Ministar policije protiv NIN-a

Foto Oliver Bunić

Posle samo jednog ročišta, uz živu scenografiju koju su činili špalir spontano okupljenih građana koji su oduševljeno skandirali ministru, nasuprot grupi građana koji su protestovali zbog terora vlasti, najavljena je presuda u sporu ministra policije Nebojše Stefanovića protiv nedeljnika NIN za kraj decembra. Nebojša Stefanović je, naime kao privatno lice a ne kao ministar policije tužio i pred Viši sud u Beogradu izveo NIN zbog teksta Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale objavljenog
16. 06. 2016.

Biće to verovatno najbrže suđenje u istoriji sporova na osnovu Zakona o informisanju. A šta nas čeka najbolje svedoči podrška Nebojši Stefanoviću ispred suda, kojoj su se pridružili čak i gradonačelnik Siniša Mali i gradski menadžer Goran Vesić, zbog, kako je to rekao jedan od prisutnih, hrabrosti da tuži jedan nedeljnik. Iako je u Srbiji danas očigledno potrebna mnogo veća hrabrost novinara da pitaju zašto ni posle sedam meseci nema epiloga za rušenje u Savamali. Zašto nisu otkriveni ljudi pod fantomkama a ni njihovi nalogodavci, za kojima se u apsolutnoj tišini još traga.

Čekajući epilog suđenja, da ne zaboravimo ipak šta je prethodilo performansu ispred Višeg suda i zašto se NIN i dalje bavi slučajem Savamala.

Slobodan Tanasković, čuvar objekata u Hercegovačkoj, preminuo je ubrzo nakon što su ga neidentifikovani napadači maltretirali u noći kada je rušena pravna država u Savamali. Koliko su izvođači radova pod fantomkama uticali na tu iznenadnu smrt ili koliko su mu tim događajem ulepšali poslednje dane života jeste nešto što bi i javnost i njegova porodica želeli da znaju. I to bi ukratko bio i odgovor na pitanje koje nam premijer već sedam meseci postavlja i koje je nedavno na RTS-u ovako formulisao: Da li ste vi srećni kako se rešava slučaj Jelene Marjanović? Ne pogađa vas ljudski život, a zanimaju vas tri barake koje su ilegalno izgrađene. Dakle, život Tanaskovića i životi ljudi iz helikoptera nisu oni na koje premijer misli da bi trebalo da nas interesuju već bi, valjda, građani trebalo da organizuju proteste jer ni zainteresovani Vučić ni njegov potpredsednik vlade Nebojša Stefanović koji je na čelu policije, nisu u stanju da pronađu ubicu mlade pevačice. Da li to znači da bi bolje radili kada bi ih građani pritisli ili je u pitanju samo još jedna manipulacija ljudskim životom (bilo čijim) da bi aktuelni režim legalizovao sumrak demokratije i svih pa i ljudskih prava?

Ni Jelena ni Slobodan svakako nisu zaslužili da njihova smrt bude razlog prepucavanja premijera sa sopstvenim narodom, pa bi priču o Savamali ipak trebalo vratiti u istražne i pravne okvire. Trebalo, ali pitanje je kako jer se čak i na tom nivou udara u zid manipulacija koji nam je podigao aktuelni režim čim se dosetio floskule tri nelegalne barake i čim su vlasnici objekta proglašeni za kriminace i prevarante. Na taj način je lično Vučić diskreditovao žrtve a negativce unapredio u savremenog Robina Huda. Samim tim i imovina srpskih državljana je postala razlog za sprdnju, pa je postalo pomalo neugodno postaviti, recimo, pitanje: Koji je greh počinila Nada Krstić, vlasnica legalne i legendarne kafane Savski ekspres, kojoj nije dato čak ni da odnese inventar?

Ili, koji greh je počinio NIN kada je postao prvi krivac koji će se naći pred sudom zbog slučaja rušenja u Savamali? Da li je pred zakonom teži zločin objaviti da ministar policije snosi odgovornost jer policija nije radila svoj posao nego biti ministar policije pod kojim policija ne radi svoj posao?



