Sve naše vlasti su marionetske

Foto Zoran Lončarević

Ovaj razgovor je na mnogo načina drugačiji od svih koje sam vodila do sada. Pitanja su sasvim drugačija od onih koje sam spremila za Milenu Marković. Verujem da je i priča koju je ispričala različita od one koju je zamislila. Ne znam da li da budem ljuta na nju što neće o politici, ili na sebe što na tome insistiram. Vanredna situacija je i to da smo razgovarale povodom predstave Deca radosti, koju nisam gledala. Ne znam kolika je razlika između toga kako sam ja pročitala taj tekst, a kako ga je videla rediteljka. Lako ćemo za mene, važnije je šta kaže Milena koja je taj tekst napisala.

Šta se tebi čini, da li je to to?

Mislim da je to to. Rediteljka Snežana Trišić je jedan kvalitet koji je došao da ostane. Ozbiljna, pametna, darovita, maštovita, temeljna. Ovaj komad je dosta pipav. Sa jedne strane to je poema o meni, mojoj porodici, mojim ljudima, mome gradu i zemlji u kojoj sam odrasla i koja više ne postoji. Sa druge strane, tu postoji ta ideja o muzici kao jednoj od najopasnijih umetnosti, teza koju izvodi Tolstoj u Krojcerovoj sonati, muzika opasno budi čula i osećanja i daje ti osećaj da sve možeš. A izvođač postaje bogolik, neko ko u tvojim očima ima moć i ti želiš da ga poseduješ i da mu nešto uzmeš. Da vodiš ljubav sa njim i da ga ubiješ. A on je čovek i to ne može da ti da. I taj dar je veći od njega. Tu ideju je izveo i Ken Rasel u filmu o Čajkovskom, pri čemu je on Čajkovskog i prikazao kao rok zvezdu.

Posle prva tri izvođenja, da li je i iz ugla publike to to?

Mene je zvao upravnik pozorišta Branimir Brstina da napišem tekst o tim 80-im, o jednom dosta mitologizovanom periodu kada je prestao jedan život koji svi pamtimo kao bolji. Rekla sam da neću da pišem o konkretnim ljudima, jer ne verujem u biografije. Namenska biografija teško može biti umetničko delo, kada zoveš umetnika da radi nešto o nekom vremenu moraš da znaš da će taj umetnik da ispriča svoju priču. Pisac ne sme sebi da dozvoli da bude fasciniran svojim likovima, motivima, može da ih voli i ne sme da ih mrzi, ali ne sme da bude fasciniran. On je kroz svaku priču dužan da traži istinu o ljudskoj duši.

Da li je ovo trebala da bude priča o Milanu Mladenoviću i EKV?

Ne. U komadu Deca radosti postoji lik pesnika koji može da podseti i na Milana i na DŽonija Štulića i na sve ljude koji su imali očeve vojna lica, a taj pesnik sam i ja, kao što sam Nahod Simeon bila ja, kao i ona žena iz Broda za lutke. Ovo je priča o tome šta se desi kada se strašan dar useli u jedno dete u novobeogradskom soliteru. To su demonske sile koje te poremete i to je nešto za šta moraš da platiš.

Kakve su reakcije onih koji su bili deo tog sveta i vremena?

Neki su bili potreseni i zadovoljni, a neki su bili vrlo ljuti. Desila se jedna čudnovata percepcija zbog koje sam bila prvo tužna, pa besna, a sada mi je veoma zabavno. Ispao je problem da sam unizila lik Pesnika, jer sam ga stavila da živi sa mamom i tatom, a ja ne razumem šta je tu sporno? Kafka je živeo sa mamom i tatom, Bodler je čitav život bio u dugovima i uzimao pare od očuha malograđanina koga je prezirao, pa su ostali veliki umetnici. Ja sam mog Pesnika uzdigla u rang svih pesnika, napravila od njega mit. Zbog par grotesknih detalja koji su mi poslužili da na simboličan način pokažem epohu, neki ljudi koji su sve shvatili krajnje bukvalno sad govore nije bilo tako, ko su ovi seljaci, nije tačno da nismo jeli banane...

Kako si razumela tu osetljivost?

