Fantomski doktorati političke elite

Dve godine nakon što je u javnosti otvorena afera plagiranih doktorata, Nacionalni savet za visoko obrazovanje odlučio je da tome stane na put i doneo Etički kodeks po kome će doktor nauka koji je plagirao rad ostati bez titule. Lepo, ali prekasno. Sa kodeksom ili bez njega, prilično je sigurno da će se u narednom periodu broj doktorata smanjiti i da će jedno vreme za njih plaćati samo novokomponovani bogataši željni prefiksa dr sumnjivog karaktera jer je postojeće tržište, za sada, prilično namireno. Najveća potrošačka grupa za ovim zvanjem stranački podobnici u potrazi za visokim funkcijama je u potpunosti zbrinuta od kada su se svi postojeće stranke rotirale na vlasti.

Posebno u prethodnom periodu jer su istaknuti SNS-ovci najviše kuburili ne samo sa doktoratima već i sa diplomama, tako da je u jednom talasu, od stranke čiji pripadnici nisu važili za baš visokoobrazovane, stvoren trust mozgova sa veoma visokim zvanjima. Za to su u velikoj meri zaslužni Univerzitet Educons i Univerzitet Megatrend, omiljene obrazovne ustanove naših političara. Recimo, direktor kancelarije za društveno odgovorno poslovanje u Elektroprivredi Srbije Milorad Grčić, baš kao i direktor Koridora Srbije Dmitar Đurović (obojica su članovi SNS-a) imaju diplomu FABUS-a (Fakultet za uslužni menadžment na Univerzitetu Educons u Sremskoj Kamenici), dok se Jorgovanka Tabaković odlučila da doktorira na Megatrendu, baš kao i Ana Langović Milićević, državna sekretarka u Ministarstvu prosvete. Predsednik Tomislav Nikolić je fotokopirao i dao na uvid javnosti svoju diplomu sa privatnog Fakulteta za menadžment (FAM) iz Novog Sada, i mada sam nije mogao da se seti na kom smeru, tadašnji dekan Zoran Savić mu je priskočio u pomoć i rekao da je u pitanju opšti smer za menadžment a da je tema diplomskog bio marketing političkih stranaka. Ponekada se radilo o toliko sumnjivim diplomama da su njihovi vlasnici završavali pred sudom kao što je slučaj sa Petrom Disićem, zamenikom direktora Čistoće i šefom odbornika SNS u Smederevu, koji je pred Osnovnim sudom proglašen krivim za falsifikovanje diplome i osuđen na uslovnu kaznu.

Ali, kada su doktorati bili u pitanju situacija je malo komplikovanija jer se ne radi o lošim falsifikatima diploma koji se vide golim okom, već o ljudima sa akademskim titulama koji su stali iza nečijeg sumnjivog rada i proglasili ga doktorom. Da je tako, i pored Bolonje koja je snizila kriterijume za buduće doktorande, svedoči ipak prilična hiperprodukcija: za samo sedam godina broj novih doktora nauka se upetostručio, pa je 2007. doktoriralo 206 osoba, a 2014. čak 1.089. Pritom se niko nije upitao gde su svi ti novostečeni doktori nauka objavili stručne radove i da li su svetski naučni časopisi bili puni samo ambicioznih doktoranada sa ovih prostora ili su se možda koristile prečice (fantomski naučni časopisi bez ikakvog naučnog kredibiliteta). Takođe, šta se u svim tim disertacijama nalazilo i na koji način su one unapredile nauku?

To je bio razlog da reaguje grupa srpskih naučnika koja radi u Velikoj Britaniji: Sumnjive diplome, prvenstveno one stečene kao plod nepotizma ili korupcije, među gorućim su problemima visokog obrazovanja u Srbiji. Ovaj problem doprinosi teškoćama u kojima se naša zemlja nalazi negativna selekcija, odliv mozgova, urušavanje sistema vrednosti, neinventivna i nekompetitivna ekonomija itd. Država i društvo moraju njime ozbiljno da se pozabave. Za početak, oni koji krše akademske i pravne norme moraju da odgovaraju. Međutim, nadležne institucije godinama ćute, pa preostaje da se mi kao građani pozabavimo ovim problemom, rekli su u saopštenju, a kasnije ga dopunili analizama plagiranih delova iz doktorata Nebojše Stefanovića, Siniše Malog i Aleksandra Šapića.

