Zlu ne trebalo

Foto Tanjug/Rade Prelić

Da su na proučavanje zakona koje usvajaju narodni poslanici utrošili vremena koliko na treniranje veštine zloupotrebe propisa, gde bi im bio kraj. Pitanje je retoričko, ali ima polovičan odgovor: svakako ne bi na sledećim izborima. I odnosi se na polovinu - opozicionu.

U tom kontekstu treba čitati i optužbu Milovana Drecuna, poslanika Srpske napredne stranke, da opozicija stvara neki novi DOS i pokušava da, izazivajući krizu u radu Skupštine, izazove i parlamentarne izbore. Jer nakon parlamentarnih izbora, koji bi se održali zajedno sa predsedničkim, opozicija, budući nespojiva, bila bi gubitnik čijim mandatima bi se naslađivala najveća poslanička grupa u Skupštini.

Računica je obrnuta, ali jednostavna, što se ne može reći i za Poslovnik o radu Narodne skupštine iz koga je nemoguće zaključiti ko tu opstruiše rad. Jasno je da neravnopravan odnos prema poslanicima, pa tako i nesrazmerno izricanje kazni, predsednici Skupštine nisu ostavljeni kao alat u korist većine kojoj pripada. U vođenju parlamenta legitimnu prednost svojima Maja Gojković može dati, recimo, rasporedom događaja, ali ne i agrumentima sile. Ili još gore, ignorisanjem argumenata kao u slučaju šoumena koji ne bira sredstva da poveća gledanost - Marjana Rističevića. I predsednik Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, skraćeno - Administrativnog, ignorisao je članove tog tela iz opozicije, što je ovima bio povod za zatraže sednicu sa zahtevom za smenu Aleksandra Martinovića.

Odbor ima 17 članova i još toliko zamenika, a potpisi trećine, taman šestoro koliko sve opozicione partije zajedno imaju, dovoljni su za sazivanje sednice. Po Poslovniku to može da učini i zamenik, u ovom slučaju Nenad Konstatinović iz Socijaldemokratske stranke, ali mu je falio ključ prostorije U potrazi za ključem, uz svetlo TV kamera, u prisustvu stranačkih prvaka, ali ne i članova Odbora, stvar se odvijala u stilu Rističevića. Sve zajedno, nedostojno tela koje predlaže kodeks ponašanja poslanika.

Vladajuća većina u poslaničkim klupama ne preza poslednjih nedelja od može nam se argumenata, računajući na kratku pamet i nedostatak dokaza da se ni oni ne libe opstrukcije. A tek pre nekoliko dana (23.11) na Četvrtoj sednici Drugog redovnog zasedanja, dok je trajao pretres o pojedinostima Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, revnosni Martinović praktično je najavio opstrukciju hoteći da zapreti Bošku Obradoviću. Zato što smo mi otkrili tu istinu (da je Obradovićev gost iz Hrvatske Ivan Pernar ustaša) mi ćemo do kraja dana da pričamo o tome da ste vi lažni Srbin, lažni pravoslavac, lažni antiglobalista, da ste prijatelj sa ustašama, kazao je. Ma, zakon je trica.

Motiv koji je ispred sobe broj četiri ujedinio antipode Nemanju Šarovića i Konstantinovića, kao i lidere Dveri i Dosta je bilo, ako nije zahtev za minimumom parlamentarizma, neće dobaciti do predsedničkih izbora. Vojislav Šešelj, predsednik radikala, objasnio je i zašto, istog dana, na naslovnoj strani jednog tabloida temeljno opisavši mane (doduše, uglavnom fizičke) opozicionih lidera.

Performans, kako je Martinović nazvao neuspeo pokušaj njegove smene, još je jedan tragičan dokaz da parlament ne kontroliše izvršnu vlast, nego joj služi po potrebi. Ovoga puta, zlu ne trebalo, da se sa predsedničkim izborima javi potreba (u slučaju da se premijer kandiduje, recimo) i za raspisivanjem parlamentarnih izbora, dobro opravdanje vredelo bi čak i tuče među poslanicima. Nije da su gadljivi.

Opoziciona sića na ivici cenzusa samo spajanjem izbora bi, istina, mogla da motiviše stranačke udarnike da rade i za predsedničkog kandidata, ali bi to bila igra života za većinu današnjih poslaničkih klubova.