To je jedna vrsta kolektivne patologije i fiksacije na to vreme, koja je nastala kod svih nas zbog ratova a naročito zbog sankcija i činjenice da smo bili zatvoreni. Kada doživiš određene traume ti ostaneš fiksiran za nešto što pamtiš kao dobro. I meni se desilo da pre skoro dvadeset godina krenem da putujem, da me pozivaju na razne festivale i tako to, i onda ja sednem sa kolegama umetnicima strancima, znači ne sa drugarima koji su emigrirali i voze uber ili rade moleraj nego sa ovim što su kao ja i koji vole rokenrol. I onda ja počnem tu priču: kao, mi smo imali jednu od najjačih scena na svetu, oni slušaju, a onda mi puste meksički garažni rok iz sedamdesetih, pa australijsku surf muziku iz osamdesetih, pa japanski psajhobili iz devedesetih. I onda ja zaćutim. Pa Rusi su imali opasnu kros over scenu devedesetih. Italijani i Mađari odličan hard kor, pa Grčka šta sve ima, da ne tupim dalje. Meni su i dalje ovi moji najbolji na svetu i ja mogu sebi da dozvolim da imam privatno tu mitomaniju, ali kao ozbiljan pisac nemam pravo na to. Inače, svojim studentima na drugom času govorim - ako si pisac, ti više nemaš ni majku ni oca, sve to moraš da izdaš, zgaziš. Znači, možeš da pišeš i da rušiš mit o Isusu Hristu, čuvenim monasima, Obiliću, Savi Kovačeviću, Titu i Karađorđu, kralju Arturu, Bogu Ocu, sebi da izvrneš kožu na bubanj, samo ne smeš da diraš u osamdesete. Neće moći.

Da li umeš da prepoznaš gde umetnička kritika prelazi u ideološko neslaganje?

Bilo je primedaba da u predstavi uopšte nema rokenrola. Naravno da nema niti može da bude. To je pozorište, nije koncert. Nisam nikad u drugim narodima srela toliku mitomaniju oko rokenrola. Poljaci to nemaju, nemaju ni Rumuni, imamo mi, Hrvati, Bosanci, Makedonci i Slovenci. Sve jasno. Ne bih da se bavim da li je neko ko me kritikuje samo uspaljena ostrašćena budala, ili je u pitanju neki interes, ili je nešto treće, potresno je što tu nema nimalo osnovne mudrosti u posmatranju sveta. To mi je isto potresno i dirljivo kao i kada danas gledam onaj natpis Beograd je svet iza koga sam išla kao kuče. Šta to znači? Da NJu Delhi nije svet, da Meksiko Siti ili Sao Paulo nije svet, eto - Beograd je svet!? To je u stvari - Beograd je London. Ma nemoj. Beograd je NJujork. Pa zašto Beč nikad nije postao onda London i NJujork? Politička infantilnost.

Šta je za tebe politička infantilnost?

U istoriji se stalno dešavaju mutacije i preobražaji. I mudar čovek mora da obrati pažnju na autentične pobude raznih hohštaplera koji se oglašavaju na razne načine i nešto se kao bune. Sada je strah najveći pokretač. Svetom vlada kapitalizam i on divlja. Sa jedne strane su neoliberalni, globalistički, slobodoumni onoliko koliko im je u interesu, rusofobni, antikomunistički i tobož levi - kapitalisti. Među njima je najveći deo kulturnog establišmenta na Zapadu i mnogi moji tamošnji prijatelji. Sa druge strane su suverenisti, tradicionalisti, desničari, i to je jedan manji deo establišmenta. Ovi naši pak neoliberalni tobož levi mufljuzi koji su vikali bando crvena jer su to bili zlikovci za sve krivi sada lelemude što je Kastro umro, a kod Kastra bi svi sedeli u ćuzi. Isti lelemude za Jugoslavijom, a onda su vikali bando crvena. Niko ne spominje osnove izvornih komunista i anarhista, gde upravo počinje prava levica, a to su socijalna pravda, pitanje privatne svojine i raspodele viška vrednosti. Nema slobode, jednakosti, bratstva, ljudskih prava bez toga. I, naravno, dešava se promena. I ta promena mnogima ne odgovara. I ne znamo šta će sve biti, menja se svet. I ja sam vikala bando crvena, posle su došle razne bande i stalno se smenjuju. Ja mislim da ne treba da se čovek plaši. Polako.



Da li se osetljivost na rušenje mita i mitomanija vezana za vreme kad su zvezde bili rokeri, može razumeti kao reakcija na ono što se danas zove muzika?