Na samo pominjanje imena Nebojše Stefanovića premijer Vučić je bez ikakve konsultacije sa akademskom javnošću doneo presudu: Tvrdnja o plagijatu je najveća glupost koju sam čuo. Nezavisna komisija, koju je sazvao Megatrend, pokušala je da potkrepi premijerovu stručnu analizu pa je sačinila konfuzno saopštenje iz kog smo saznali da postoje neki formalni nedostaci ali da oni veruju da su otklonjeni u toku odbrane disertacije i da je pažljivim odmeravanjem sadržaja, obima i relativnog značaja osporavanih delova teksta za celinu teze, komisija zauzela stav da oni ne mogu biti osnov da se pokrene postupak za poništavanje naučnog stepena doktora nauka po osnovu nesamostalnosti. Ili u prevodu odmeravanjem delova koji su plagirani je zaključeno da ih i nije tako mnogo da bi jedili ministra i prkosili premijeru.

Dobro, Vučić nije jedini premijer koji se suočio sa sličnim problemom i koji je pokušao da zaštiti svog čoveka, isto je uradila i Angela Merkel kada je otpočela afera u vezi sa ministrom odbraneKarlom-Teodorom zu Gutenbergom, ali je akademska zajednica u Nemačkoj reagovala neverovatnom brzinom i uputila peticiju koju je potpisao ogroman broj ljudi, pa je doktorat ministra odbrane osporen a on smenjen sa funkcije. Slična peticija je pokrenuta i u Srbiji, ali na njeno čelo nisu stali ni ministar prosvete, ni rektor Beogradskog univerziteta. Ipak, neki ljudi su potpisivali, pa opet ništa.



Tim povodom profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić je rekla: Veliki broj ljudi je zahtevao da se ispita da li je Stefanovićev doktorat plagijat. Predlaže se i procedura kako da se to uradi, ne samo u slučaju Stefanovića, nego i u svim drugim slučajevima. Razlika između Srbije i Nemačke je u odnosu vlasti prema društvu, u ovom slučaju prema akademskoj i naučnoj zajednici. U Nemačkoj svaka vlast veoma vodi računa o glasovima koji dolaze iz te zajednice, a ovde za to niko ne daje ni pet para.

Koliko je bila u pravu pokazalo se na primerima dva preostala sporna doktorata. Fakultet organizacionih nauka je ignorisao ideju o nezavisnoj komisiji koja bi proverila da li ima plagijata u doktoratu Siniše Malog, a Univerzitet Union, na kom je Šapić doktorirao, i pored javnog poziva rektora da se jave svi koji bi ispunjavali uslov da uđu u nezavisnu komisiju, nije mogao da nađe nijednog profesora, ni sa državnog ni sa privatnog fakulteta, koji bi hteo da uđe u nju.

Dolaskom na čelo Odbora SANU za visoko obrazovanje akademik Dušan Teodorović jedelimično, ipak, probudio javnost jer smo prvi put u prostorijama SANU mogli da čujemo ozbiljnu kritiku na račun univerziteta i dramatičnog porasta neetičkog ponašanja: da studenti prepisuju na ispitima i predaju diplomske radove kupljene od specijalizovanih agencija, da profesori potpisuju plagirane doktorate, da i sami plagiraju, a da fakultetska veća glasaju za unapređenje u više zvanje i onih kolega za koje znaju da su se ogrešili o profesionalnu etiku... Pomenuto je i da neke zakonske procedure imamo, ali da ih niko ne primenjuje. Čak ni sudovi, a dokaz za to je afera Indeks, koja ni posle devet godina nije dobila epilog. Koliko to daleko ide vidi se na primeru profesora Branka Gardaševića, koji je otkrio aferu zbog koje je Ministarstvo prosvete poništilo nekoliko stotina indeksa Više trenerske škole, ali Odbor za profesionalnu etiku BU tri godine ne rešava slučajeve plagijata koje je prijavio.

