Vašington voli Vučića

Foto Vesna Lalić

Nekadašnji specijalista CIA za rusko-američke odnose i zamenik direktora odeljenja te agencije za Balkan Stiven Majer sa interesovanjem je ispratio objave o pojačanoj aktivnosti stranih službi u regionu, ali je stanovišta da Srbiju mnogo više pritiska stvarnost nego špijuni. Oduvek je bilo i biće, širom sveta, organizacija koje prikupljaju informacije. Siguran sam da ih trenutno ima i ovde, ali većina njih rade jedna protiv druge, ne protiv Srbije. Ona nije pretnja nikome. LJudi na Balkanu vole zavere i vide ruke KGB i CIA svuda. Moći u tome je mnogo manje nego što se veruje. Premijer Vučić je pod velikim pritiskom, jer se mnogo toga velikom brzinom menja. Ovo je mala zemlja usred mnogih interesa. Prirodno je da postoji sklonost ka pritisku. U nekim trenucima, pre nekoliko meseci, kada je premijer mislio da SAD pokušavaju da ga potkopaju, za takav stav nije bilo razloga. Zato što, zapravo, vlada SAD voli Vučića, kaže Majer u razgovoru za NIN.

Znači da aktivnosti nisu intenzivnije nego pre?

Zaista ne. Intenzivnije su bile 90-ih, kada je ovde bilo mnogo službi, pa i ja među njima, i mnogo različitih interesa. To je bio vrhunac interesovanja za Balkan. Posle Klintonove, Bušova administracija se pomerila ka drugim pitanjima, naročito na Bliski istok. Balkan je američkoj politici danas mnogo manje bitan.

Da li je uobičajeno da se takve stvari saopštavaju javnosti?

Ali, interesantno pitanje je i ko ih je objavio? Vidim u novinama i pričam sa ljudima. Mnogo se priča odjednom pojavilo, a obaveštajne službe nikada i ništa ne daju u javnost. Nažalost, približavamo se situaciji koja liči na Hladni rat, a Srbija je zaglavljena usred te situacije. Tito je odlično znao kako da balansira, a, naravno, predvodio je i mnogo veću zemlju. NATO je želeo Jugoslaviju u članstvu, a Tito je to mudro odbio, jer je želeo da bude lider nesvrstanih. I Vučić, daleko od toga da ga poredim s Titom, ima dar za balansiranje, ali kad-tad ga pritisak savlada. A ponekad su i glasine o nečemu što se zapravo ne događa rezultat ogromnog političkog pritiska - zbog izbeglica, otvaranja poglavlja, sankcija Rusiji, ruskog pritiska da ih Srbija podrži, ali takođe i zbog pritiska na samom Balkanu. Hrvatski zvaničnici govore užasne stvari o Srbima, a nediplomatski im odgovaraju ljudi iz srpske vlade poput Ivice Dačića. Dve zemlje takmiče se i u naoružanju. Bosna je i dalje država iz fikcije više nego prava država. Etničke tenzije rastu ponovo, što je još jedna dimenzija pritiska.

Ša se od Srbije stalno očekuje da čini u BiH, ako se istovremeno očekuje da se ne meša i ne čini ništa?

To je odlična poenta. Jer, Srbija ne treba stalno da se pita šta se od nje očekuje nego šta treba da učini za sebe. I šta je najbolje za njene građane. Prestanite misliti o tome šta Amerika, EU i Rusija očekuju od vas. Sankcije nisu jedino što se od Srbije očekuje u odnosu prema Rusiji, to je samo trenutno u fokusu. SAD i Brisel, ne i sve vlade u EU, ali britanska, francuska i u neku ruku i nemačka, žele da Srbiju što više vežu za Zapad, toliko da ona nema nikakve veze sa Rusijom. To je budalaština. Jer to nije i interes Srbije. Evropski, naročito nemački, ali i britanski i američki zvaničnici vole da dolaze ovde i govore Srbima šta bi trebalo da rade. Jedino kako bi Vučić trebalo da odgovori danas je: o tome sami odlučujemo.

Da li zaista verujete da je to moguće kad ovde ni na izborima ne može da pobedi neko ko nema podršku sila?