Postoji nešto što je zovem rokenrol malograđanština. Kao, deco, slušajte rokenrol, zaustavimo seljake. Šta to znači. Da vaspitačice postroje decu i puštaju im I wanna be sedated ili Bad girl. Sami neka biraju šta će da slušaju. Rokenrol, isto kao i film, mora da ima dobar glavni tok koji je narodni. Ako nema dobar glavni tok, alternativa nema smisla, niko neće posegnuti za njom. A glavni tok ne sme da prezire narod, mora da ima jasnu emociju i konkretne tekstove sa kojima možeš da se identifikuješ. Zato prolaze razne Cece, Kece i Jece. Uvezani su sa životom, a ovi više nisu. I šta ja da radim, da li ja treba da mrzim tu masu i da kažem sram vas bilo, vi ste budale? Ovde je rokenrol predstavljen kao nešto elitističko, ali to nije elitističko, to je narodno, a problem sa rokenrol scenom je nastao onog trenutka kad je on postao neživotan. I to ne samo kod nas.

Da li se na isti način formira i politička scena, da li vlast preuzimaju oni koji bolje ubadaju reči za narod?

Mislim da je to drugo pitanje, svaka vlast se za pet do 10 godina kultiviše i to se dešavalo sto puta u istoriji svake politike. Meni je što se tiče politike najveći problem što je svaka naša vlast u suštini marionetska i što ovde vladaju strani ambasadori i što se niko ne bavi nacionalnim interesima.

Šta je za tebe nacionalni interes?

Široko i kvalitetno obrazovanje svih, besplatno zdravstvo za sve, kultura kao vrednost kojoj treba bezuslovno težiti, i samostalno raspolaganje sopstvenim resursima. Socijalna pravda i solidarnost. I - mora da postoji pozorišni festival srpskog teksta. Da Sterijino pozorje bude ono što je bilo.

Zašto bi Sterijino pozorje moralo da bude festival srpskog teksta?

Nije to pitanje patriotizma i nacionalizma, nego čistog opstanka. Od trenutka kada je Sterijino pozorje izgubilo fokus na domaći tekst, naša pozorišta više nemaju potrebe da rade domaće debitantske komade, samim tim se ne proizvode pisci. Ti pisci mogu biti Bunjevci, Goranci, Jevreji, ali jezik se zna koji je. Danilo Kiš i Vasko Popa su bili pisci srpskohrvatskog jezika. Veoma je važno da se održi jer nas malo ima. To dovodi do toga da za 5, 10, 15 godina, možda i manje, neće biti potrebe za Fakultetom dramskih umetnosti, šta će nam? To je pitanje opstanka jezika, institucija, pozorišta. Jedan moj kolega je rekao da se pisci ne prave, naravno da se prave. Dramska književnost mora da se pravi. To je nacionalni interes. O tome ja pričam. To nije patriotizam, to je pitanje opstanka i čistog sebičluka. Ja sam pisac na svom jeziku i hoću da taj jezik opstane, vrlo jednostavna stvar.

Da li imaš svog predstavnika u parlamentu?

Nemam. Postojali su ljudi 90-ih koji su meni bili simbol zla i opačine, isto kao što su mi neki ljudi bili simbol napretka i nade. Dvadeset godina kasnije ti simboli su mi postali tema za preispitivanje, jer sad vidim da nije sve tako jednostavno. Ne mogu više da se držim toga, jer to više nije ni konstruktivno ni zdravo, treba videti kako da se naprave društvo i zemlja od integriteta.

Da li imaš pojma ko je recimo Aleksandar Martinović?

Otprilike.

Da li gledaš vesti?

Slabo.



Da li postoji opasnost da gledajući širu sliku, propustiš gomilu sitnih detalja kao što je gušenje slobode medija, parlamentarizma...?

Skupština je nešto što bi trebalo da prate pisci nušićevskog senzibiliteta. Ja to nisam. Kada neko nešto bude dobro uradio na tu temu, ja ću da uživam. Izabrala sam da pratim širu sliku i strašno se čuvam da ne pogrešim. Trudim se da opstanem i postojim i za pedeset godina. Što se tiče slobode medija i parlamentarizma, ranije su bili ovi naši uglađeni i kultivisani u rukavicama, a ovi su sada džiberi i sirovine, ali nema neke suštinske razlike. Svi igraju u sličnom sistemu vrednosti.

Da li si ti pisac ili spisateljica, pesnik ili pesnikinja?