Teško je dobiti ikakav suvisli odgovor na tako postavljeno pitanje jer je uzurpacijom javnog prostora i većine medija građanima plasirana virtualna istina, tako da sedam meseci od rušenja u Savamali ne samo da nisu nađeni počinioci već je ismejana teza da bi ih uopšte trebalo tražiti. Zbog toga je NIN smatrao da bi priču ipak trebalo vratiti na početak, u vreme kada je rušenje izvršeno a spin mašina nije radila punom parom, pa smo u kabinet premijera Vučića uputili sledeće pitanje: S obzirom na to da imamo informaciju o većem broju srušenih objekata a da premijer u svakom nastupu tvrdi da se radi o tri nelegalne barake, molila bih vas da mi potvrdite da li su ta saznanja kojima premijer raspolaže tačna i da li imate spisak svega što je srušeno i koji je bio pravni status tih objekata?
Izgleda da nemaju ili da ne komuniciraju sa NIN-om.

Kao hladan tuš došao je i izveštaj Evropske komisije. Šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport je nepominjanje slučaja Savamala obrazložio rečima da se pojedinačni slučajevi ne navode u tim izveštajima, posebno kada se nalaze pred pravosudnim organima, a premijer je to slavodobitno dočekao i posuo pepelom sve kojima bi u izveštaju odgovaralo nešto loše o mojoj zemlji.

S obzirom na to da se između diplomatskih reči i ispravnih postupaka ne može staviti znak jednakosti, NIN je uputio pitanje Delegaciji EU u Srbiji: Na jednoj strani imamo deo medija koji tvrdi da je između premijera i EU napravljen dogovor o tome da se Savamala ne pomene, na drugoj imamo izjavu g. Davenporta da se EK nikada ne izjašnjava povodom konkretnih slučajeva. Imajući u vidu da u izveštaju postoje konkretni slučajevi (nerešeni napadi na sajtove 2014, situacija oko Tanjuga, smeštaj izbeglica iz građanskih ratova bivših jugoslovenskih zemalja), zbog čega je Savamala prećutana i da li je EK svesna koji to udar predstavlja na sve koji se zalažu za povratak pravne države?

Pa, ni taj odgovor nismo dobili što nekako sugeriše da je zid ćutanja oko Savamale daleko širi nego što je delovalo. Ćuti tužilaštvo, ali ćuti i policija čak i tamo gde bi morala da progovori. Ćuti i ministar policije, samo ne ćuti privatno lice Nebojša Stefanović koje tuži NIN zbog naslovne strane Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale uz tvrdnju da je označen kao glavni organizator i počinilac događaja u Hercegovačkoj, iako to nigde nije rečeno. Rečeno je da je glavni fantom iz Savamale što se odnosi na igru reči: fantom je osoba koja se pojavljuje kada hoće (Stefanović nam rado prenosi detalje njemu milih istraga pa čak mimo tužilaštva objavljuje i rezultate detektora laži na kom je bio premijer) i nestaje kada hoće (nema pojma zašto mu je zakazala policija kada su je građani uzaludno dozivali i nema nameru da ispita jer će to uraditi tužilaštvo). Međutim, rečeno je nešto mnogo ozbiljnije da bi policija teško tako organizovano mogla da ignoriše ugrožene građane da to nije odrađeno uz blagoslov ministra i bilo bi više nego korisno kada bi se sud (makar i na suđenju protiv NIN-a) pozabavio istinitošću ovih navoda.

Ali, da ne bismo i mi koristili omiljenu taktiku odlaganja uputili smo pitanje MUP-ovom Birou za saradnju sa medijima: Da li je služba unutrašnje kontrole, koja je pod ingerencijom ministra policije, obavila istragu o propustima policije tokom noći u kojoj su rušeni objekti u Hercegovačkoj i kada će građanima taj izveštaj biti dat na uvid? I gle čuda, dobili smo odgovor: U skladu sa Zakonom o krivičnom postupku sve istrage, pa i one Sektora unutrašnje kontrole MUP-a, isključivo se vode po nalogu nadležnog tužilaštva. U interesu istrage nismo u mogućnosti da odgovorimo na Vaše pitanje. S obzirom na to da za razliku od ostalih pozvanih bar odgovaraju, pokušali smo sa još nekim pitanjima koja stvarno nemaju baš nikakve veze sa istragom tužilaštva: Budući da ste mi indirektno potvrdili da je u toku postupanje Sektora unutrašnje kontrole po nalogu tužilaštva, da li to znači da postupanje Sektora u vezi sa ovim slučajem nije otpočelo pre naloga tužilaštva, u skladu sa preporukama zaštitnika građana? Zakon o policiji dopušta Sektoru i postupanje po sopstvenoj inicijativi. Takođe, da li je do sada u okviru MUP-a pokrenut ijedan disciplinski postupak vezan za postupanje ili nepostupanje policije u noći rušenja Hercegovačke, ali i narednih dana u vezi sa tim slučajem (obezbeđivanje uviđaja, zaštita dokaznog materijala...)?

