Ovce mogu da pređu u vukove i van prelaznog roka

Malo je reći da je Nikola Kojo prezauzet ovih dana. Kada smo dogovorili intervju, bio je vrlo raspoložen. Rekao je, pitanja su takva da bodu u srž... Baš kao i njegov najnoviji film Stado, osobena metafora društva u kome živimo, rađen po scenariju uvek provokativnog Nebojše Romčevića i prvi put delom u koprodukciji kompanije Cineplexx, uz pomoć TV Prva i Filmskog centra Srbije. Da bi priču isterao do kraja onako kako je zamislio a da ona ne izgubi oštricu, Kojo je na sebe preuzeo tri uloge glavnog glumca, režisera i producenta. Stoga, film je morao da završi u neverovatnom roku, takvom da smo jedva uspeli da intervju, kome smo se obostrano toliko radovali, završimo pre premijere.

Stado će, po svemu kako se najavljuje, biti prst u oko. Urnebesna satirična komedija o životu iza kamere, u bioskopima je od 24. novembra, i jednako satirično se najavljuje kao film zasnovan na istinitoj priči i na priči koja se u ovom trenutku odvija oko nekog sličnog projekta i odvijaće se dok postoje umetnici i dok postoji država. Već u premisi, film obećava jednu angažovanost, za koju se uvek čini da je nedovoljna u srpskoj kinematografiji.

Ovo je vaša prva režija filma. Koliko ste se dvoumili pre nego što se seli za rediteljsku stolicu? Šta je bilo prelomno da prihvatite, a šta vas je mučilo u toj odluci?

Nisam se puno dvoumio. Situacija je tako nalagala, a niko drugi kome verujem nije mogao da režira. U toj odluci mučilo me je da li ću moći fizički da izdržim takav napor. Svaka od tri funkcije koje sam obavljao u ovom filmu jako je stresna. U kombinaciji graniče se sa ludilom. Naročito u našim uslovima.

Šta je to u Romčevićevom scenariju što čini ovaj film poput preko potrebne oštrice, koja, rekao bih, često nedostaje u srpskoj kinematografiji?

Britkost njegove tastature je u lucidnim situacijama i genijalnim dijalozima. Veština da komičnim sredstvima pogodi direktno u suštinu ozbiljnih sistemskih problema koje muče sve normalne ljude u ovoj zemlji je neverovatna. On je poput vrhunskog arhitekte, koji dobro poznaje statiku, ali i hidro i termo izolaciju. Na vama je da samo nadzirete radove, izaberete dobre majstore, poštujete projekat i eventualno okrečite fasadu po vašem, ali i po njegovom ukusu.

Naziv filma je višestruka metafora. Stado srlja, ne misli i sledi. Zar to nije san svakog vođe? Kakav je, u stvari, odnos stada i vođe?

Odnos stada i vođe je prilično patološki. On ga grdi i prezire, šiša ga i muze bez pitanja, na kraju ga vodi na klanje, a oni ga slede. Za šaku uvele trave...

Koliko onda srpski film odgovara vremenu u kome jeste? Koliko je kinematografija adekvatno pratila sve što nam se dešavalo i odgovarala na društvene probleme? Vi ste učestvovali u njoj kao glumac, da li ste iz te vizure pomislili da film kod nas nije dovoljno angažovan?

Pa kako da bude angažovan? O kojim istorijskim pobedama da peva film? O kojim velikim ljubavima i podvizima? Može samo da peva o istorijskom smeću koje proizvodimo više od četvrt veka. Ali to možda rashipnotiše stado? Svaki pokušaj iznošenja istine smatra se nepatriotskim činom. Patriotizam... to je poneta starija od feničanske. Ponosan sam što sam igrao u nekim ratnim-antiratnim filmovima i zbunjen što reditelji koji su ih radili sve ređe dobijaju novac od države. Čudno, zar ne? Jedan Srđan Dragojević već osam godina konkuriše u Filmskom centru Srbije i ne dobija ništa! Plaše se da ne napravi opet neke Rane ili Lepa sela lepo gore...

Stado se najavljuje kao ostvarenje gorkog urnebesnog humora. Koliko nam je danas svima potreban humor da bismo se pogledali u ogledalu, i pojedinačno i kao društvo? Mi koji verujemo da smo pupak sveta, ponosni potomci nebeskog naroda? Kako bi ste nas vi opisali? Kao stado?

Morali bismo da se pročistimo. Da prestanemo da mislimo da smo nebeski narod, da shvatimo da je prvo slovo pupka sveta odavno zamenjeno zadnjim slovom azbuke. Da počnemo zdravo, hrabro pajtonovski da se smejemo kraljici i svima koji vređaju inteligenciju. Tek kad počnemo da se smejemo svojim manama, tada će nam i humor postati pravi, a ne gorak, posle čega dolazi mučnina. U Stadu, humor je trojanski konj u kome se krije bolna istina.

