropi. U vremenu nakon promene režima 2000. izgledalo je kao da postoji samo jedan izbor - pridruživanje EU. A sada?

Ja i dalje verujem da je to jedini racionalni, ali to je i teži izbor. Isto tako mislim da je problem unutar EU. Podsticaji reformama koje nudi proces pristupanja su i dalje neverovatno važan pokretač Srbije u jačanju nezavisnih demokratskih institucija i nalaženju načina da se poboljša regionalna saradnja. Ovo pitanje navodi na zaključak da Srbija može ili da radi sve sama ili da pokuša da izgradi nezavisan regionalni identitet sa susedima ili da traži zaštitu nekog drugog političkog ili geopolitičkog entiteta. Prvi scenario bi bilo veoma teško ostvariti i politički i ekonomski Srbija nema izlaz na more i energetski zavisi od spoljnih snabdevača a ima ulogu tranzitne rute.

U drugom slučaju, balkanska konfederacija je, po mom mišljenju, dugo bila vredna težnja ali sadašnji odnosi u regionu tu mogućnost isključuju u potpunosti. Zašto bi Bugarska ili Hrvatska poželele da joj pristupe? I kako se može izgraditi nešto kada i dalje postoje ogromni politički problemi u odnosima između bivših jugoslovenskih država? U poslednjem scenariju, jedina mogućnost koju vidim je izbor Rusije. U tom slučaju mogu samo da vam poželim sreću. Rusija može da snabdeva energentima (mada znamo da iziskuje visoku cenu za to čak i od saveznika). Ali šta drugo preostaje?

U poslednje vreme se mnogo govori o onome što se percipira kao rast ruskog uticaja u regionu, koji se ne svodi samo na meku moć, posebno u Srbiji i Republici Srpskoj. Da li je taj uticaj zaista porastao, ili se samo čini da je tako, ili je istina negde između?

Nešto između.