E, tu se i Biro isključio iz komunikacije i ostavio nas u neznanju da li je ministar odradio sve ono što bi bilo logično: iskoristio sve resurse kojima raspolaže da bi otkrio zašto mu je sektor zakazao i ispoštovao zakon o zaštitniku građana jer MUP obavezuju svi zakoni a ne samo oni koje sami odaberu. U pomoć da dođemo do informacije priskočio je Saša Janković: Kao zaštitnik građana, u Zakonom propisanom postupku utvrdio sam sve relevantne činjenice i okolnosti i utvrdio nedostatke u radu organa uprave - Ministarstva unutrašnjih poslova, te uputio preporuke tom organu kako uočene nedostatke da otkloni. Službeni akt o tome dostavljen je Ministarstvu unutrašnjih poslova i javno objavljen na zvaničnoj elektronskoj prezentaciji zaštitnika građana. Ministarstvo unutrašnjih poslova prekršilo je Zakon - NIJE postupilo po Zakonom utvrđenoj obavezi jer nije u roku ostavljenom u skladu sa Zakonom dostavilo obaveštenje o postupanju po preporukama, odnosno o razlozima zbog kojih to nije učinilo. Dalje, iako takvu obavezu zaštitnik građana nema, Ministarstvu je upućena urgencija - podsećanje na zakonsku obavezu, ali umesto Zakonom propisanog postupanja, iz Ministarstva unutrašnjih poslova oglasila se u javnosti državna sekretarka Jana LJubičić saopštenjem koje ne sadrži podatke propisane Zakonom, već uvredljive lične diskvalifikacije.

U preporuci zaštitnika građana pod brojem 2. od MUP-a je zahtevano da uradi upravo ono što je NIN pitao da li su uradili da bez odlaganja sprovedu postupak kontrole i preduzmu mere radi ustanovljavanja vrste i težine individualne odgovornosti. Ili, prevedeno na svakodnevni jezik da ministar Stefanović bez odlaganja odradi ono što je uradio ministar Lončar posle smrti dečaka u Loznici kada je smenio direktora i načelnika hirurgije bez čekanja tužilačke istrage. Jer, kada ministar želi i hoće nešto da uradi ima i mogućnost za to.



Na pitanje da li ministar ima zakonska prava da zataškava slučaj (unutrašnja kontrola je pod jurisdikcijom ministra), Sofija Mandić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže: Sektor unutrašnje kontrole MUP-a vrši kontrolu zakonitosti rada policijskih službenika, kao i drugih zaposlenih u Ministarstvu i naročito je dužan da vodi računa o poštovanju i zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda pri izvršavanju službenih zadataka i primeni ovlašćenja pripadnika policije. U slučaju Savamala je nesumnjivo došlo do povrede ljudskih prava građana i to tako što policija nije odgovorila njihovim pozivima i nije ih zaštitila. Dakle, možemo zaključiti da je ono što se dogodilo 25. aprila, po sadržaju, nešto što spada u nadležnost Sektora unutrašnje kontrole. A kada govorimo o redosledu postupanja ili o tome šta je potrebno da bi Sektor pokrenuo postupak i istražio zbog čega policija nije izvršila svoje dužnosti, stvari su sasvim jednostavne. Sektor može da postupi po sopstvenoj inicijativi, na zahtev nadležnog javnog tužioca, na osnovu prikupljenih obaveštenja i drugih saznanja, pisanih obraćanja policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu, kao i na osnovu pritužbi fizičkih i pravnih lica. Vidimo da Sektor unutrašnje kontrole ima obavezu da na osnovu saznanja, makar onih dobijenih iz javnosti, preispita postupanje policije u spornim situacijama. U slučaju Savamale ova služba ima u rukama i mnogo više sem informacija iz javnosti, ima izveštaj zaštitnika građana koji potvrđuje da je došlo do nepostupanja i njegov zahtev da se događaj istraži, pritužbe građana, svedoka i oštećenih ali i zahtev tužilaštva da se utvrdi činjenično stanje o nepostupanju policije. Nakon svih ovih dostupnih informacija i zahteva, savesna služba koja odgovorno obavlja svoj posao bi reagovala bez odlaganja i učinila sve da odgovorni budu kažnjeni.

