Đavo se krije u sitnim slovima

Ateljei su otvorena rana složenog umetničkog organizma, a posebno oni na Starom sajmištu, u jeku iseljavanja. Jer, ovaj potez sa višeslojnom istorijom, trebalo bi da u dogledno vreme postane Memorijalni centar za sve žrtve nacističkog logora, što je Sajmište bilo od 1941. do 1944. godine. Kada će to biti, veliko je pitanje, jer kompleks je zaštićen zakonom još 1987, kada mu je i precizirana namena. Od tada se često pokreće inicijativa da se sa reči pređe na dela, dok paviljoni neumitno propadaju.

Pripreme za rekonstrukciju ubrzane su lane sticanjem složne političke volje, kako je istakao beogradski menadžer Goran Vesić. Imovinsko-pravna pitanja delimično su rešena, pa je, recimo, Nemački paviljon prešao u vlasništvo Grada i od njega može da počne obnova. Ostali problemi biće prebrođeni lex specialis-om, koji treba da se donese. Planove da ovo mesto postane punkt sećanja, edukacije, dokumentovanja i istraživanja, podržao je i predsednik udruženja Simon Vizental, Efraim Zurof, što je poduhvatu dalo vetar u leđa.

Međutim, trenutno stanje Starog sajmišta plaši dobronamerne građane, u svetlu poslovične sklonosti nadležnih da vredna prestonička zdanja prepuste zubu vremena. A ona bezvredna sruši preko noći, i sve što radi - pokrije specijalnim zakonima.
Postoji još jedan signal za opasnost. Naime, Spasićev paviljon, iako zakonski zaštićen, prodat je početkom demokratskih promena. Žurke i koncerti organizovani u klubu Posejdon, u šta se pretvorila bivša logorska bolnica, skrenuli su pažnju na hitnost uspostavljanja Memorijala, ali i na činjenicu da se lako može naći rupa u propisima. Uz sve to idu i umetnici, decenijama stacionirani u kompleksu, čije se osetljivo pitanje ateljea adekvatno ne rešava.

Kompleks Starog sajmišta, osmišljen i realizovan kao reprezentativan sajamski prostor 1937. godine, pretvoren je za vreme Drugog svetskog rata u koncentracioni logor, objašnjavaju u gradskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Tako je od simbola urbanističkog, arhitektonskog i privrednog napretka preobraćen u simbol stradanja i patnje, kao najveći nemački logor ne samo u okupiranoj Srbiji, već i na evropskom jugoistoku, dodaju. Odatle je 40.000 Srba, Jevreja i Roma poslato u smrt. Za kulturno dobro kompleks je utvrđen 1987. pod nazivom Staro sajmište Logor Gestapoa, ali imajući u vidu i druge njegove funkcije.



Naime, kompleks je valorizovan tako što je utvrđen njegov značaj za unapređenje trgovine i privrede Srbije, zatim kao prvog urbanizovanog prostora na levoj obali Save, arhitektonsko-urbanističkog ostvarenja, kao i mesta od značaja u umetničkom životu Beograda, navodi Aleksandra Fulgosi, sada savetnica u Ministarstvu kulture, a svojevremeno lično uključena u projekte istraživanja i obnove, kao rukovodilac tima stručnjaka. U studiji Zavoda dostavljenoj 2010, period logora ocenjen je kao najznačajniji, a za glavni cilj rekonstrukcije opredeljeno je obeležavanje uspomene na ove događaje.

