Selfi iz pakla

Foto Marko Đoković

Prikupio je svu svoju veru. S poda betonske hale. Ali to nije dovoljno. Da klikne jedan selfi iz pakla. I pošalje razglednicu sa dna svojoj mami u Avganistan i kaže: Nemoj da brineš. Ja sam sada u redu.
Jer, to je laž.

Sve ostalo je priča o hladnoći koja im grize kosti. Jednom ćebetu na betonu na kojem spava. Krijumčarima koji ih drže u ropstvu. Obračunima među grupama koje kontrolišu krijumčari među kojima ima i Srba. Đubretu. Mirisu urina. Gareži. Ubistvu jednog od njih na Zelenjaku. Samoubistvu vešanjem drugog na granici sa Mađarskom. Nagađanja ima li među njima talibana, skrivenih mudžahedina Šesnaestogodišnji Adid jedan je od dečaka u toj grupici zaglavljenih kao rob krijumčarske mreže, okupljenoj oko vatre koja sagoreva neki sitan treš inače razbacan svuda unaokolo u betonskoj hali napuštenog magacina iza beogradske glavne autobuske stanice.

Moji roditelji su platili 8.000 dolara krijumčaru iz Avganistana. Obećao je da će me dovesti do Italije. Ali ostao sam sa ostalima zaglavljen ovde. Krijumčar traži više para. Kaže da je granica zatvorena i da se stvari komplikuju. Prvog krijumčara u Avganistanu nikada nisam video. Dogovorili smo sve telefonom. Uplatili novac na račun. Rekao je jednog dana da budem na određenom mestu i da krećemo. Sve informacije o putu dobijali smo telefonom. Na toj mapi koju su nam diktirali je i Avgan park u Beogradu. Nikoga nisam poznavao u grupi. Ali svi smo dobili iste informacije od krijumčara, kuda i kada. A onda su prestali da s nama kontaktiraju. U Bugarskoj nas je premlaćivala policija. Na Kosovu su nas preuzeli drugi krijumčari. Tražili još para. I držali dok naši nisu uplatili na račun. Para više nema. I moj krijumčar, Avganistanac, drži me sada kao roba. Sve što on kaže moram da poslušam. On kaže da ne idem u migrantski kamp. Kako nije bilo više novca, oduzeo mi je mobilni. Ovde mi je hladno, hranu dobijamo jednom dnevno, inače kuvamo sami, šta nađemo u otpadu, kaže jedan od njih.

Poverava da ne može da nas spoji sa krijumčarem sa kojim se nalaze povremeno u takozvanom Avgan parku, koji je označen na njihovoj ruti u blizini Ekonomskog fakulteta.

To bi me koštalo života, kaže.

Ubistvo na Zelenjaku posledica je upravo tih neraščišćenih odnosa sa krijumčarima.

Avganistanac Safi Ghorit gladovao je danima, pešačio mesec dana, spavao na otvorenom, ali je ubijen kod beogradske pijace Zeleni venac u opštoj tuči migranata sa krijumčarima. Izboden je nožem nasmrt.

Preplašeni smo od tada svi. Plašimo se krijumčara koji nas vrte u istom krugu, novac, novac, novac. Istina je, svi smo naoružani. Svi mi ovde nosimo noževe. Prešli smo dug put i na tom putu događalo nam se svašta. Moramo da se nekako obezbedimo. To ne znači da ćemo ga upotrebiti za napad, ali nam je neophodno za odbranu, kaže jedan od njih.

Ovaj dečko se pobunio jer je već dovoljno plaćao. Krijumčar mu je zapretio i on je počeo da beži. Stigli su ga, jedan je izvadio nož i ubijen je, priča drugi dečak.

Aktivista Gordan Paunović, koji je od početka migrantske krize uključen u rad sa izbeglicama, rekao je da je koncept izbeglištva stavljen van zakona i kriminalizovan. Poslednjih dana zvanično, prema njegovoj tvrdnji, niko nije prešao granicu sa Srbijom, ali on i drugi aktivisti u Beogradu svakoga dana prebroje između 50 i 100 migranata koji stižu ilegalno.

Balkanska ruta je zatvorena, na ničijoj zemlji između Srbije i Makedonije zaglavljeno je nekoliko stotina ljudi, dok je u mestu Idomeni u blizini grčko-makedonske granice u blatu i na kiši oko 15.000 ljudi. Ovakva situacija doprinela je da se intenziviraju krijumčarenje ljudi i ilegalni prelasci granice sa Bugarskom.

U Dimitrovgrad je u poslednjih 10 dana zvanično ušlo malo migranata, ne više od dvadesetak. Za to vreme u Beogradu su primetne velike grupe Kurda i Avganistanaca, svakog dana stiže ih oko 50 do 100. Oni idu preko Sofije do granice sa Srbijom, gde ih preuzima vozilo sa srpskim tablicama. Od Sofije do Srbije plaćaju 1.000 evra po osobi, a do Beograda još po 300 evra, kaže Paunović.

Avganistanci u ovoj hali uplašeni su i to ne kriju. Kažu da su pod kontrolom krijumčara. Da su pre neki dan srpski policajci u četiri ujutru izvršili raciju i da su sve na koje su naišli strpali u autobuse i odvezli do Preševa, u migrantski kamp.

