Arhiva

Jedan dobar vredi više od hiljadu zlih

Olja Bećković | 20. septembar 2023 | 01:00
Čitajte knjige da biste bili manje divlji, tako bi mogla da se formuliše „poslanica“ vladike zahumsko-hercegovačkog i primorskog Grigorija. Znam da nagli preokreti mogu da budu opasni za organizam, zato krenite postepeno: pročitajte ovaj razgovor, pa polako… Bez obzira na to da li sebe zovete vernicima ili „nevernicima“. Imam utisak da ima mnogo ljudi koji čekaju neku vašu reč, plašim se da je ne pokvarim prvim pogrešnim pitanjem. Šta biste im prvo rekli? Prvo što mi pada na pamet da kažem je da je mnogo važno da neprestano učimo i da čitamo. Sećam se kako mi je delovalo neobično kada je vladika Atanasije Jevtić u 68. godini otišao u Jerusalim da uči jevrejski jezik. Pre neki dan sam napunio 50 godina i shvatio da više nego ikad imam potrebu da učim strane jezike i da čitajući knjige proširujem svoje vidike. Učenje oplemenjuje. Miljenko Jergović misli da knjige služe da ljudi ne bi sasvim podivljali, ja mu verujem. Na našim ulicama često viđamo divljanje, a siguran sam da su stepen nasilja i potreba za njim obrnuto proporcionalni meri u kojoj ljudi čitaju. Bili ste učitelj veronauke, da li ste ikada pomislili da bi neko od te dece moglo da završi kao ubica druga, žene, babe, navijača protivničkog tabora... Da li postoje zla deca? Verujem da su ljudi potencijalno dobri i potencijalno zli. Da li ćemo se opredeliti za dobro ili za zlo, to je pitanje naše volje. Ispričaću vam priču o sedam grčkih mudraca koji su se jednog dana našli u najpoznatijem grčkom proročištu Delfi, gde je trebalo da napišu po jednu mudru i kratku poruku – kako bi se to danas reklo – tvit. Tako je jedan napisao – „Spoznaj samoga sebe“, drugi – „Najbolja je mera“, treći pak – „Nauči da slušaš i znaćeš da zapovedaš“, i tako svi redom. Jedino je onaj koga su smatrali najmudrijim među sobom, Bijant, odbijao da napiše poruku govoreći im: „Bolje će biti za sve da ništa ne napišem“! Posle dužeg umoljavanja ipak je drhtavom rukom uzeo kamen kako bi i on uklesao svoju poruku. Šta je napisao? Bijant je napisao: „Većina ljudi je zla“. Šta biste mu „retvitovali“? Rekao bih da je u pravu, ali da smo kroz istoriju naučili i to da jedan dobar vredi više od 1.000 zlih. Isus Hristos je najbolji primer toga. Na čemu bi se usred opšteg užasa zasnivala naša nada da će dobri pobediti? Dobro ima svoj tok i mogućnost da bude večno, a zlo ima svoj tok, ali ono nikad neće biti večno. U tome je razlika između dobra i zla. Georgije Florovski je izneo jednu od najlepših teza: „Dobro i zlo funkcionišu u svetu istovremeno, ali sinteza između njih nije moguća“! Drugim rečima, vara se svako ko čineći zlo misli da to može biti u svrhu nekog višeg dobra. Da li srećete ljude koji su već toliko siti te priče da počinju da sumnjaju da je u toku pisanje nove knjige u kojoj će biti zapisano obrnuto – zlo je besmrtno, a dobro smrtno? Nisu ti ljudi ničega „siti“, nego beže od stradanja. Ovih dana čitam Martirologijum, svojevrsni dnevnik Andreja Tarkovskog, u kojem on, pored ostalog, piše kako mu je njegov otac čitavog života govorio da je zlo aktivno, a dobro pasivno. Taj genijalni reditelj je zaista proveo život u podređenom položaju pred moćnim i aktivnim zlom Centralnog komiteta i raznih zavidljivaca kojima je smetalo to što se njegovi filmovi gledaju i na Zapadu i na Istoku, i na severu i na jugu. Oni su činili sve da ga spreče da radi ono što najbolje zna. Izdržao je zato što je razumeo da opredeljenje za dobro podrazumeva stradanje. Nije slučajno što se njegov poslednji film zove Žrtvovanje. Šta zovete stradanjem? Svako ko se opredeli za dobro mora da strada i vi to znate iz ličnog iskustva. Čovek koji se opredeli da govori istinu, da bude objektivan, u ovom svetu će stradati ovako ili onako. Oprostite, vladiko, ali ima mnogo ljudi kojima je oduzeta mogućnost da rade ono što najbolje