Pariz, Teksas

Dve su se važne stvari - čiji će pun značaj ipak moći da se sagleda tek naredne godine - zbile proteklog vikenda. U Nemačkoj, kancelarka Angela Merkel otklonila je i poslednje preostale nedoumice oko toga da li će se ponovo kandidovati na parlamentarnim izborima sledećeg septembra ili oktobra, potvrdivši da će se boriti i za četvrti uzastopni mandat, s dobrim izgledima da ga i osvoji. U Francuskoj, u prvom krugu glasanja za izbor predsedničkog kandidata Republikanaca (LR, nekadašnja UMP), stranke desnog centra, do nogu je potučen bivši predsednik Nikola Sarkozi, dok su se u finale plasirala dvojica nekadašnjih premijera, Fransoa Fijon i Alen Žipe; pobednik tog duela viđen je za onog koji će se u drugom krugu predsedničkih izbora, idućeg maja, na putu do Jelisejske palate isprečiti kandidatkinji Nacionalnog fronta Marin le Pen, koju praktično svi vide kao sigurnu finalistkinju. Bili bi ovo značajni trenuci i u nekim mirnijim vremenima. Reč je, ako je na to uopšte potrebno ukazivati, o dvema velikim državama u srcu Evrope; ključnim članicama Evropske unije, čije je istorijsko pomirenje ugrađeno u temelje evropskog projekta; te zemljama čija je povest - nekad na pozitivan a nekad na katastrofalan način - direktno uticala na istoriju čitavog kontinenta. I u manje-više redovnim okolnostima konstantno opadajuće relativne moći jedne (Francuske) i ponešto nevoljnog, iznuđenog liderstva druge (Nemačke), bilo bi od vitalnog značaja ko ove zemlje vodi; u trenutnoj situaciji - nakon tektonskih poremećaja izazvanih referendumskom odlukom Velike Britanije da istupi iz članstva u EU, a onda, u još mnogo većoj meri, i pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama - to pitanje postaje gotovo sudbinsko. Jedva da je potrebno objašnjavati zašto. I ovako oslabljena i razjedinjena, EU je u stanju da preko glave preturi odlazak Ujedinjenog Kraljevstva; zapravo, kad se ima na umu šta joj je sve London tokom proteklih decenija priređivao, njeno funkcionisanje bi verovatno bilo i olakšano. Svakako je neće slomiti ni to što na mesto predsednika SAD - svejedno što je u pitanju zemlja koja je njen ključni partner, saveznik i zaštitnik - dolazi neko poput Trampa, koga se evropske brige i strahovi apsolutno ne tiču (i ko o tome, kao i o manje-više bilo kom drugom spoljnopolitičkom pitanju, zna malo ili nimalo). Ali, pobedi li dogodine Le Penova - a tu mogućnost više niko, posle ovogodišnjih šokova, ne može da isključi - s EU bi skoro izvesno bilo svršeno. Jer, njen plan je da, u svojstvu šefa države, zatraži da Francuskoj bude vraćen pun teritorijalni, monetarni, budžetski i zakonodavni suverenitet; da bi onda, nakon što bude odbijena - a morala bi da bude odbijena, jer je delimično odricanje od suvereniteta u ovim oblastima nešto bez čega članstva u Uniji nema - raspisala referendum na kome bi se Francuzi, po uzoru na Britance, izjašnjavali o istupanju iz EU. Sa solidnim šansama da takva odluka na kraju bude i izglasana, s obzirom na to da je antievropsko raspoloženje poslednjih nekoliko godina i u Francuskoj značajno naraslo. Budu li se događaji odvijali ovim tokom - ohrabrena ishodima britanskog referenduma i američkih izbora, Le Penova veruje da hoće - ne bi se, međutim, raspala samo EU, koja gubitak Francuske jednostavno ne bi mogla da preživi (ili bi se, sve i da formalno opstane, pretvorila u nemačku prćiju, što mu izađe na isto). Cela Evropa bi bila uvučena u niz lančanih reakcija čije bi posledice bile demontaža kompletne posleratne - i posthladnoratovske - političke arhitekture na kontinentu, sveopšta nestabilnost i nepredvidljivost usled daljeg uspona desnog populizma i nacionalizma u nizu zemalja, te ko zna šta sve još. Zbog svega ovoga je, dakle, izvanredno važno ko će se naći naspram Le Penove. Od francuske levice vajde nema: ona je potpuno pogubila konce i diskreditovala se - po čemu se, istina, ne razlikuje od svojih