Međutim, odgovorni su i dalje zaštićeni i to na osnovu floskule ne mešamo se u rad tužilaštva, ali je NIN ipak tužen pre kraja te famozne istrage jer je postavio pitanje: a što se ne mešate u svoj posao?

Sudnica broj 21

Cena duševne boli

Da Mića Ćulibrk nema baš jak glas i da nije vrlo autoritativno vikao da nas puste u sudnicu, verovatno bismo oboje samo iz zapisnika mogli da saznamo kako smo se branili na sudu. Valjda ćutanjem? Čim smo se probili kroz masu okupljenu da aplaudira ministru Stefanoviću na hrabrosti što je tužio NIN i nekako stigli do vrata sudnice, obezbeđenje je stavilo rampu i reklo: dosta, puni smo. Nema mesta za predstavnika OEBS-a, nema mesta za predstavnika zaštitnika građana, ma nema mesta ni za optužene, sve raspoložive fotelje su već popunili ministrovi ljudi. U stvari, ljudi građanina Stefanovića, jer nas je tužio on a ne ministar. Kao podrška došli su mu i gradski funkcioneri usred radnog vremena. Pre iskaza, sudija je ustanovio da je građanin Stefanović u sud došao bez - lične karte. Ministar Stefanović bi ga za ovo sigurno kaznio, ali je brže-bolje angažovao nekog iz svoje pratnje i posle desetak minuta i zvanično se legitimisao pred sudijom.

Dobro, okruženje je bilo malo neprijateljski nastrojeno, ali je sudija Slobodan Karanović bio ljubazan. Pomogao je nama, ali je pomogao i građaninu Stefanoviću vrlo precizno ga je ispitao kako je na njegovo duševno stanje uticao tekst objavljen u NIN-u jer se Stefanović nije setio da navede baš sve kojima je morao da objašnjava da nije kriv za rušenje Savamale (porodici, prijateljima, komšijama, javnosti). I kako je morao da im objašnjava da ima čvrst alibi jer te noći nije nosio fantomku i nije rušio po Savamali, već je bio u RIK-u. Dobro, niko u NIN-u i nije rekao da je nosio fantomku i da je lično rušio, ali građanin Stefanović je tako doživeo naše reči i zatražio zaštitu suda.

Naravno da podržavamo svačije pravo da traži sudsku zaštitu. I naravno da smo tu priliku želeli da iskoristimo da se čuje i naša strana i da izgovorimo da neko mora da podnese odgovornost za (ne)postupanje policije, ali to je ipak bio manji razlog za zadovoljstvo s kojim smo otišli na sud. Veći je bila činjenica da posle sedam izgubljenih meseci u kojima se istraga nije pomerila sa mesta, konačno imamo priliku da čujemo šta se dogodilo te noći u Savamali. Ko je rušio? Ko je izdao naloge? Ko je maltretirao građane? Jer, ako građanin Stefanović koji ima informacije iz prve ruke od ministra Stefanovića tvrdi da smo mi izneli monstruozne laži i da je sve što smo napisali laž, onda mora da zna šta je istina i da nam je ponudi. Ili da je ponudi sudu.

Ništa od toga. Nakon dvočasovne diskusije nismo saznali šta se dogodilo u Savamali već da Stefanović ne osporava mišljenje i ne sprečava iskazivanje stavova, ali da tuži NIN zbog direktnog navoda u tekstu da je pomogao u činjenju krivičnog dela.
Da smo to napisali u tekstu bila je novina i za nas (po povratku u redakciju smo tražili i tražili taj navod ali u našoj verziji NIN-a ga nema), ali to baš nije bila novina zbog koje smo se u sve ovo upustili. Suđenja ni najmanje nisu zabavna, posebno ne kada se odvijaju u ekscesnim situacijama u kojima su se sukobljavali naši i njihovi (valjda se to tako deli) i korisna su samo kada nam donesu neko novo i bitno saznanje. A niko nije saznao ko je rušio u Savamali. Ili bar mi iz NIN-a nismo.