Imate li onda utisak da se gomila, odnosno stado, mnogo lakše okuplja oko mržnje, ugroženosti, straha od neprijatelja Kako izgleda ovih dana stado? Od čega se sve plaši?

Pa sve ste već odgovorili? Stado se plaši svoje senke. Plaši se života. Plaši se sreće i pokazivanja emocija. Ponaša se kao da će živeti večno i svu sreću koja mu sada nedostaje, jednom će nadoknaditi. Nesvesno brzine okretanja planete i činjenice da je život tren, uvek veruje u sveto dvojstvo: za dva dana, za dva meseca, za dve godine... i to tako ide, a stado nikako da shvati da nema dva života.

Lakše je, ovde izgleda, spustiti glavu, ćutati, prikloniti se nego se suprotstaviti. Zašto? Da li smo svi ucenjeni da ako se suprotstavimo ostajemo bez sredstava za život? Kako to izgleda u kulturi? Koliko je vama bilo teško da snimite film?

Da. Apsolutno se slažem sa vama! Za sve i za svakog će se pronaći ili odštampati fascikla, folder, fajl... Ta 3f su najjače oružje gospodara života i smrti. Nije ona gorka pošalica trepni ako si otet došla niotkuda. Prosto ne možete a da se ne začudite kako i zašto neke ovce pređu u vukove i van prelaznog roka. A onda čujete: Viđen sa drugim ovnom, ali ne na brvnu, nego jedan iza drugog. Pas`o na tuđoj livadi... Oće da mu uzmu pašnjak...

Tako je naravno i u kulturi. Poznajem neke koji su bliski sa vukovima, čak i sa vođom čopora. I sad vi tako, sve kako mislite, opleti po njima iz sve snage. A ovi koji su bliski ćute, saviju glavu, nemo odobravaju, čak i podviju vučji rep, stide ga se Nema odbrane ideologije, sukoba mišljenja, ničega... Na momenat ostanete zbunjeni, a onda shvatite da tu ideologije i nema. Samo 3f lebde u vazduhu...

Film sam uspeo da snimim jer su dva člana komisije u FCS-u prepoznali veličinu teksta Nebojše Romčevića. Snimio sam jer imam mnogo divnih prijatelja i sponzora koji su prepoznali da će film trajati i imati publiku.

Radnja filma dešava se iza kamera. Kakva je sad to metafora? Da li mi ovde živimo živote iza kamera, bez svetla uprtih u ključne društvene probleme?

Nije bilo baš takve namere. Mada, dopada mi se metafora. Istinita je. Radnja je iz oblasti koju mi poznajemo. Ali mislim da nema esnafa koji se neće pronaći.

U kakvoj mi to ludačkoj inverziji živimo?

Pre tridesetak godina, Nikola Pejaković, veliki reditelj, pisac, muzičar i svašta, u jednom odrađivanju smene u kafani rekao je: Zamisli, snimimo film o Srbiji za 200 godina! Kao, sve se okrenulo... Bolje biti ružan nego lijep, glup nego pametan, bahat nego vaspitan, nepismeni imaju sve, a doktori nadničare E, moj Nikola... I dan-danas se sećam kako smo se smejali toj SF ideji...

Negde ste izjavili da se vaš film bavi sistemom. U kom smislu? Zar početak svakog problema nije odsustvo sistema, od politike do sporta?

Lupio sam malo. Nisam vam ja baš opušten na tim pres konferencijama. Verovatno mi je uključen mehanizam odbrane. Hteo sam da kažem da se radi o svesnom urušavanju sistema, kako bi improvizacija i samovolja dobile na legalnosti. To vam je kao uredba. Kad nema zakona, uredba je zakon!

Osećate li da nam tabloidni bič kao stalna pretnja vija nad glavom? Da li pratite medije i sa koliko ironije ili podsmeha čitate ono što pišu?

Nekada sam pratio, kada je uspevalo da dobaci do drugog reda podnaslova. Sada na pola naslova shvatate ko je odapeo strelu. Otkad je tabloid legalizovan kao oružje, svi smo postali balističari i to vrlo vešti. Naravno da je to strašno prljavo, nekonvencionalno oružje, ali šta se sve radi ovom neukom narodu u oblasti zdravstvenih saveta, pa to je neshvatljivo! Pero je oduvek bilo oružje, ali tastature su sada više kao kasetne bombe punjene ko zna čime.

Da li vi lično imate predrasude, i prema čemu? Šta je to što vam ne odgovara u društvu u kome živimo ili ne biste voleli da bude vidljivo? Ili nešto što smatrate isuviše vidljivim, a da to ne zaslužuje da bude?

