Hoće li biti rata

Već nekoliko dana u Ćinvaliju, glavnom gradu nepriznate republike Južne Osetije, nema pucnjave. Otkako se gruzijska vojska povukla sa visoravni iznad Ćinvalija, odakle se dobro vidi svaki pokret, oružje ćuti. Nema više ni kozaka, “ni treće sile”, ne pucaju plaćenici... Celo područje kontrolišu mirovne snage Mešovite komisije za regulisanje krize u Južnoj Osetiji sastavljene od vojnika Gruzije, Južne Osetije i Rusije.

Malo ko veruje da će krhki mir potrajati. Pre svega zato što ni sami učesnici sukoba koji je počeo da tinja pre više od tri meseca a onda pre mesec dana naglo planuo, u to ne veruju. A drugo - u celoj toj priči niko nije ostvario svoj cilj - Gruzija nije uspela da potisne Rusiju sa tog područja i potčini Južnu Osetiju, a Južna Osetija nije dobila nikakve garancije za svoju autonomiju.

Rezultat tromesečne gruzijske avanture je mnogo ubijenih i ranjenih, i mnogo izbeglica. Sve je počelo iz (pogrešnog) uverenja novog gruzijskog predsednika Mihaila Saakašvilija da će se s Južnom Osetijom obračunati onako lako kako je to učinio sa Adarijom. Onda bi verovatno lako rešio problem Aphazije, i ušao u istoriju kao čovek koji je ujedinio Gruziju.

Ali stvarnost se retko poklapa sa željama. U pokušaju da potčini Adariju, Saakašvili je uspeo da dobije podršku Rusije, najverovatnije po cenu da ne traži da se ruske vojne baze sele iz Gruzije. U slučaju Južne Osetije, na to sigurno ne može da računa. Ako se “odrekne” Južne Osetije, Rusija definitivno gubi svoje pozicije na Kavkazu. A nije neverovatno da bi se tu, na samoj granici sa Rusijom, ubrzo pojavile i NATO baze.

Uz to, situacija sa Adarijom se veoma razlikuje od one u Južnoj Osetiji pre svega zato što Južna Osetija nije nikada bila deo Gruzije. Osetski narod je, pre 230 godina, svojevoljno ušao u sastav Rusije.

Posle Oktobarske revolucije Staljin je Osetiju podelio na Severnu i Južnu priključujući ih sovjetskim republikama Rusiji i Gruziji. Administrativna granica je povučena onako kako su nekad kod nas lenjirom povlačili granice između Srbije i Hrvatske ne vodeći računa o tome da su srpska i hrvatska sela izmešana, što bi rekao sadašnji ministar inostranih poslova, “kao tigrova koža”.

Ali, prošle su decenije, došao je Gorbačov, SSSR je prestao da postoji, a Gruzija je objavila nezavisnost u postojećim granicama. Tadašnji predsednik Gamsahurdija ukinuo je autonomiju Adariji, Aphaziji i Južnoj Osetiji. Došlo je do veoma krvavog rata u kome su južnim Osetima pomagali i Čečeni. Tamošnje stanovništvo dugo neće zaboraviti krvavu seču glava koju je organizovao Šamilj Basajev, koji i danas zadaje Rusiji muke u Čečeniji.

Situacija se sredila tek kada je na vlast došao nekadašnji ministar inostranih poslova SSSR-a, iskusni Eduard Ševardnadze, poznat po nadimku “Severna lisica”. Južna Osetija je ostala formalno u okviru Gruzije, ali je faktički imala status republike. Granica između Severne i Južne Osetije ponovo je postala formalnost, a narod se nije osećao podeljenim. Uzgred, više od 90 posto stanovništva Južne Osetije ima rusko državljanstvo.

Garant Dagomiskog sporazuma postignutog 1992. godine postala je Rusija a mir su počele da obezbeđuju Mešovite snage za regulisanje krize sačinjene od po 500 vojnika strana u konfliktu, plus još 500 mirovnjaka ruskih oružanih snaga.

Onda je došla “Revolucija ruža” i mladi harizmatični političar, prozapadno orijentisani Mihail Saakašvili, uspeo je da natera Ševardnadzea da podnese ostavku.

Ponesen slavom i opijen uspehom, on se odmah latio uspostavljanja teritorijalnog integriteta Gruzije i zaista munjevito rešio problem Adarije. Sve televizije sveta zabeležile su njegovo gotovo ritualno umivanje morskom vodom na adarskoj obali.

