Bitange i crvena princeza

Foto Vesna Lalić

Biće da su malo poranili svi koji su pomislili da je Ivica Dačić na minulim izborima izgubio sve što je moglo da se izgubi. Iako svako pominjanje vanrednih izbora socijalistima diže vodu uz noge, nije najstrašnije to što će morati da pristanu na Vučićeve mrvice - to su već savladali - ali bi ozbiljan problem moglo da bude to što je unutar stranke počelo osipanje i to kadrova koji je trebalo da budu sveže lice ostarele partije i dokaz da se sa starim ljudima ne ide u novu epohu. Opet, teško je i zamisliti da Dačića, nakon svih ovih godina, nešto može iznenaditi. Preživeo je ministar spoljni i mnogo jače udare od unutarstranačkog nezadovoljstva, koje mu dođe kao permanentni, sporogoreći štapin socijalista. U tom smislu ni odlazak potpredsednice SPS-a Dijane Vukomanović ne može biti neočekivan, ali da čuda ipak mogu da se dese, svakako je Dačić pomislio kada je svoju miljenicu ugledao na grupnom skupštinskom portretu opozicije nezadovoljne kratkim rokovima za raspravu o budžetu.

Svi zajedno, i vlast i opozicija, već smo ušli u fazu turbulentnih političkih procesa koji će dobiti na ubrzanju u narednih šest meseci i verujem da će se tokom ovog izbornog ciklusa slomiti tanke linije podele partija na vlast i opoziciju. Sticajem okolnosti ja sam donela oduku da izađem iz gravitacionog polja vlasti i da napravim distancu prema mojoj bivšoj partiji. Nisam tipičan preletač i neću to da budem. Verujem da će se na političkom horizontu Srbije uskoro pojaviti i neke nove političke opcije. Videćemo, kazala je nedavno Vukomanovićeva.

Nije prošlo mnogo pa da i javnost i Dačić vide na koga je Dijana mislila kada je pominjala nove opcije. Na društvenim mrežama najpre je linkovala predavanje Vuka Jeremića na Pravnom fakultetu, a zatim na svom tviter-nalogu, nezadovoljna medijskim tretmanom bivšeg šefa diplomatije poručila da su Lajčak, Bokova, Tirk, Pusić, Lukšić bili drugi u trci za genseka UN, kao Jeremić, imali bi brojne pozive za TV intervjue, ali u Srbiji.... Ruku na srce, kasnije je pojasnila da ne može baš da kaže da li bi ga podržala na predsedničkim izborima, jer još nije ni istakao kandidaturu. A i sam Jeremić joj nije olakšao, femkajući se oko objave da li će trčati predsedničku trku, ostavljajući Dijanu na brisanoj skupštinskoj vetrometini da sa sapatnicima Sandom Rašković Ivić i Đorđem Vukadinovićem pokuša da skrpi poslanički klub.

Među socijaliste se vratila 2010. na velika vrata i na Dačićev poziv, unoseći u stranku mnogo akademske nadmenosti i nimalo partijskog iskustva. I upravo joj je imidž superiorne intelektualke mnogo više odmogao nego pomogao. Podozrivi prema misliocima, iskusni stranački baroni su joj kao tadašnjoj predsednici Izvršnog odbora uvalili rad na terenu, znajući koliko je ova rabota lako merljiva egzaktnim pokazateljima. Nepoznavanje unutrašnje kapilarne strukture partije rezultovalo je gubitkom 160.000 glasova na prošlim izborima. A to je jedino što se broji. Sve češće su je po zamračenim stranačkim kabinetima nazivali copy-paste analitičarkom. Nije mnogo pomoglo ni to što je uz Slavicu Đukić Dejanović, ne računajući odavno zaboravljenu Goricu Gajević, bila jedino žensko lice stranke, ni to što je sa Srđanom Dragojevićem, Nenadom Borovčaninom i Nešom Milosavljevićem, frontmenom Galije, trebalo da bude deo tima koji će stranci dati izgled prave socijaldemokratske opcije. Dijana je baš kao i ostatak ove ekipe u SPS unela ime i znanje koje nije nastalo na surovim partijskim zakonitostima, koje podrazumevaju put od omladinca koji lepi plakate do stranačkog prvaka. Upravo onako kako se desilo sa Dačićem. Na sve to, njeno bitisanje u SPS-u poklopilo se sa ogromnim gubicima nekada najbogatije stranke, pa je preživljavanje, koje podrazumeva participiranje u vlasti po svaku cenu, postalo imperativ. Biće da Dijani tu baš nije sve bilo najjasnije, a verovatno ni sasvim po volji.