Volim sebe da nazivam piscem, bez obzira kog je to roda, zato što to nema roda. Kada dođemo do umetnika koji su žene, crnci, pederi ili lezbijke, tu emancipacija mora da ide u korak sa evolucijom, inače stvar ne valja. Onog trenutka kada si ušao u umetničku disciplinu, ti nemaš poštedu zato što si žena, crnac, peder ili lezbijka, nego si ti u igri sa Tolstojem, Foknerom, DŽojsom, Lengstonom Hjuzom, Pekinpoom, Silvijom Plat, Patrišom Hajsmit.. . Ti si izašao napolje, ti si u toj igri sa svim tim ljudima, ako si žensko ti moraš neverovatnim naporom da evoluiraš u ono što muškarci drže već 200-300 godina, moraš da imaš prema sebi ironičan i objektivan odnos. Nemaš poštedu zato što si žena, to znaju i inženjerke mostogradnje i bageristkinje i taksistkinje, pa samim tim i spisateljice. Moraš to da znaš! Moraš uz svoju emancipaciju da doživiš i evoluciju.

Kako bi se zvala vladajuća ideologija?

Vrhunska pohlepa sa glazurom ljudskih prava. To je jedno ogromno licemerje gde zapravo imaš diktaturu političke korektnosti. Kako to da u isto vreme dok podržavamo sva ta prava, ne pitamo šta je sa onim zatvorenim fabrikama, šta je sa tim otpuštenim ljudima, šta je sa činjenicom da oni radnici moraju da nose pelene, nego je glavni problem nešto što je sporedno, nekome je to najbitnija stvar u životu, ali to je u krupnoj slici o kojoj govorim - efemerno. U tome je stvar, to je opšte licemerje.

Da li se osećaš hrabro kad izgovaraš politički nekorektne reči?

Moram da kažem jednu stvar da bude jasna. Ja u potpunosti podržavam prava LGBT zajednice. Naročito podržavam njihova prava da se besplatno školuju i leče, da se poštuju njihova radnička prava i da uživaju u dostojanstvenoj penziji kad ostare. I šetala bih sa njima, ali u potpunosti ne podržavam američkog ambasadora koji za mene simboliše silu voljenih tlačitelja, šarmantnih eksploatatora i uglađenih ubica. A hrabro se ne osećam, evo, već sam se uplašila.

Šta je za tebe primer primitivizma na televiziji?

Rijaliti programi ali i razne građanske serije koje su napisane po onoj veselici koja je zamišljala da je srpska Kolet i tobož čitala Rablea na plaži u originalu... Nije problem ko tu glumi i ko to režira, problem je u kulturnoj politici koja nudi nekakav čudan pornić bez realizacije, a sve s argumentom to gleda narod. Pa taj isti narod je gledao i Grlom u jagode i Sivi dom i Kamiondžije i Salaš u malom ritu , sve to je gledao narod! Ne razumem što ne dovedeš ljude koji će da ti urade Grlom u jagode, zašto ti meni puštaš jedan potpuni kič, što bi rekao Nabokov pošlizam, kao - ajde sada da zamišljamo kako je izgledalo građansko društvo u Srbiji između dva rata. I onda kada napuniš televizijski program kvalitetnim sadržajem, rijaliti odlazi u kasne sate, isto kao i pornografija.

Na početku drame Deca radosti lik Muza izgovara: Mislila sam da sam buntovnica, a sada ne znam šta sam, zato pišem knjigu. Šta se desilo s buntovništvom?

To buntovništvo je u suštini bilo strašno infantilno, celo to društvo na čelu sa mojom Muzom kaže jao, ja sam protiv sistema, ti pitaš a šta je sistem, niko ne zna da ti kaže. I ne znaju šta se desilo 11. septembra 1973. u Čileu. I kako je Pinoče napunio stadion ljudima pa ih poubijao. Ili za Belgijance u Kongu. Oni samo govore da živimo kao sav normalan svet. Gde je taj normalan svet? Šta je to? I kada su se rađala moja deca radosti, u Americi crnci nisu smeli da se voze u istom autobusu kao belci i nisu išli u iste škole, a kod nas su u Studentskom gradu zajedno sedeli Arapi, Afrikanci, Crnogorci, Krajišnici, Albanci i ostali Jugosloveni, svi zajedno delili sremske kobasice, turšiju, bosanske pite, kad kome stigne mastan paket od kuće.

Ti si ljuta na tu decu ?

LJuta sam ja pre svega na sebe.