Danas, u politički korektnoj retorici niko više nije nevin. Teško je reći šta je predrasuda, a šta je uverenje. Ako je sve relativno, onda su sve predrasude. Zla volja, podmuklost, nepotizam, bahatost, amaterizam, zluradost, kuloverija nemate vi dovoljno papira Nevidljivi su heroji, oni pametni i skromni ljudi. I sve su manje vidljivi.



Kakav je odnos humora i straha? Da li se kroz humor ljudi oslobađaju straha da kažu šta misle?

Vrlo specifičan je odnos. I obrnut, kao i dosta toga u ovoj zemlji. Hoću da kažem da je vladarima taj odnos važniji nego nama normalnima. Oni svesno puštaju humor kao svojevrstan ventil za narod, jer on, što bi rekli lopovi, drži leđa istini. I to je nekako tradicionalni manevar na ovim prostorima. Dokle god se smeju na moj račun, dobija se privid slobode. Kad zaćute, ne valja

U Srbiji se često govori o sužavanju sloboda i cenzuri. Cenzura je svuda prisutna, iako je tako upakovana da će vlast uvek reći da je nema. S druge strane, autocenzura je sveprisutna. Šta je po vama strašnije ne reći ono što se misli ili reći i čekati kaznu za izgovorenu reč?

Bez ikakve dileme autocenzura je i prisutnija i opasnija po mentalno, fizičko i bilo koje zdravlje. Naravno, do nje se dolazi čvrstom rukom i vidljivom cenzurom. Onda ste sebi značajno smanjili obim posla u sprovođenju autokratske vladavine.

Kako uopšte stvarati u zemlji koja ima tako dugačku istoriju zabrana? Vi niste radili u filmovima crnog talasa, ali jeste počeli u jednom sistemu (osamdesete godine) koji je nasledio tu kaznu za izgovorenu reč. A kažnjavani su mahom umetnici, pisci, novinari koji su se odvažili da istupe iz stada

Zapravo, vi nemate mnogo izbora. Ili ćete blejati i prezirati sebe, ili ćete govoriti ono što mislite i osećate. Posao umetnika jeste da bude kažnjavan i proganjan, a ako nije, nešto ne radi kako treba. Idealna zemlja, kada bi je bilo, bila bi pogubna po umetnost. Na svu sreću, ovde su šanse za tako mračnu sudbinu umetnosti veoma male.

Kad ste očajni, kaže Nebojša Romčević, možete da sedite i da plačete ili da se zafrkavate. Bolje vam je da se zafrkavate, jer to je jedini lek. Koliko je lako u životu da se zafrkavate?

Sposobnost da se šalite svedoči da ste još uvek zdravi i vitalnog duha. Kao što perete zube da sprečite karijes, tako se šalite da predupredite ludilo. LJudi bez smisla za humor su mentalni invalidi.

Da li postoje filmovi kojih biste se odrekli danas, i zbog čega? Gde i kada glumac prestaje da razmišlja o svom poslu kao umetničkom pozivu i pretvara ga u pitanje egzistencijalizma?

Često po biografiji mnogo većih umetnika od mene možete da vidite kada je umetnik bio u finansijskim problemima. Svakako da je bilo stvari koje su samo plaćale račune. Teško je reći gde prestaje posao, a počinje umetnost. Idealno je ako se obe stvari dese.

Kako sebe doživljavate kao javnu ličnost, popularno lice, karakternog glumca, gradskog šmekera? Ili možda ništa od ponuđenog?

Predstava koju javnost ima o čoveku i predstava koju on ima o samom sebi se retko poklope, a kod mene su verovatno najudaljenije moguće. Sebe doživljavam kao čoveka koji pokušava da peva u liftu kome je pukla sajla.

I vi ste pobegli od gradske vreve Koliko znam, ne živite više u samom centru Beograda. Da li je umetniku danas neophodno da se dislocira od svega što ga okružuje, da bi zadržao svoju kritičku oštricu, zdrav razum i slobodoumno mišljenje? Da li tako postajete neka vrsta kulturnog migranta?

Počeo sam ozbiljno da vodim računa s kim provodim vreme. I završio sam sa sobom, a tek to nije idealno. Grad je zaista postao neizdrživ. U besmislenoj jurnjavi gradom gubi se osećaj vrednosti vremena, vaš život se odvija bez vašeg učešća.



Zbog čega nerado dajete intervjue? Da li postoji neko pitanje koje vam nikada nije postavljeno, a na koje biste silno želeli da date odgovor?

Ozbiljni intervjui teraju čoveka na autorefleksiju, a ja razmišljanje o sebi smatram gubljenjem vremena. Potom, kada čitam stare intervjue obično ne mogu da se načudim nekim izjavama. I, konačno, ako nisam rekao ono što sam imao kao glumac, bolje je da ćutim.