Istina, i sama se potrudila da u javnosti izgradi imidž nekog ko više šteti nego doprinosi novom SPS-u. Besomučno arčenje skupštinskog, službenog automobila koji joj je mimo pravilnika bezmalo danonoćno bio na raspolaganju i koji je obilato koristila za privatne poslove teško je moglo da ide uz imidž socijalističke princeze koja je u Skupštini bila među najglasnijim zagovornicima mera štednje, ne propuštajući da se izjašnjava kao drugarica i poručujući da se treba solidarisati sa narodom. Biće da je o socijalnoj pravdi neoprezno kroz njena usta progovorila stranka koja je Srbiju dovela do najvećeg socijalnog raslojavanja u 20. veku.

Posebno loše po Dijanu izgledao je fizički sukob, sredinom godine, sa Ivanom Petrović, još jednom Dačićevom ljubimicom, koja je najpre bila zadužena za odnose sa javnošću u Srbijagasu, a potom avanzovala na mesto direktorke marketinga Dunav osiguranja, višegodišnjeg socijalističkog zabrana. Nakon neakademske polemike u medijima, Petrovićeva je fizički nasrnula na Vukomanovićevu, a veći skandal je sprečio Branko Ružić koji se zatekao u stranci u kritičnom trenutku. Bilo je jasno da se radi o dva nepomirljiva karaktera i da će Dačić morati da se odluči za jednu. Biće da je Dijana u oktobru, kada je i obelodanila da napušta SPS, shvatila kakav je izbor šef napravio.

Sukob sa Petrovićevom nije jedini stranački sudar koji je Dijana imala. Izvor NIN-a iz vrha SPS-a kaže da je Vukomanovićeva većini stranačkih bumbara skakala po ganglijama stalnim popovanjem i moralisanjem, a ostaće zabeležena i njena polemika u medijima i na društvenim mrežama sa Novicom Tončevim, koji joj je u jednom trenutku poručio da je šlihtara, da je izvisila za mesto ministra prosvete i da bi joj bilo bolje da hekla.

Politički put Dijane Vukomanović, Dačićevog klasića sa Fakulteta političkih nauka, nije ni izbliza tako buran kao njenog doskorašnjeg šefa. Nakon studija u Beogradu, magistrirala je na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, zli jezici kažu, po skraćenom postupku. Doktorirala je 2009. na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Član SPS-a postala je 1996, kada se na poziv Milomira Minića i Milana Jovanovića, profesora FPN-a, uključila u pisanje programa socijalista. Dijana je, tvrde njene stranačke kolege, dobila da radi tek jedan separat, a priča o njoj kao ideologu SPS-a, koja je aktivirana kasnije, poslužila je kao dobar predložak za povratak na veliku scenu. U međuvremenu, svoja socijaldemokratska uverenja jačala je najpre na Institutu društvenih nauka, a potom i na Institutu za političke studije.

Nije naposletku sve ni do Dijane, jer je ova postideološka levičarka pomalo naivno uletela u zamku koju su kreirali oni kojima je njeno prisustvo u stranci, nakon debelih naslaga Miloševićeve zaostavštine, trebalo da posluži kao dokaz evropske inicijacije. Vukomanovićeva, biće, nije prepoznala ovu igru u kojoj je bilo sasvim dovoljno prostora da kaže da joj je dosta svega, pokazujući da se dramatično razlikuje od svih aktera na političkoj sceni.

Umesto toga, poverovala je da je dobila na upravljanje stranku onda kada je Miloševiću oduzeta, ne shvatajući da će SPS i u novu epohu, ipak, sa starim ljudima i da je reč o tek loše prikrivenoj bedi interesne politike.