Podeljena zemlja, podeljena vlast

Aktuelna kampanja za predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama izdvaja se po manjku pristojnosti i ogromnim razlikama između dvoje kandidata: antiestablišment nastrojenog biznismena Donalda Trampa na republikanskoj strani, te iskusne političarke Hilari Klinton kao predstavnice demokrata. NJihovo nadmetanje pokazalo je jasne linije podela u američkom društvu i narušilo međunarodnu reputaciju zemlje. Nema stoga ničeg iznenađujućeg u tome da je jedna od retkih stvari oko kojih se Amerikanci izgleda slažu to da je kampanja predugo trajala. Ali i s tim će uskoro biti gotovo. Pitanje je šta sledi posle toga. Ankete sugerišu da će Klintonova, bivša senatorka i državna sekretarka, poraziti kontroverznog Trampa. Ali ankete ne treba mešati s realnošću. Na kraju krajeva, pred junski referendum o bregzitu većina posmatrača verovala je da je pobeda onih koji su se zalagali za ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji izvesna. Još skorije, kolumbijski birači odbacili su mirovni sporazum za koji se smatralo da ima veliku podršku građana. Svim ovim se želi reći da je, iako je pobeda Klintonove verovatna, to još daleko od izvesnog. Jedina „anketa“ koja se računa jeste ona 8. novembra. Sve do tada, jedino što možemo jeste da nagađamo. Ipak, neka predviđanja se mogu izneti s većim uverenjem nego druga. Nema nikakve sumnje da će SAD iz ovog izbornog ciklusa izaći kao podeljena zemlja i s podeljenom vlašću, nezavisno od toga ko će postati predsednik i koja će partija imati većinu u nekom od dva Kongresna doma. Ni demokrate ni republikanci neće biti u stanju da ostvare svoje ciljeve ako nemaju bar delimičnu podršku druge strane. Ali niko ne treba da misli da je jedina podela u američkoj politici ona između republikanaca i demokrata. Zapravo, podele unutar svake od dve glavne partije su podjednako duboke, a velike i visoko motivisane frakcije koje u njima postoje odvlače ih ka ekstremnijoj politici - u slučaju demokrata ka levici, a u slučaju republikanaca ka desnici. Ovo postizanje kompromisa utemeljenog na nekoj centrističkoj poziciji čini još teže dostižnim. Brzo preuzimanje predsedničkih ovlašćenja dodatno će potkopati izglede za kompromis. Ako pobedi Klintonova, mnogi republikanci pretpostaviće da se to desilo samo zbog Trampovih slabosti, i proceniće da će se ona u Beloj kući zadržati samo četiri godine. Zaključiće kako je malo verovatno da će zemlja kojoj su potrebne promene i u četvrtom uzastopnom mandatu u Ovalnom kabinetu zadržati predstavnika demokrata. Stoga će brojni republikanci (posebno oni koji negiraju legitimnost izborne pobede Klintonove) nastojati da što više zagorčavaju život njenoj administraciji, između ostalog i da bi onemogućili da se 2020. ponovo kandiduje s pozicije uspešnog šefa države. Na sličan način, ako bi Tramp nekako uspeo da pobedi, većina demokrata (pa čak i neki republikanci) bi - nakon što bi se povratili od iznenađenja i očajanja - za svoj najviši prioritet postavili da ga ostave bez šanse da izbori drugi mandat. S obzirom na to koliko bi kreatori politike imali primedbi na Trampovu agendu, njegovoj administraciji bi bilo vrlo teško da upravlja državom. U svakom od ovih scenarija i dalje bi bilo moguće ostvariti napredak u nekim ključnim oblastima. Naredna američka administracija mogla bi da usvoji zakone koji bi omogućili ulaganja u modernizaciju zastarele američke infrastrukture, što je politika koju podržavaju kako oba predsednička kandidata, tako i mnogi u Kongresu. Nova vlada bi mogla i da skrpi većinu za reformisanje američkog poreskog zakonika - posebno kroz smanjivanje visokih stopa korporativnog poreza i podizanje poreza koji plaćaju oni najbogatiji. Mogla bi čak da bude sprovedena i delimična reforma sistema zdravstvenog osiguranja, ključnog dostignuća predsednika Baraka Obame, s obzirom na ozbiljne probleme u njegovoj primeni u sadašnjem sistemu. Kad je reč o drugim pitanjima koja zahtevaju saradnju Kongresa i predsednika, međutim, nema mnogo izgleda za napredak. Jedno od tih pitanja je reforma imigracione politike, što je i u SAD podjednako kontroverzna tema kao što je u Evropi. Drugo je trgovina: budući da u domaćem političkom okruženju kreatori politike zaziru od toga da podrže pozicije svojih deklarisanih protivnika, i Tramp i Klintonova se protive usvajanju Sporazuma o transpacifičkom partnerstvu, iako bi njegova ratifikacija bila od koristi za američku ekonomiju i ojačala strateške pozicije zemlje. Izvesno je, pritom, da će američki deficit i dug nastaviti da rastu, budući da ima malo ili nema nimalo volje za smanjenje obaveznih socijalnih davanja. Spoljnopolitičke implikacije ovih izbora su delimično drugačije budući da američki Ustav predsedniku daje široka ovlašćenja na tom planu. Iako je samo Kongres taj koji zvanično proglašava ratno stanje ili ratifikuje međudržavne sporazume, predsednici imaju pravo da vojnu silu upotrebe (ili neupotrebe) i bez eksplicitne saglasnosti Kongresa. Predsednici takođe imaju pravo da potpisuju multilateralne sporazume, na dužnosti u Beloj kući postavljaju moćne figure, te svojim izvršnim odlukama menjaju kurs američke spoljne politike, kao što je to Obama učinio u slučaju Kube. Pod Klintonovom, to diskreciono pravo moglo bi da se manifestuje kroz uspostavljanje jedne ili više zona bezbednosti u Siriji, odobrenje slanja dodatnog naoružanja Ukrajini, ili zauzimanje oštrijeg kursa prema Severnoj Koreji ako ona nastavi s jačanjem svojih nuklearnih kapaciteta. Teže je pogoditi šta bi Tramp uradio na tom planu. On je, uostalom, politički autsajder, pa niko ne zna koliko bi od njegove retorike u kampanji bilo prevedeno u stvarnu politiku. Pa ipak, može se pretpostaviti da bi se Trampova administracija distancirala od nekih tradicionalnih saveznika u Evropi i Aziji, te da bi se držala podalje od Bliskog istoka. Šta će se zaista zbivati s Amerikom posle predsedničkih izbora ostaje otvoreno pitanje. Iako neke posledice sa solidnom izvesnošću mogu da se očekuju, jedino što je apsolutno sigurno jeste da 96 odsto svetske populacije koja na američkim izborima ne učestvuje, efekte ovog izjašnjavanja neće osetiti ništa manje nego Amerikanci koji će na njima glasati. Autor je bivši direktor za planiranje politike u Stejt departmentu i predsednik tink-tenka Savet za međunarodne odnose © Project Syndicate, 2016.