Mi smo se razbežali. Ne želimo u Preševo, jer odande će nas deportovati kući. A tamo ne želimo. Tamo nas lovi ID, kaže jedan dečak koga grizu dim gareži i vaši. Nad tom vatrom koja tinja iznad zapaljenih guma, granja, plastike, svakakvog đubreta, jedan od tih avganistanskih dečaka kuva neku hranu. U polutami je koju presecaju zraci sunca koji prodiru kao kroz sito iz prozora sa rešetkama.

Paradajz, malo paprike, odgovara na pitanje šta kuva danas.

NJegov san je da stigne u Pariz.

Bićeš tamo glavni kuvar?

Bilo bi to dobro, osmehne se.



Danima ga trese groznica. Deleko je od kuće, bežao je od ID, talibana, bombi, i razaranja. Desetine hiljada kilometara iza. I na par kilometara od srca Beograda. Izložen je tu sa ostalima kao sitne zveri, uljezi zoo-vrta, zarobljeni u otpadu, smradu urina, gareži, ledenog podneva, beznađu i surovošću krijumčara. Jedan od njih probio se do mađarske granice ali nije izdržao pod pritiskom krijumčara i beskrajno teške migrantske rute, obesio se na granici. Sada ta deca među odraslima, koji se tuširaju na otvorenom, dele scenario dna kroz koji je on prošao.
Jedan od njih vadi neke lekove iz džepa. Antibiotici.

Bronhitis, kaže.
Svako ima nešto.
Policijska patrola je na drugom kraju hale dok oni govore o ujednačenom dnevnom ritmu koji provode u strahu od deportovanja, krijumčara, srpske policije, bolesti i plača.
Moja mama ne bi mogla da zamisli gde sam sada. I da imam telefon, da ga nije oduzeo krijumčar, nikada ne bih slikao ovo mesto. Kada posudim telefon, pričam, sve je u redu, brinu o nama, dobro smo smešteni i čekamo da se otvori granica. Iskreno, uopšte ne znam šta će sa mnom biti, kaže.
Otkriva da su među sobom podeljeni u gangove, i da su česti sukobi. Frustracije su ogromne i sukobe se oko hrane, odeće, ćebadi Novca.

Da će pitanje boravka migranata u Srbiji uskoro biti rešeno najavio je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je potvrdio da je u delovima grada gde se nalaze migranti veći broj policajaca.

Pokušaćemo da ih na najlepši način zamolimo da pređu u prihvatne centre, rekao je. Policija ne želi da bude nasilna, tvrdi, ali najavljuje da dolazi vreme kada migranti više neće moći da ostanu u centru grada.

Ukoliko odemo u prihvatni centar, krijumčari će nas ostaviti. Naš novac je bačen u tom slučaju. Rekli su da budemo ovde i da ne odlazimo, kaže jedan od dečaka. U prihvatnim centrima je, prema navodima Nenada Ivaniševića, državnog sekretara Ministarstva rada, smešteno oko 5.000 migranata. Ali za nekoliko dana kapaciteti će biti povećani za 1.000 kreveta. Ivanišević apeluje na nevladine organizacije da ne pružaju pomoć migrantima u parkovima, već da to čine u prihvatnim centrima.

U ovoj betonskoj hali, bivšem magacinu kod autobuske stanice, dok je policijska patrola sa maricom parkirana u vrhu kruga, poređani u dugačkom redu avganistanski dečaci stajali su sa starijima. Bila je to poslednja isporuka hrane. Po preporuci Ministarstva za rad i socijalna pitanja, obroci su ukinuti u ovim neformalnim migrantskim centrima. Ne dobijaju više ni odeću ni hranu, kako bi ih primorali da odu u migrantske centre. U Ministarstvu kažu da oni ne odustaju jer tvrde da će tako izgubiti krijumčarske kanale koji će im omogućiti nastavak puta ka Evropi.

U strahu od policijske racije jedan migranat krije se na tavanu hale. Spušta se niz zavezanu plahtu i kaže da se plaši policije još od Bugarske gde je bio 15 dana prebijan. Rob je krijumčara. Mora da sluša šta mu narede, inače nikada neće stići do Evrope. Kaže da je njegov krijumčar Avganistanac kojeg susreće u parku. Kada on da znak da se grupa okupi, on će krenuti. Rekao mu je da ne odlazi u centar za migrante jer će ga deportovati.

Traži stalno još novca, da mu uplate na račun, novca više nema i ja ne znam šta ću, kaže.

Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila opominje da situacija izmiče kontroli i da ubistvo na Zelenom vencu otkriva da ni institucije ni službe nemaju predstavu o tome šta se dešava u ovim grupama.

Upozorava da je situacija sa migrantima na ničijoj zemlji između Makedonije i Srbije iz humanitarne krize prerasla u humanitarnu katastrofu, nijedna zemlja ih ne pušta ni napred ni nazad, a jedinu pomoć dostavljaju im Lekari bez granica i to preko jedne žičane ograde sa makedonske strane. Krijumčari koriste priliku, traže još novca i drže migrante gotovo u ropstvu.