pandana drugde po Evropi. Nepopularnom šefu države Fransoa Olandu bi bilo mudrije da se ne izlaže dodatnom poniženju koje ga izvesno čeka u slučaju nove kandidature. Nekog novog lica među socijalistima nema. I doskorašnji ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Emanuel Makron, koji je upravo objavio sopstvenu predsedničku kandidaturu, jasno se distancirao od njih; na izborima će učestvovati kao nezavisni kandidat, mada s podrškom centrističkog pokreta An marš koji je sam osnovao. Konačno, i kompletno biračko telo u Francuskoj je, opet kao i u drugim evropskim zemljama, otišlo udesno. Otud nepodeljeno uverenje da je kandidat desnog centra, ko god to bio, najbolja odbrana od Le Penove. Konvencionalna mudrost i iskustvo iz 2002, kada se u drugom krugu predsedničkih izbora takoreći cela Francuska digla na noge kako bi sprečila pobedu Žan-Marija le Pena, Marininog oca, nalažu da bi tako nešto trebalo da se ponovi i ovog puta. Ali to jedva da je za poređenje. Niti je Marin isto što i Žan-Mari - otkad je preuzela stranku i oca najurila iz nje, temeljno ju je očistila od rasista i antisemita, istovremeno privlačeći na svoju stranu tradicionalne birače levice, pre svega one iz radničke klase; niti je, još važnije, današnja Francuska nalik onoj s početka milenijuma. Uzdati se u to da će do juče favorizovani Žipe ili pobedom u prvom krugu stranačkih izbora osokoljeni Fijon idućeg proleća sa sigurnošću moći da računaju da većina Francuza ne želi Le Penovu za predsednicu bilo bi, posle bregzita i Trampa, neoprostivo naivno. U koga se onda, usred tolike neizvesnosti oko toga šta će biti s Francuskom i Evropom, polažu nade da će odbraniti ne samo EU, nego po nekim viđenjima čak i sam koncept liberalne demokratije? Ako je verovati onima koji to u ovih nekoliko sedmica od američkih izbora ponavljaju kao mantru - niko drugi do Nemačka i njena kancelarka. Samo što to tvrde mahom isti oni koji su sebe i druge do samog kraja uveravali, pored ostalog, i kako je Hilari Klinton odlična predsednička kandidatkinja. Angela Merkel kao novi „lider slobodnog sveta“? Nemačka kao svetionik? Trezvena kakva jeste, Merkelova je ovakve teze odmah odbacila kao besmislice; i ne zna koliko je u pravu. Nemačka se jeste nametnula kao dominantni igrač u okviru EU, ali na globalnom nivou to ne znači mnogo; ne znači previše ni kad se preko puta nalaze nezgodni igrači koji igraju po sasvim drugačijem setu pravila (ili pak sva pravila krše), poput Rusije ili Turske. O nedoraslosti Nemačke da bude faktor globalne stabilnosti da se i ne govori. Pritom, istorija njenog međunarodnog angažmana od ujedinjenja naovamo puna je teških ogrešenja: od katastrofalne uloge u raspadu bivše Jugoslavije, pa do bezdušnog finansijskog i svakog drugog iznurivanja Grčke, te prošlogodišnjeg dobronamernog, ali potpuno nepromišljenog poziva stotinama hiljada migranata da u njoj potraže utočište. I zvezda same Merkelove odavno je prešla svoj zenit. Da, i dalje je nezaobilazna politička figura i neko ko u nemačkim okvirima nema pravu konkurenciju; pouzdan par ruku, neko ko projektuje stabilnost i kod kuće i u inostranstvu. Ali su silni dramatični događaji u poslednjih nekoliko godina - i oni čiji je akter bila, i oni u kojima nije - njen autoritet nepovratno počeli da krune. Nije nevažno ni to što je kao političara odlikuje pre svega sklonost ka oklevanju - osobina nespojiva s ulogom predvodnika. Iz svih ovih i još nekih nepomenutih razloga, natovarivanje mnogo većeg tereta na njena leđa nego što je u stanju da ponese, osim što nije fer, nije ni inteligentno. Da bi se Evropa spasila od sopstvenih ponovo probuđenih mračnih poriva biće potrebno mudrosti i umeća neuporedivo više nego što ih može posedovati bilo koji istaknuti politički lider, ili nekolicina njih, sve da takvih trenutno i ima - a nema ih. Osim toga, kako sad stvari stoje, veliko je pitanje da li Evropa uopšte i želi da bude spasena.