Dobar odnos sa Vašingtonom se razlikuje od mešanja u unutrašnje stvari. Morate da gledate sopstvene interese. Srbija je stara država, nastala mnogo pre SAD i uvek je bila važna u regionu. Istovremeno je kroz nju prošlo mnogo okupatora - poput Turaka i Austrijanaca, a onda su došli komunisti. Razumem psihologiju koja je posledica tog vremena, ali u jednom trenutku mora doći do samostalnog odlučivanja o nacionalnom interesu, ekonomskom razvoju i budućnosti. Smatram da Srbija ne mora da bira između Istoka i Zapada, kad može da izabere oba. Možda bi Vučić trebalo ponovo da razmotri da li je članstvo Srbije u EU mudar put, jer je ta organizacija u ozbiljnim problemima. Možda bi za Srbiju bilo bolje da predloži sad, kad je na početku pregovora, da se sve još jednom sagleda. Hajde da započnemo ozbiljan razgovor, postavimo teška pitanja. Kosovo je posebna priča

Da li su iznenađenja iz Brisela i Prištine kazna za nekooperativnost, recimo u usaglašavanju spoljne politike sa EU?

Naravno. Ali samo zato što Beograd to dozvoljava. Pre dve godine savetovao sam srpskoj vladi da ne potpisuje Briselski sporazum, jer sam smatrao da tim putem može samo da izgubi. I to se dešava. EU i Hašim Tači znaju da Vučić toliko jako želi da bude deo EU da će za taj cilj žrtvovati Kosovo. Trenutno pregovori samo što nisu propali zbog novih uslova koji se pojavljuju stalno. To je još jedna stvar za koju Vučić treba da kaže: čekajte malo, u čemu je poenta, gde smo to dospeli i da promisli šta je najbolje za Srbiju. I možda je vreme da se predahne od briselskog dijaloga sa Prištinom, čak i ako bi to značilo pauzu u pregovorima sa EU. Ali, trenutno, Vlada mora da odluči sa odgovornošću prema svom narodu šta je najbolje uraditi i sa Kosovom i sa EU. Srbija mora da promisli ne obazirući se na ucene EU i bez ikakvih uslova. Znam da ste sada dalje od toga nego što ste bili pre deset godina. Ali to ne znači da se ne može izabrati drugi cilj.

Sa nekom drugom vladom?

Možda. Vučić je veoma pametan, mudar i posvećen. Može biti dobar. Ako se oslobodi straha od EU, Amerikanaca i Rusa.

Uprkos svim obećanjima koja su im data i preuzetim obavezama?

Činjenica je da je Srbija ponela svoj deo tereta, a njeni partneri nisu. Ona je ispunila svoj deo dogovora, a oni nisu. Prema tome, obećanja koja su data moraju se preispitati. Sad se iz Prištine čuje poruka da će oni odustati od pregovora ako Srbija ne ispuni nove uslove. Odgovor treba da bude: u redu, hajde da više ne razgovaramo.

Kosovska nezavisnost je poenta pritisaka ili njihovo sredstvo?

Deo je pritiska. Već duže vreme sam ubeđen da Srbija treba da, sa svešću da nikada neće vratiti celo Kosovo u sastav Srbije, predloži da se problem reši tako što će se zadovoljiti regijom severno od Ibra. I da u isto vreme, ponudi narodu Republike Srpske izbor da se pridruži Srbiji ili ostane nezavisan. U prošlosti su postojali trenuci kad to nije bilo moguće, ali sad je vreme za novi početak koji će osloboditi Srbiju pritisaka. Političari u Beogradu moraju da upotrebe sopstvene glave za razmišljanje, negujući korektne odnose sa stranim partnerima.

Kako vidite posetu Nikolaja Patruševa Beogradu i da li su sankcije jedino što se od Srbije očekuje u odnosu prema Rusiji?

Iz diplomatske perspektive, mnogo je interesa ovde. EU ne uživa u saznanju da Srbija ne želi da uvede sankcije Rusiji. Ali Vučić je u pravu kad kaže da to nije u interesu Srbije, koja ima veoma važne veze sa Rusijom, i finansijske, i bezbednosne. Pošto, takođe, želi da uvede Srbiju u EU, on mora da balansira, a kad balansira između toliko različitih politika, on mora u iste vrste poseta da prima Evropljane, Amerikance i Ruse, dakle i Patruševa. Američki ambasadori u Srbiji i zemljama regiona i inače imaju običaj da dele instrukcije šta treba činiti, a to ne proizlazi iz njihovog diplomatskog zadatka da predstavljaju svoju zemlju.