Kraj rata Sajmište je dočekalo u ruševinama usled savezničkog bombardovanja. Preživelo je devet objekata - Centralna kula, Spasićev, Italijanski, Čehoslovački, Mađarski, Nemački i Turski paviljon, Upravna zgrada i Paviljon Stefanović. Svi su u međuvremenu prepravljani, ali za većinu postoje arhivski planovi, na osnovu kojih bi se mogli rekonstruisati, kaže Fulgosi. U vreme izgradnje Novog Beograda, na mestu jugoslovenskih paviljona, podignute su barake za smeštaj omladinskih brigada. U neposrednoj blizini Centralne kule, odakle je svojevremeno izvršen prvi televizijski prenos na Balkanu, izgrađen je objekat sa radničkim stanovima, sa veoma niskim standardima stanovanja i bitno narušavajući ambijent. Danas ga naseljava sirotinja, pa Slobodan Roksandić, poznati slikar, i jedan od izgnanih umetnika, svoj bivši kraj naziva - favelom. Obogaćenom servisima, radnjicama i drugim montažnim građevinama.

Od 1952, kada je Moša Pijade dao paviljone na korišćenje likovnim stvaraocima, ovde kreće izgradnja istorije srpske savremene umetnosti. Mnogi njeni velikani, od akademika Mladena Srbinovića i Olge Jevrić, preko Lazara Vozarevića i Miće Popovića, pa sve do Raše Todosijevića i Dragoslava Krnajskog, ovde su stvarali. NJih više od dvesta. Listom nezadovoljnih uslovima, jednim VC-om na sve korisnike Centralne kule, zidovima koji se obrušavaju na malo jači udarac.



Mnogi su, kao bračni par slikara Dušan Đokić i Mimica Aleksić, uložili na desetine hiljada evra kako bi upristojili svoj radno-stambeni prostor. NJihova terasa poslednji je relikt nekadašnjeg izgleda kolonije. Puna završenih i započetih dela, boja, kistova, ljupko zazelenjena rastinjem. S obzirom na najave da će se memorijalni kompleks uspostavljati sobu po sobu, uz brdo neophodnog novca, postavlja se pitanje možda i ishitrenog iseljavanja umetnika. Oni su na sebi svojstven način održavali dignitet bivšeg predvorja stratišta. Sad čitavim potezom gospodari šut, ostaci skulptura, prljavština...

Susedna Centralna kula je zatarabljena, kao da se stidi svog enterijera, koji ne može biti u boljem stanju od spoljašnjosti. Sablasna, čeka konačni početak obnove.
A kompleks je mogao biti ekskluzivniji i od pariskog Monmartra, smatraju umetnici. Uprkos takvom, raširenom mišljenju, i raseljeni korisnici, i oni koji još čekaju rešenje, svesni su prioriteta Memorijala u odnosu na ateljee. Jedino što ih straši jeste nedostatak preduzimljivosti nadležnih, zbog čega se Staro sajmište samo od sebe urušava. U jednom trenutku, gradske vlasti su se zalagale da spomenik stradanju budu kreativnost i život, odnosno da umetnici ostanu nosioci sećanja, kako je predlagala Dragana Zeljković, članica Gradskog veća zadužena za kulturu. Promenom politike, opet su krenule najave preoblikovanja celokupnog prostora u Memorijalni centar, kada je Marica Radojčić Prešić, matematičarka i umetnica, pokrenula peticiju da zaustavi konstantnu težnju za rušilaštvom. A prvenstveno protiv preseljenja tada 90-godišnje Olge Jevrić. Očajna što mora da napusti Kulu, i još zabrinutija zbog nove lokacije, Olga je umrla nemirna, tvrde njene bivše komšije, u lažnoj nadi da će peticija da joj pomogne.

Ostali umetnici, kako kažu, takođe su mahom dobili nepristojne ponude, uglavnom nekadašnje lokale na istoj opštini. Ovo može da se smatra dobrom voljom Grada, jer đavo se krio u sitnim slovima prethodnih ugovora, kako naglašavaju potpisnici. Po tim aktima, svaka od strana je mogla da prekine ugovor u bilo kom trenutku. Zato, valjda, treba da budu zadovoljni onim što su dobili. Neki mnogo manje prostore od prethodnih, a svi sa nasleđenim dugovima za struju, vodu, grejanje.

