Grobari protiv Kineza

Kad su Turci zauzeli Srbiju svuda su lako prolazili ali u Prokuplju dobiju jak otpor. Srbi su se bili zatvorili u Hisar i otuda se tukli. Sultan je slao silnu vojsku al zaludu. Pošto kod Prokuplja poginuše tri paše onda i sam sultan krenu da vidi kako se to drže Srbi. Srbi su imali lagum kroz koji su unosili vodu u grad.

Kad su Srbi videli da se dalje ne mogu održati, jer im nestade hrane, oni nameste u gradu jedan goč, pregolem bubanj, koji je sam lupao i proizvodio toliku buku da se moglo nadaleko čuti. Jedne večeri, pošto su konje napako potkovali, izađu iz grada i pobegnu. Sutradan su se Turci, kad su videli konjske tragove, čudili kako su mogli toliki Srbi da uđu u grad.

Sa Sokolice udare u grad, iz koga im niko ne odgovaraše.

Tad Turci učiniše juriš, prodru u grad, kad tamo nigđe žive duše. Samo goč, bubanj, sam bije.

2.

Znam da se ovo mnogim Crnogorcima neće dopasti, ali sam bolje Crnogorce i žešće junake sretao nekad po Benkovcu a danas samo po Toplici.

I jedni i drugi ljuta sirotinja al’ o nebeskoj politici govore.

“Šta bi sa Rusijom, šta će reći Kina.”

Tako je ovde u Toplici, kažu, od kada je Gvozdeni toplički puk preimenovan u gardijski, od kada je stari kralj Petar zatražio da ga, kad bude umro, pokriju zastavom proslavljenog puka, ali verujem da je oduvek tako ovde bilo.

Plata ili nema ili su pet, šest, hiljada, sve fabrike zatvorene, a oni sede i pričaju o politici.

3.

Došao sam ovamo zbog Partizanovih navijača koji su se prijavili za izbore kao grupa građana.

Ulazim u gradsku biblioteku koja ima sedamdeset hiljada knjiga da im ostavim knjige i da se za izbornu komisiju raspitam.

Greh bi ti bilo da i druge ne potražiš, kažu.

Zvonko Đokić, portparol i član izborne komisije, me obaveštava, liste kandidata za odbornike podnele su do sada sledeće grupe:

Grupa građana “Sam protiv svih”
Grupa građana “Reparacija”
Grupa građana “Prokuplje u srcu”
Grupa građana “Višnja 2004”
Grupa građana “Mnogo smo jaki”
Grupa građana “Spas”
Grupa građana “Slon koji hoda po paučini”
Grupa građana “Ubij sve i vrati se sam”
Grupa građana “Ja pucam samo jednom”
Grupa građana “Borac za radnička prava”
Grupa građana “Zajedno za Prokuplje”
Grupa građana “Za istinu”
Grupa građana “Nada u bolje sutra”
Grupa građana “Radnici bez posla”

4.

Preko puta male pijace pronalazim Ristić Radivoja zvanog Rile Plavi. Ovde u Prokuplju svako ima nadimak.

Rile je svoj zaradio tako što su njegovi verovali da toliko dobro igra fudbal da će jednoga dana sigurno zaigrati u reprezantaciji.

On drži jedan od četiri Partizanova butika u Srbiji.

“Obožavaju me žene. Ja sam jedini čiju su izbornu listu samo žene potpisale. Otac mi radi u Francuskoj i ja sam prvi dobio najbolja kola u Prokuplju. Napamet znam Bordel muza i samo im to recitujem.

Opština prokupačka je imala šezdeset devet hiljada stanovnika; sad ima četrdeset devet hiljada. Od nas su samo političari odlazili.

Odavde su Đinđić, Vuk Obradović, Mićunović, Vuksanović.

Ja sam predsednik kluba navijača Partizana “Gvozdeni puk”. Ima nas trista pedeset. Svi navijači su oduševljeno prihvatili ideju o izlasku na izbore. Naša prva ljubav i naša porodica je naš voljeni klub Partizan. Naše probleme možemo rešavati preko našeg predstavnika. A svoj klub volimo više od bilo koje stranke.

Mislim da je naša grupa dobila podršku od navijača iz Blaca, Kuršumlije, Žitorađe.”

Koji su vaši zadaci?

“Zadaci su: zabraniti otvaranje kineskih prodavnica a postojeće zabraniti u roku od tri meseca.

Smanjiti administraciju, naročito u poreskoj upravi.

Zabraniti prodaju razne robe po opštinskim kancelarijama, po ordinacijama i domovima zdravlja, po bankama. Samo idu i nude robu.

Završetak sportske hale ‘Zoran Đinđić’.

Proterati nakupce sa pijaca i dati realnu cenu za poljoprivredne proizvode.”