znaju? Mnogi ljudi su se, u manjoj ili većoj meri, saglasili sa tim. Ma koliko to zvučalo bolno i nepopularno, ipak ima istine u izreci da ljudi zaslužuju ono što imaju. Da narod ima vlast koju zaslužuje? U tome ima istine i to ne možemo nikako poreći. Ne možemo reći da nismo mi krivi zato što nam je „ovako“. Ne govorim samo o politici, uzmimo neke složenije stvari kao što su kultura i nekultura. Ne oslobađa nas krivice to što smo mi protiv nečega lošeg. Jedino što nas može osloboditi je spremnost da stradamo u borbi protiv ukidanja sloboda, bez obzira na cenu. Može li čovek da bude slobodan bez para za hleb? Jedan sam od onih ljudi koji misle da je materijalna beda vrlo često izvor duhovne bede, kao što verujem i da duhovna beda može biti izvor materijalne bede. U jednom filosofskom traktatu iz petog veka pre nove ere dvojica Atinjana razgovaraju o novouspostavljenom režimu i jedan od njih kaže: „… među boljima (manjinom) postoji minimum neobuzdanosti i nepravde i maksimum naklonosti ka dobroti; dok u masi postoji maksimum neznanja, nereda i zla, jer ih beda gura u pogrdu, a tu je još i nedostatak vaspitanja i prostota koja u nekim slučajevima nastaje iz bede“. Znate i sami šta bih vas sad pitala… Godinama sam u medijima vrlo smišljeno i s jasnim ciljem predstavljan kao biznismen u pogrdnom smislu. Orati vinograd, pretvarati grožđe u vino, prodavati ga i za to uredno plaćati porez, živeti od svog rada a ne od ispružene ruke, šta je u tome loše? Siguran sam da je mnogo lakše predstavljati se vrlim duhovnikom i svoju pritvornu pobožnost dobro naplaćivati. Iza sve te smišljene propagande stoje ljudi mračnih namera, koji imaju za cilj da čoveka blokiraju, učine ga nekreativnim i neslobodnim, i što je najvažnije: u krajnjoj liniji zavisnim od njih. Ima li Crkva i u smislu materijalne bede i u smislu zalaganja za slobode pravo da šalje poruku „žene su dužne da rađaju decu“? Nemam nameru da svoj stav proglašavam za stav Crkve, ali pokušavam da govorim onako kako mislim da je govorio Isus. Ako čitamo Novi zavet, vidimo da takvih stvari tamo nema, ali ima suprotnih. Hristos ima sasvim drugačiji pristup i ne insistira na biologiji. On insistira na onome što je najvažnije - a to su milost i praštanje, a od svega najviše osuđuje licemerje. Ako ja kažem „lepo je biti siromašan“, a svi znaju da nisam siromašan, to je licemerno. Da li je ćutanje vrsta „pasivnog dobra“ o kome ste govorili? Ne mislim da je ćutanje uvek dobro. Smatram da je loš znak to što je danas u svetu sve manje javnog protivljenja. LJudi ne smeju da pristanu da budu ućutkani, već moraju da dignu glas protiv svake tiranije. Dobro ne može da se desi bez sukoba sa zlom, svejedno da li je zlo obučeno u politiku, ekonomiju, religiju ili neku vrstu umetnosti koja nije prava. Apatija je zaista loš znak. Apatija ili depresija? Apatija je dobar izraz ukoliko razumemo šta znači: „patos“ je strast, a „a-patija“ je nedostatak strasti, ravnodušnost, nezainteresovanost. Čovek bez strasti je mrtav čovek. Ako smo iole normalni, ne treba da ugušimo eros koji nas pokreće, želje i strasti koje su nam date. Strasti ne smemo gušiti, već ih treba preobražavati i koristiti na dobar način. NJihovo umrtvljenje svakako je i put u depresiju. A šta ako je naša strast da prosto živimo i radimo ono što najbolje znamo neuporediva sa strašću naših vođa da nam to ne dozvole? Šta ako je apatija običnih ljudi normalna posledica nenormalnog „patosa“ onih koji hoće da vladaju? Upravo o tome je reč. Ne treba da se ljutimo na to što oni imaju strast, bolje je da se koncentrišemo na to da mi ne izgubimo svoju strast za životom. Oni koji se bežeći od stradanja ne bore više ni za šta, pristaju na dobrovoljnu smrt. NJegoš kaže „Strah životu kalja obraz često“, a Sveto pismo nas uči da „u ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi“. Da li su zlo i glupost sinhronizovani? Hitler je poslednjih