Vaše pravo da znate pre premijera

Foto Petar Marković

Vest o pronađenom oružju u blizini porodične kuće premijera Aleksandra Vučića u Jajincima, zasenila je izveštaje o očekivanim i postignutim povećanjima plata i penzija, pregovorima sa Prištinom i EU, špijunima, poseti glavnog ruskog bezbednjaka, sukobima sa ambasadorom SAD... Ono što je za sada jedino nesumnjivo, osim da je oružje pronađeno jeste i da je javnost o tome upoznata neobično brzo, kada je i sam premijer rekao da ne zna o čemu se radi.

Operativci MUP su 29. oktobra oko 16 sati, na prethodnu dojavu građana, u šumi na oko 30 metara od ugla Bulevara JNA i Ulice Jakova Galusa pronašli u sanducima jednu zolju, četiri ručne bombe, 100 komada municije kalibra 7,62 milimetra, četiri metka za automatsko oružje i 15 metaka nepoznatog kalibra. Za manje od dva sata ova vest je stigla do medija.

Ministar policije Neboša Stefanović se pojavio na licu mesta i između ostalog rekao da to nije prvi put da je na ovaj način ugrožena bezbednost premijera, kao i da Vučić nekoliko puta ranije nije želeo da javno govori. Međutim, sada je javnost obaveštena pre nego što je istraga i počela. Nažalost, Srbija je zemlja koja je u 21. vek ušla sa političkim atentatom-ubistvom premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. Samo nekoliko godina pre toga 1999. i 2000, kako je utvrđeno i pravosnažnim presudama Slobodan Milošević je naređivao ubistva političkih protivnika. Zbog takvog nasleđa uglavnom smo svi oprezni kada govorimo o ugroženosti političkih lidera. Za poznavaoce bezbedonosnih prilika sa kojima je NIN razgovarao opreznost se podrazumeva u svakoj prilici dok se u potpunosti ne otkloni sumnja. Međutim, ono što buni profesionalce u slučaju Oružja u Jajincima je obaveštavanje javnosti dok su sve mogućnosti otvorene, kao i da to rade politički funkcioneri pored odgovornih ljudi u bezbednosnim službama.

Slobodan Pajić, nekadašnji šef obezbeđenja Nebojše Čovića i dugogogodišnji policajac, kaže da bi bezbednosni protokoli nalagali da se mesto gde je pronađeno oružje tajno posmatra neko vreme. Uobičajeno je da se primeni tajna opservacija mesta sa ciljem da se sačeka da neko dođe po oružje. Nije neuobičajeno i da se napravi simulacija da štićeno lice, u ovom slučaju premijer, prolazi tuda i da se sve tajno posmatra ne bi li se i tako nešto otkrilo. Ništa od toga nije urađeno i sve je krenulo u propagandnom pravcu. Mediji su odmah na licu mesta, slikate se, daju se izjave o ugroženosti premijera, navodi Pajić. Nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije u vreme akcije Sablja Mile Novaković takođe smatra da bi bilo bolje da je mesto, gde je pronađeno oružje, neko vreme tajno posmatrano.

Nažalost tako nije urađeno već je javnost obaveštena o događaju pre nego što je utvrđeno da li je pronađeno oružje bilo namenjeno napadu na premijera ili ga je neko tu sakrio nevezano za Vučića. Prerano obaveštavanje javnosti osim bezbednosnih problema izazvalo je i negativnu političku posledicu, jer je Vučićevim političkim protivnicima ostavljen prostor da razvijaju teoriju o smišljenoj propagandi vlasti. Bogoljub Milosavljević, stručnjak za bezbednosna pitanja, podseća da su provladini mediji novembra 2015. provodili propagandu o navodnom državnom udaru. Da podsetimo, jedan tabloid je tada najavio da se sprema državni udar dok je Vučić u Kini, a to je urednik tih novina saopštio i na provladinoj televiziji. U državni udar su, prema rečima tog urednika, između ostalih bili uključeni i predsednik Tomislav Nikolić, kao i tadašnja i sadašnja ministarka Zorana Mihajlović. Nedelju dana kasnije opet na provladinoj televiziji išao je i specijalni program Rušenje Vučića, poslednji čin. Brojni ministri bili su gosti tog programa izbegavajući da potvrde navode o državnom udaru, ali i da ih opovrgnu. Sam premijer tada je morao da zasustavi zahuktalu propagandnu mašinu demantujući da je bilo državnog udara.