Izlaže mi svoj program siguran u uspeh Rale Plavi. Grad je oblepio plakatima na kojima je slika sa stadiona Partizana. Nekoliko zagrljenih navijača a ispod piše “Dok Partizan bitke bije, zastava se naša vije.” i “Volim Partizan”

Plakati su crno-beli. Naravno.

5.

Grupu građana “Sam protiv svih” vodi Toma Stevanović ili kako on voli više da se preziva, Vuković.

Kao i svi u Prokuplju i on ima nadimak. Zovu ga Čiča SPO.

Čiča SPO ima osmoro dece iz dva braka.

Oran je opet da se ženi. Prepečenog lica sa dugim brkovima, kao iz guslarskih pesama, pripoveda mi uz kafu na terasi hotela svoj životopis.

Otac četnik poveo ga je sa sobom sa Kosova, da mu sačuva glavu od Arnauta, i ostavio ga kod jedne babe u Kraljevu. Ostavio ga je kod babe a on otišao u rat i poginuo.

Pronašao ga je čovek koji je bio iz istog sela iz kojeg i njegova ujčevina. A oni su bili u partizanima. Odveli su ga u dom za ratnu siročad u Bugarsku. Tek posle dve i po godine pronašla ga je majka. Majka je bila mlada i na njegov nagovor, tako kaže, preudala se.

Kad je odrastao i skućio se, država mu je potopila imanje na Kosovu, pa je došao u Prokuplje, a onda trbuhom za kruhom: Nemačka, Francuska, Švajcarska.

Kad je počeo rat, u rat je otišao sa dobrovoljcima teritorijalne odbrane. Prvo u Dalj, a onda u Tenjski Antunovac.

Posle, sa Kosovsko-topličkim dobrovoljačkim odredom u kninsku Krajinu.

Razočarao se i odlučio da se kandiduje sam. Veruje da će pobediti. Da će postati odbornik. Da će dobiti priliku da svoje ideje brani.

Čiča SPO piše pesme u desetercu i ljut je na redakciju Traga, lokalnih književnih novina, koje obećavaju a ne objavljuju njegova sočinjenija.

6.

Ovde su uvek umeli da sukob urede na opšte zadovoljstvo. Iako na krv zavađeni na javnoj sceni, sede, ispijaju kafu zajedno i prepričavaju starinske priče. Beležim jednu koja mi se dopala:

Neki od seljaka, suseda sa imanjem gazde Denčevića, prilikom oranja okresa mu među. Razljućeni gazda uredi to na svoj način. Kakav sud. Nagovori čuvare svog imanja da tog seljaka dobro premlate, a on će im za to dati pet kila rakije i pet kila vina. Obeća im i pečeno jagnje i još po tri banke.

Međutim, ovi probisveti da doakaju Denčeviću, povere stvar ovom seljaku. Kažu mu da se malo izgrebe i iskrvari, pocepa i uvalja u neko blato, pa da takav ode i požali se gazda Milanu Denčeviću kako su ga njegovi čuvari namrtvo pretukli. Gazda Milan zadovoljan, seljak zdrav i živ.

I šta bi bi. I vuci siti i ovce na broju.

Seljak ode i pridruži se čuvarima, jer je gazda ispunio obećanje: stiglo vino i rakija.

7.

U Đavoljoj Varoši tragam za izbornom komisijom. Hoću i ja da se kandidujem. Za gradonačelnika. Đavolje Varoši.

Od Prokuplja Zeka mi pokazuje gde je bila pećina Koste Pećanca i priča:

Kosta Pećanac je progulio kroz obruč posle propasti Topličkog ustanka i u svoj dnevnik zapisao: “Evo me, nalazim se na dvadeset kilometara od Sofije i radim od njihovog naroda ono što oni od mojeg.”

Stiglo je četrdeset treće godine naređenje Vrhovne komande: glava starog hajduka Koste Pećanca, potrebna je za oltar otadbine. Došla su trojica najboljih srpskih oficira da ga streljaju. Stoje pred njim i plaču. Ne pitaju ga ima li poslednju želju već ima li poslednje naređenje, spremni da svako izvrše.

“Imam. Ova seda četnička glava nije zaslužila metak nego kamu. Ko od vas trojice ima ruku da je poseče i odnese na oltar otadbine?”

Najlepši od njih obriše suze i stane mirno.

“Imam ja, vojvodo.”

“Sedi, sine, da se napijemo vina, pa ćemo u svitanje, kad svane a sunce još nije izašlo, u hajdučkih petnaest minuta, kad udaraju vuci i hajduci. Znam da imaš laku ruku.”

Lako je izvaditi kamu. Izvadi grlo.

8.

Iz Parka prijateljstva ispred zgrade SO Prokuplje nestalo je nedavno zasađeno drvo koje su u znak obnovljenog pobratimstva 21. jula, na dan gradske slave, zasadili Milorad Pribak, predsednik opštine Prokuplje i Remi Žakije, prvi čovek švajcarskog grada Iverdona, grada pobratima.

NEBOJŠA JEVRIĆ.