dana rata, kad je već znao da je rat izgubio, ubio Ditriha Bonhefera, evangelistu, sveštenika i profesora koji se pobunio protiv njega i javno izražavao strašan očaj što su mnoge njegove kolege izrazile lojalnost Hitleru. Bonhefer je napisao i jedno poglavlje o gluposti, gde je rekao da će budućnost sveta zavisiti od toga da li će vođe hteti da imaju kao svoje sledbenike slobodne ljude ili glupe i pokorne podanike. Samo ako budu hteli slobodne ljude budućnost sveta će imati neku nadu. Kad pogledamo gde smo, da li je Bonhefer u svojoj nadi ispao „glup“? Kada danas sagledamo područje politike, vidimo da se tu traže brojevi, ne traže se ljudi, traže se birači. Umesto ličnosti koje imaju svoj stav i svoju slobodu, govori se o „biračkom telu“. Taj poremećaj je vidljiv u celom svetu. Kako se ljudima može oduzeti pravo da budu u pravu kada kažu „ja ne verujem više nikome“, pa da odbiju čak i tu ulogu da glasaju? Veliki jevrejski narod ima izreku – „Proklet je svaki čovek koji veruje u čoveka“. Kako god da postavimo stvar, nadajući se u čoveka mi ćemo biti razočarani. Jedini pouzdan osnov naših nadanja je Bog. Ali mi glasamo za ljude! Ako ćemo svakako biti razočarani, kakva je razlika ga li glasamo za Vučića ili za „Mučića“? Ne bi trebalo da se izjašnjavamo kao što nam se stalno nameće - da li si za ili protiv nekoga? Moramo da razmišljamo ne o vođama, nego o društvenim pojavama i da se onda borimo protiv nekih od tih pojava. Protiv kojih pojava? Protiv toga da ceo svet gleda ljude koji se zverski tuku na fudbalskoj utakmici i protiv toga da se to uporno ne sprečava; protiv toga da je sve manje emisija u kojima se slobodno govori; protiv pošasti koju nam neki TV kanali emituju 24 sata; protiv senzacionalizma koji je nažalost postao standard uprkos tome što razara i zagađuje javno mnjenje; protiv sve manje istinski kulturnih sadržaja dostupnih široj javnosti. Kad razumemo pojave protiv kojih smo, onda ćemo lako doći i do toga ko je za njih kriv, te za koga (ne) treba glasati. Kako može biti kriv onaj koji narodu daje ono što najviše voli, makar se to zvalo pošast i prostakluk? Nije poenta u tome da se udovolji ljudima. Celokupna istorija sveta je podeljena na one koji su ugađali nečemu uzvišenom i besmrtnom i na one koji su ugađali prolaznom i smrtnom. Marko Aurelije je svojim stremljenjem ka dobru učinio Rim moćnim. Posle njegove smrti na vlast je došao njegov sin Komod. Iz svoje nesposobnosti i žalosti što je živeo u senci svog oca, velikog Marka Aurelija, nesretnik je izmislio čuvenu i neretko praktikovanu misao: „Dajte narodu hleba i igara“! Međutim, rimski senatori su uzviknuli: „Ne može!“, i Komod je po nalogu Senata ubijen. Mi živimo u vremenu u kome vladari radije idu Komodovim negoli stopama Marka Aurelija. Međutim, Komoda se danas niko i ne seća, a Marko Aurelije je ostao zapamćen kao obrazac prosvećenog vladara. To je ono što uliva nadu. Ostalo mi je u ušima da ste malopre izgovorili „ako smo iole normalni“… Šta za vas znači biti normalan? Uglavnom - ići srednjim putem u kome nema ekstremizma. Narod je zbunjen zato što ga stalno guraju iz krajnosti u krajnost. On nikako da stane na put, uvek ide pored puta, uvek je izgreban šibljem, uvek je u nekom blatu i nikako ne može da nađe svoj pravac. Šta predlažete? Predlažem entuzijazam i to u smislu koju ta reč ima u grčkom jeziku u kojem entuzijasta znači bogonadahnut ili Bogom obuzet čovek. Naš narod je u dobroj meri sluđen zato što je izgubio entuzijazam, a sa njim i vezu sa Bogom. Ako i dalje ostane okrenut površnim vrednostima i bude opijen zaboravom Boga, neće imati budućnosti. Krajnje je vreme da se prene, sabere i svoju sudbinu uzme u svoje ruke. Šta ste rekli vašem starom saborcu sa protesta iz 1992. Draganu Đilasu na ideju da se kandiduje za gradonačelnika? Pitao sam ga da li je još uvek spreman na ludost kao što je to bio 1990. Ako jeste, onda neka se