Pročitao sam doktorat Nebojše Stefanovića i nije problem da li je on samo prepisan, već što to uopšte ne bi smelo da bude doktorat. Kada čitate naučni rad iz oblasti koja nije vaša, teško možete da ga razumete, a ovo se čita kao lako novinsko štivo. Problem je nedostatak hrabrosti i veoma je malo ljudi iz akademske zajednice koji su spremni da ukažu na probleme. Recimo, doktorat Siniše Malog je strašan plagijat, ali FON kao državni fakultet ništa nije tim povodom uradio već je oformio komisiju u kojoj su bili isti oni koji su mu dali doktorat. I niko se nije pojavio da kaže: streljajte me, uradite sa mnom šta hoćete, ali ovo jeste plagijat. Strašno je što profesori fakulteta nemaju elementarnu građansku hrabrost da kažu ovo je nedopustivo i ja sam protiv toga, kaže akademik Teodorović.

I kada su svi digli ruke od pokušaja da akademska zajednica napusti poziciju ne talasaj, oglasio se Nacionalni savet za visoko obrazovanje, koji je izradio Etički kodeks na osnovu koga će svaki doktor nauka koji je plagirao rad ostati bez akademskog zvanja stečenog na bazi takvog doktorata ili magistrature, a biće obavezujući i za državne i za privatne fakultete. Ipak, ostalo je nejasno da li će se to pravilo primenjivati i retroaktivno jer je zasad dato samo šturo objašnjenje hoće u onim slučajevima koji nisu do kraja ispitani. Da li je, recimo, slučaj doktorata Nebojše Stefanovića ispitan imajući u vidu da je Megatrend oformio nezavisnu komisiju koja je presudila ili će Nacionalni savet ipak tražiti dodatne argumente? Da li je zaključak koji je doneo FON u slučaju Siniše Malog tačka ili polazna tačka za reakciju akademske zajednice?

Svaki slučaj iza koga je ostala sumnja nije ispitan i na njemu se mora raditi, kaže Teodorović i dodaje: Ne znam koliko taj problem može da se reši bilo kakvim kodeksom, jer mi stalno donosimo i propise i kodekse ali ne postoje ljudi koji će javno protiv toga da istupe.

Međutim, ono što ostaje nejasno jeste potreba političara da imaju doktorat, ma kakav i ma kako stečen. Ako donekle možemo da razumemo štancovanje lažnih fakultetskih diploma (ipak su obavezne na nekim radnim mestima), nigde ne piše da ministar policije mora da poseduje doktorat, a još manje neko od njega očekuje da se bavi naučnim radom. Razlog za tu vrstu pomodarstva najpre bi trebalo potražiti u mentalnom sklopu premijera Vučića, koji se nekoliko puta javno požalio da Vlada Srbije nema podršku najelitnijeg dela, a potom se i obrušio na elitu sa pitanjem zašto ste vi elita a ne visokoobrazovani ljudi oko mene? A svoj odnos prema toj vrsti titule je zacementirao obrazlažući istragu povodom oružja pronađenog u Jajincima: Gogotovo je nemoguće da nema ni parcijalnog DNK, neko je morao da stavi metke, nisu to baš doktori nauka.
Nisu, pokazalo se u praksi da se može biti uspešan ubica i terorista i bez te titule. A sada nam ostaje da vidimo da li posedovanje titule pomaže da se oni lakše uhvate. U slučaju Savamale nije.

Privatni rasadnici doktora

Veliki broj privatnih fakulteta ima akreditaciju za rad i oni se, ne bez razloga, smatraju glavnim rasadnikom sumnjivih diploma i još sumnjivijih doktorata. Činjenica da je za 11 decenija, od 1905. godine s Pravnog fakulteta u Beogradu izašlo 950 doktora nauka, a da jedan privatni pravni fakultet u Novom Sadu godišnje proizvede oko 130 doktora nauka i te kako tome ide u prilog. Možda u tome leži i odgovor na pitanje zašto mnogi zvaničnici nerado u svojim biografijama navode na kojim su fakultetima doktorirali.
Možda bi rešenje bilo da država, kao ubedljivo najveći poslodavac, zapošljava samo one koji su završili fakultete koje država finansira. Neka postoje privatni fakulteti i neka njihov kadar zapošljavaju privatnici ako žele, ali bar da znamo ko radi u državnoj administraciji, kaže akademik Dušan Teodorović.