Bezbednosna logika nalaže da se sa podacima o ugroženosti ne izlazi pre nego što se i pokuša da se slučaj razreši, navodi profesor Milosavljević i dodaje da je krajnje neobično da podatke o oružju i drugim detaljima iznose ministri, a da to ne rade nadležni u bezbednosnim strukturama.
DNK veštačenje je završeno. Reč o takozvanim mešanim tragovima, što u praksi znači da su tragovi jedni preko drugih i da je teško s preciznošću izolovati jedan DNK uzorak, koristiti ga za upoređivanje i identifikovati lica, saopštio je ministar Stefanović dva dana nakon pronalaska oružja. Premijer je prethodno napomenuo da ukoliko ne bude forenzičkih tragova na oružju, onda je jasno o čemu se radi. Iskusni policajac Novaković upozorava da za istragu mogu biti presudni testovi DNK i otisaka prstiju i smatra da je premijer mislio da ukoliko nema trgova, radi se o opasnim profesionalcima i organizovanoj kriminalnoj ekipi.

Sa tragovima je lakše. Jedan od pravaca istrage može da bude i da se otkloni sumnja da je neko ko je bio na ratištu ostavio to oružje, tako što bi se proverio širi komšiluk, a za to je potrebno vreme, navodi Novaković. I dok čak ni forenzička ispitivanja nisu okončana, sam premijer izrazio je sumnju da će se istraga uspešno privesti kraju.

Verujem službama i državi Srbiji, ali plašim se da ćemo teško otkriti ko su lica koja su tu donela oružje i u koje svrhe je bilo doneto, rekao je Vučić dva dana nakon pronalaska oružja.
Iako je Vučić naglasio poverenje u službe bezbednosti, posebno zanimljivo je to što su drugi najviši politički predstavnici izrazili sumnju. Predsednik Nikolić bio je nedvosmislen: Svi oni koji su odgovorni za bezbednost predsednika Vlade, trebalo bi time da se pozabave mnogo više nego što znaju ko je s kim razgovarao i o čemu. Ako tako nešto može da se desi, onda je očigledno da mnogi ljudi ne rade svoj posao kako treba. Predsednikove sumnje mogle su da prođu neprimećeno u mnogim medijima jer ga, na primer, urednik provaladinog tabloida smatra Vučićevim neprijateljem. Međutim, slične sumnje izrazili su i nesumnjivo Vučićevi odani saradnici ministri Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin, kome u opisu posla i nije bezbednost i pored ljubavi prema uniformama. Ministar policije je sa lica mesta poručio da će odmah tražiti od bezbednosnih službi da izađu sa informacijama. A zatim naglasio: Ako ne mogu da nam daju informacije, treba svi da se povuku. Vulin je takođe poručio da oni koji su u državnim i bezbednosnim strukturama, a nisu u stanju da daju odgovor na ta pitanja, treba da se sklone. Da li ove izjave osim upozorenja službama bezbednosti nagoveštavaju novu borbu za pozicije u njima i kontrolu, videće se u narednom periodu. Ovo poslednje je posebno zanimljivo imajući u vidu nezvanične informacije da su premijer Vučić i direktor BIA Aleksandar Đorđević imali nedavno nesuglasice.

Slobodan Pajić napominje da političari u Srbiji nemaju osnovnu bezbednosnu kulturu. U zemljama sa bezbednosnom kulturom političaru se kaže kako treba da se ponaša, kojom se trasom ide, gde sme da zastane, gde sme da izađe... O tome se ništa ne pita političar, niti može da utiče na to. Kod nas je obrnuto. Šefovi tih službi su ponizni i rade kako im političari kažu. O istragama ne treba ministri da govore, a još manje premijer, jer postoje nadležni ljudi u službama i njih građani treba da prepoznaju kao odgovorne. Ovako se dobija samo politizacija, navodi Pajić.

Za neposredno obezbeđenje premijera Vučića zaduženi su vojni specijalci iz Kobri. Međutim, kada je reč o onom mnogo važnijem za obezbeđenje, a to su obaveštajni podaci, stvari nisu baš najjasnije. Za obaveštajnu bezbednost je i dalje prema ličnoj želji premijera zadužena Vojnobezbednosna agencija (VBA), još od vremena dok je bio ministar vojske. Istovremeno, po važećim pravilima za obaveštajnu bezbednost premijera odgovorna je i BIA. Premijer je i dalje koordinator Saveta za nacionalnu bezbednost, iako je ostavku na tu funkciju najavio januara 2015. Na novinarsko pitanje šta će se raditi ako se dokaže da slučaj oružja ima veze sa ugrožavanjem njegove bezbednosti, Vučić je odgovorio: Valjda sam ja zadužen za sve službe. Prvo ću videti šta ću ja da uradim.