Ovo će Grad uskoro da reši, obznanjuje za NIN ugovornu obavezu Dragan Petrović iz Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove Skupštine grada, iako nadležni ovo ne ispunjavaju od prošlog novembra. Oblašću ateljea vlada haos, jer nisu svi pod jednom kapom, dok zajednička komisija Grada i ULUS-a za njihovu dodelu, poodavno ne funkconiše. Raspuštena je, kako nezvanično saznajemo, zbog mahinacija oko useljavanja. Ni rang-liste odavno nema, čime se zatire princip njihovog strukovnog nasleđivanja. Pa su u prostore umrlih, naročito na Starom sajmištu, na divlje upadali njihova rodbina, prijatelji, snalažljivije kolege.



Obaveštenje o tačnom broju ateljea treba da prođe složenu administrativnu proceduru, od pisarnice nadležnog gradskog Sekretarijata, preko zaista upućenih, do potpisa šefova. Zato se NIN poziva na izjavu predsednika ULUS-a Dušana Rusalića koji kaže da ni okvirnu cifru više niko ne zna. Ali da će cena zakupa i dalje biti beneficirana, tj. 20 odsto od realne vrednosti najma, a kategorisano po gradskim zonama. U Gradu (nezvanično) kažu da nisu kompetentni da vrše raspodelu povoljnih radnih prostora. Ovom, za sada nepoznatom broju ateljea, biće pridodati i opštinski prostori koji se trenutno popisuju, kako bi ih Grad preuzeo pod upravu. U domen složene matematike spada i brojka namenski građenih radno-stambenih jedinica, na poslednjim spratovima novobeogradskih solitera, i na brojnim drugim mestima, koje su otkupljivane po zakonu od 2005. do 2013 . U popis ne spadaju zgrade u Luci Beograd, koje je osporavani vlasnik Milan Beko ustupio umetnicima, uz plaćanje samo ne baš malih komunalnih troškova. A ponajmanje se računa najraširenija praksa iznajmljivanje stanova za potrebe umetničke produkcije, kao i korišćenje sopstvenih, skromnih resursa. Tako su i umetnici žrtve tranzicije, srpskog sporog približavanja Evropskoj uniji.

One prave žrtve, streljane i gušene po gasnim komorama, dobiće spomen dostojan svog stradanja. Nadležne čeka nemali posao. Jer, objekti su u lošem stanju, najviše zbog neodržavanja, naglašava Fulgosi. Potrebna je njihova restauracija, delimična rekonstrukcija, na nekima i statička sanacija, a podrazumeva se i zamena svih sistema instalacija. Kako će kompleks izgledati u budućnosti, odlučiće gradski arhitekta Milutin Folić. Izvršioci radova biće izabrani na tenderu, najavljeno je još lane. Ostalo će da reši lex specialis.

Međutim, bitniji od arhitekture je budući program Memorijalnog centra, za koji je zadužena Komisija za utvrđivanje programskih sadržaja i davanja predloga modela upravljanja Memorijalnim kompleksom na Starom beogradskom sajmištu, na čelu sa episkopom Jovanom Ćulibrkom. Planovi su na svetskom muzeološkom nivou, i podrazumevaju stalnu izložbenu postavku, povremene tematske izložbe, organizovanje komemorativnih manifestacija, formiranje baze podataka žrtava i postavljanje novog spomen-obeležja, tematsku biblioteku... Započeće se i proces prikupljanja dokumenata koji se odnose na istorijske događaje 1941-1944. Biće tu mesta i za obeležavanje dela istorije Sajmišta, obeleženog umetničkim bivanjem. Za početna sredstva računa se na kasu Republike i Grada, a poželjan je i novac iz stranih fondova. Najhitnije je sistematsko prikupljanje sećanja preživelih, naglašava Fulgosi.

Uz ovaj tempo, može lako da se desi da i njih pojede vreme. I da Staro sajmište postane spomenik njegovom gubljenju. U bogatijim i organizovanijim društvima, ono bi odavno bilo ako ne Monmartr, ono barem Jad Vašem.