To je samo nakratko zadovoljilo njegove ambicije. Sledeća etapa bila je Južna Osetija. Napad je prvo bio verbalni. Elokventni političar poznat kao “kralj trgova” i “gruzijski Žirinovski”, nije birao reči. NJegov kabinet je, kao nekada Jeljcinov, često imao muke da objasni da predsednik nije baš tako mislio ili da prevodilac nije dobro preveo. Zato je Saakašvili svoje najveće pretnje izgovarao na ruskom jeziku - valjda da ih ne bi neko ublažio.

Na provokacije se odgovaralo provokacijama i vrlo brzo se više nije znalo ko kome preti. Južna Osetija, u kojoj je svaki muškarac poučen iskustvom od pre 12 godina, naoružan, polako se pripremala za rat.

Gruzija na administrativnu granicu prema Južnoj Osetiji dovodi više od 300 vojnika unutrašnje vojske i specijalnih odreda sa tenkovima i teškim oružjem. Objašnjenje je da postoji opasnost od krijumčarenja droge kroz Južnu Osetiju u druge regione Gruzije.

Rusko Ministarstvo inostranih poslova oštro reaguje podsećajući da na toj teritoriji može da se nađe samo 500 gruzijskih vojnika i to u okviru mirovnih snaga. U reakciji je sadržano i upozorenje: “Za Rusiju je to pitanje važno zato što je reč o bezbednosti na južnim granicama zemlje. Rusija ne može da ostane ravnodušna prema sudbini ruskih građana koji čine većinu stanovništva Južne Osetije i trudiće se da ih zaštiti.”

To, međutim, ne menja situaciju. Saakašvili otvoreno izjavljuje da računa na Putinov pragmatizam i odbija da pošalje predstavnike na sastanak Mešovite komisije za rešavanje problema Južne Osetije.

Od tog trenutka događaji se odvijaju munjevitom brzinom. U Aphaziji počinju “ranije planirane vojne vežbe”, u Južnu Osetiju stižu dobrovoljci iz drugih kavkaskih republika, a Rusija počinje zamenu “zastarelog naoružanja” svojih mirovnjaka savremenijim oružjem.

Saakašvili gubi živce, naređuje da se zustavi kolona sa ruskom vojnom opremom i oduzima nekoliko kamiona sa najsavremenijim raketama. Ne pomažu oštri zahtevi ruskog Ministarstva odbrane da se vrati “ukradeno” oružje. Štaviše, vojnici koji su ga prevozili, bili su pretučeni.

Saakašvili se iz Londona, gde je otišao da traži od Zapada “da pritisne Putina”, zaklinje da neće dopustiti da se na teritoriji Gruzije nađu ruske rakete.

Gruzija nastavlja da prebacuje vojsku na krizno područje a vlasti Južne Osetije hapse 50 gruzijskih vojnika. Ruski mirotvorci jedva uspevaju da ih oslobode.

Saakašvili poziva narod da se pripremi za borbu protiv “stranog agresora”.

Sa reči se prelazi na pucnjavu. Svake noći se iz okoline Ćinvalija čuje pucnjava ali niko ne zna ko puca. Ima mrtvih i ranjenih.

Nepoznati ljudi u vojnim uniformama pucaju i na automobil ruskih mirotvoraca u kome se nalazio Andrej Kokoškin, predsednik Komiteta Državne dume Rusije za pitanja Zajednice nezavisnih država.

Uskoro stiže i odgovor - neko puca i na automobil gruzijskog premijera.

Kontrolna komisija se konačno sastaje i odlučuje da ostane u stalnom zasedanju. Mirovnjaci se vrlo lako dogovaraju i donose odluke da se sa krizne teritorije povuku sve oružane snage osim snaga mirovne komisije. To niko ne poštuje, a preko noći dolazi do pravih okršaja, uključuje se i teško naoružanje, ljudi ginu, sve je više ranjenih, puca se na bolnicu...

Uveren da ruskim turističkim brodovima u Ćinvali stižu plaćenici, Saakašvili preti da će pucati na svaki brod koji uđe u gruzijske teritorijalne vode. Ruska javnost je šokirana, potpredsednik parlamenta LJubov Sliska naziva ga fašistom, ministar Sergej Ivanov - piratom.