bori; a ako nije, onda je bolje da se i ne kandiduje. Šta je za vas ludost? Ludost je sestra hrabrosti, ali u našim godinama hrabrost mora biti praćena mudrošću. Rekli ste da se sa Vučićem niste slagali „od 1992. pa sve do danas“, u čemu se danas ne slažete s njim? Rekao sam i nema potrebe da to ponavljam. Generalno, imam potrebu da iskažem svoj bunt protiv svih ljudi koji su nametnuli sebe kao najvažniju temu, pri čemu je najmanje bitno kako se zovu i koju funkciju obavljaju, kao i to da li se radi o državi, crkvi, univerzitetu ili nekoj drugoj instituciji. Šta ste mislili kada ste Vučića opisali kao „opasnog“ čoveka? Nema potrebe da se vraćam na stvari koje sam već rekao. Dodao bih da je patrijarh moskovski Aleksej Drugi jednom prilikom izjavio da je najteže na svetu biti na prvom mestu, a i iz ličnog iskustva shvatam koliko je složeno za svakog čoveka kad je na bilo kom rukovodećem položaju. Patrijarh je ovo izjavio sa svešću o tome kakvu i koliku odgovornost nose liderske pozicije. Čini mi se da se u novije vreme samo neupućeni u težinu toga šta znači biti „prvi“ slepo bore za ta mesta. I to nije slučaj samo sa Balkanom. Da li je Bakir Izetbegović opasan čovek? LJudi sami po sebi mogu biti manje ili više opasni, ali kada se nalaze na vodećim položajima, značaj toga se višestruko umnožava. Reči koje Izetbegović izgovara ponekad mogu da zvuče opasno, ali treba imati u vidu i to da on, kao i većina ljudi koji se bave politikom, misli pre svega o onima koji glasaju za njega, i u skladu sa tim se i ponaša. Veoma često su te „opasne“ reči više upućene upravo tim biračima nego onima na koje se navodno odnose. Kako ste razumeli crtanje granica predsednika Dodika? Da li je to bilo opasno? Koliko sam upućen, to se nije desilo na nekom tajnom sastanku, nego pred kamerama, što celoj stvari daje drugačiji ton u odnosu na crtanja mapa i ispijanje viskija u tajnosti, u trenutku kad su se ljudi javno ubijali pod komandom tih istih „crtača”. Koliko ga ja poznajem, on nije čovek koji će ćutati ako misli da ima rešenje za neki problem. Da li su ta rešenja uvek dobra, o tome se može diskutovati. Važno je da on nije čovek skrivenih namera. Da li ste presudu Haškog tribunala Ratku Mladiću doživeli kao „delo đavola“? Svaki zemaljski sud je svakako nesavršen, ali nije teško zamisliti kakav bi bio svet da nema makar takvih sudova. Imam utisak da sve to što se zbilo za naših života, pa i Haški tribunal, potrebuje distancu za bolje razumevanje. Jedini koji zasad ima tu potrebnu distancu je onaj Jedini Pravedni Sudija. Predsednik Srbije je najavio da će u aprilu izaći sa predlogom za rešenje pitanja Kosova? Šta očekujete? Kao baštinik kosovskog mita rastužim se uvek kad zamislim kakva je to pozicija. Šta god da uradi on je u nevolji i nekoga će učiniti nezadovoljnim. Ne bih mu bio u koži, jer „Kosovo je grdno sudilište“. Hoćete li učestvovati u tom unutrašnjem dijalogu? Niko me nije pozvao da učestvujem u tom dijalogu. Ne umem da završim ovaj razgovor, učinite to vi... Postoji priča o razgovoru koji je Mikelanđelo vodio neke besane noći sa svojim izvajanim kipom: „Ah, kako ti zavidim! Ti spavaš i ne brineš što je svuda okolo beda i jad“. A kip mu odgovara: „Ah, ne budi me“! Radi se, dakle, o tome da čak i ako smo postali kipovi - mi možemo da se probudimo! Božić je radostan praznik u kome nas dodiruje besmrtnost – dodir besmrtnog Boga oživljava prirodu i kipa i čoveka. Dodirnuvši nas i oživevši nas, on nas ničim više ne maltretira, ne traži da glasamo za njega, samo dve stvari od nas traži - da volimo njega zato što nas je ljubavlju oživeo i da volimo jedan drugoga zato što ćemo samo tako istinski biti živi. To je sva njegova zapovest. Zato moramo da rušimo sve druge idole, i time pokažemo svakom ko bi hteo da nam zapoveda i ko smatra da je neko božanstvo, da to ne samo da nije, nego da, dok je istinskoga Boga, to nikako i ne može biti.