Najzanimljivija je reakcija Vladimira Žirinovskog. On se, lepo, brže-bolje spakovao, poveo sa sobom nekoliko svojih partijskih drugova, takođe parlamentaraca, i krenuo brodom na odmor u Aphaziju. Gruzijski vojni brodovi su ga zaustavili i tražili da se brod vrati. Ali, Žirinovski ne bi bio to što jeste da je poslušao. Mirno je nastavio dalje, a vratili su se gruzijski vojni brodovi, kasnije je zvanično objavljeno da nisu hteli da nasedaju na provokaciju Žirinovskog.

U međuvremenu je gruzijska strana optužila Rusiju da narušava gruzijski vazdušni prostor i nadleće Ćinvali, na šta je ministar Ivanov, u prisustvu svog gruzijskog kolege rekao da su takve izjave “njištanje sive kobile”.

Da se stvar ne bi završila samo na provokacijama, gruzijska vojska je nedavno napala Ćinvali i zauzela visoravan sa koje može da se kontroliše čitavo područje. Te noći je, prema raznim informacijama, poginulo više od 50 a ranjeno preko 30 ljudi. Ponovo niko nije znao ko puca a propagandna mašina se usijala. Lansirana je priča o “trećoj sili koja se nikome ne potčinjava”. Uskoro su ruski mirovnjaci ustvrdili da je reč o gruzijskoj miliciji kojom komanduje lično ministar unutrašnjih poslova, a Gruzija da su u pitanju kozaci. Čak su tvrdili da to mogu da dokažu jer imaju tela nekoliko poginulih kozaka. Do sada su pristali da samo jedno telo predaju Osetima i ispostavilo se da nije reč ni o kakvom kozaku već o građaninu Ćinvalija koga je rodbina smatrala nestalim.

Posebnu pometnju izazvala je izjava Ramzana, sina ubijenog čečenskog predsednika Ahmada Kadirova, koji je ponudio Osetima svojih pet hiljada vojnika. Reč je o veoma dobro obučenoj predsedničkoj gardi, koju je organizovao i obučio Ramzan Kadirov. Da bi ublažio situaciju, on je pozvao gruzijskog predsednika da poseti Čečeniju i vidi kako izgleda zemlja u kojoj se ratuje, pošto je 1992. bio u Americi na školovanju, a borbe, eventualno, gledao samo na televiziji.

Uzgred, Gruzija, zvanično, ima 5000 vojnika.

U jeku propagandnog i pravog rata, kad su svi samo čekali ko će pre izgubiti strpljenje, oglasio se i predsednik Putin koji je sve vreme o tome ćutao.

“Konflikt u Gruziji neće prerasti u međusobni rusko-gruzijski sukob, rekao je, on dodavši da “ništa slično niti je bilo, niti može biti”.

Pozvao je gruzijski i osetski narod da sami reše svoje problema, a Saakašviliju indirektno poručio koje rešenje je jedino moguće, nazvavši svojevremenu odluku Gamsahurdije “ludačkom” i istakavši da je ona izazvala rat 1992. godine. Naravoučenije - oduzimanje autonomije Južnoj Osetiji vodi ponovnom ratu.

Zbog toga, ili rukovođena nekim svojim razlozima, Gruzija je odlučila da se povuče i strateški položaj na visoravni iznad Ćinvalija prepusti mirovnim snagama. Taj postupak je Saakašvili nazvao gestom dobre volje. Ne bez problema, na visoravan su došli mirovnjaci... i zatekli miniran teren.

Toliko o dobroj volji.

Nedavno je ministar odbrane Gruzije Georgij Baramidze izjavio da je mogućnost početka rata u regionu Ćinvalija veoma realna..

Za to vreme predstavnici EU obilaze Južnu Osetiju i obećavaju pomoć za obnovu porušenih zgrada i puteva uništenih tenkovskim gusenicama, i naglašavaju ulogu Rusije u rešavanju konflikta. U Severnoj Osetiji (koja ima autonomiju u okviru RF) počinju vojne vežbe “koje nemaju nikakve veze sa događajima u Južnoj”. Ministar odbrane Gruzije Baramidze, naprotiv, smatra da “tako velike vežbe mogu negativno uticati na situaciju oko Ćinvalija”.

I nova žaoka od strane Vjačeslava Sedova, zamenika ruskog ministra odbrane -”ako su to za Gruziju velike vežbe, one su za Rusiju samo rutinske”. Tek da se zna ko je ko.

I novi zahtev Gruzije - da se južnoosetska vojska ne utvrđuje u osetskim selima u okolini Ćinvalija...

Oružje trenutno ćuti, ali nije mali broj onih koji veruju da će do rata doći već u septembru.

Niko se ne usuđuje da prognozira kako će se u tom slučaju ponašati Rusija.