Još malo pa nestalo

Od otpočinjanja privatizacije lokalnih i regionalnih medija nije bilo jasnije da funkcija tog procesa nije unapređenje medijskih sloboda, kvaliteta sadržaja, a naročito ne popravka lošeg statusa i profesionalnih standarda novinara i drugih medijskih radnika. Sve to zajedno nije bilo ništa više od izuzetno uspešnog ideološkog opravdanja rasprodaje medija. Rezultat je uzak, a kontrolisan medijski prostor, preostao od zabravljivanja lokalnih televizija, od kojih je većina imala ulogu lokalnih i regionalnih javnih servisa.

Tu dugogodišnju strategiju podržale su sve relevantne institucije i tela koja su svojim ugledom i legitimitetom ozakonile i demokratizovale u najmanju ruku problematičan proces privatizacije medija. Radio-televizija Kragujevac, mesecima aktuelan slučaj čiji se epilog očekuje krajem ove nedelje, kada ističe još jedan, naknadni rok koji je Ministarstvo privrede ostavilo Radoici Milosavljeviću da dostavi revizorski izveštaj, samo je, zajedno sa biografijom novog vlasnika, paradigma mape puta kojom su nestajali lokalni i regionalni mediji u Srbiji.

Uverenje da u medijima ne sme biti javnog vlasništva podcrtano je s leta 2014. godine kada je zajedno sa promenama radnog zakonodavstva, stečaja i privatizacije Narodna skupština usvojila i novi set medijskih zakona - Zakon o informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima. Uz zdušnu pomoć opozicije, koja je insistirala da za trajni izlazak države iz medija nije dovoljna prodaja postojećih, nego je potrebna zakonska garancija da neće biti osnivanja novih javnih medija, Agencija za privatizaciju oglasila je prodaju 73 medija od čega 64 u vlasništvu lokalnih samouprava.

Kada pred isticanje roka, u julu 2015, privatizacija nije ni započela, medijska udruženja upozoravala su da prema Zakonu o javnom informisanju sa poslednjim danom za privatizaciju medija prestaje i njihovo finansiranje iz budžeta. Javne licitacije počele su u avgustu, brojne ponude su propadale, a rokovi pomerani iako je akcije nakon isteka rokova, po zakonu, trebalo podeliti zaposlenima. Agencija za privatizaciju raspisala je 50 javnih poziva za prodaju medija, a u avgustu je uslovno prodato 20.

Od tog avgusta, za ukupno osam televizija: Kragujevac, Kruševac, Pirot, Brus, Požegu, Caribrod iz Dimitrovgrada, Pančevo i Centar za informisanje Novi Kneževac privrednik iz Kruševca, Radoica Milosavljević potrošio je 280.848 evra, kako sam kaže pošteno zarađenih u drugim privrednim granama i za mesec dana postao je srpski medijski veleposednik. Ubedljivo najmanje, svega 480 evra dao je za medij iz Novog Kneževca, a najviše za RTV Pančevo (87.200 evra) i RT Kragujevac (85.500). RTV Kruševac platio je 14.000 evra, TV Pirot 26.300, TV Brus 10.200, TV Požega 39.000, RT Caribrod 18.600 evra. Prodaja televizije iz Dimitrovgrada nije bila izuzetak po tome što je Milosavljević bio jedini ponuđač, ali je njegova ponuda nedelju dana ranije bila privremeno odbijena, jer joj je nedostajala potvrda da ponuđač nije osuđivan za krivična dela u vezi sa privatizacijom.

Iako je Milosavljević potom dostavio dokaz, njegovo pravo da učestvuje u privatizaciji medija bilo je, po osnovu prethodnog kažnjavanja, sporno i prilikom prodaje TV Pančevo. Doduše, sporno samo za druge učesnike u nadmetanju. Ponuda fizičkog lica Radoice Milosavljevića ostala je jedina u igri pošto je Agencija za privatizaciju, zbog neuplaćenih depozita, odbacila druge dve kao nepotpune. Odbačeni ponuđač firma Medija solušn iz Beograda žalila se na rad Agencije, koja se, kako su tvrdili dve nedelje oglušivala o njihove zvanične dopise i imala jasnu nameru da se ostali ponuđači izbace iz trke. Ova firma je prigovorom zahtevala da se ponovi postupak odlučivanja o prijavama u postupku javnog prikupljanja ponuda, jer je Milosavljević osuđivan za dela za koja je zaprećena kazna od pet ili više godina zatvora, što ga, po Zakonu o privatizaciji, automatski diskvalifikuje. Nakon prodaje, Agencija za privatizaciju sa Milosavljevićem, za razliku od drugih kupaca iz avgusta prošle godine, nije potpisala nijedan kupoprodajni ugovor mesecima, a zahtev da se poništi jedna kupovina, proširio se i na druge medije. Bez efekta.



U pretpetooktobarskoj Srbiji, naime, kruševački privrednik bio je direktor Sportskog centra Napredak, predsednik Fudbalskog kluba Napredak i predsednik Sportskog saveza Kruševca. Tada još uvek aktivan član Socijalističke partije Srbije na gradske funkcije vratio se 2009. godine, ali tvrdi da ga od 2012. politika više ne zanima. Lokalni mediji izveštavali su da je osamdesetih godina, međutim, Milosavljević osuđivan dva puta za zloupotrebu službenog položaja, a prvi put zajedno sa presudom za falsifikovanje službene isprave. On tvrdi da je osuđen na svega 16 meseci zatvora zbog prekoračenja ovlašćenja na mestu predsednika Sportskog kluba Napredak.

To je bilo 1978. godine i nije mi zbog toga pravljen nikakav problem kada sam biran na javne funkcije - od predsednika sportskog saveza do zamenika gradonačelnika. Ne znam što bi to smetalo da kupim medije svojim pošteno zarađenim novcem, objasnio je svojevremeno.
Prodajne cene medija kruševačkog Berluskonija prvobitnu su ponudu uglavnom premašivale za nekoliko stotina evra, a broj zaposlenih bi se odmah drastično smanjivao uz otpremnine.

Iako svestan velikih dugovanja RT Kragujevac, za koja zaposleni smatraju odgovornim bivše rukovodstvo, u vreme kada ju je kupio Milosavljević se obavezao da će u tu televiziju investirati 275.000 evra, a 150.000 samo u prvoj godini. Naprotiv, Agencija za privatizaciju strpljivo je čekala da Milosavljević uplati bankarske garancije mesecima, iako je zakonski da to učini imao svega pet dana po potpisivanju ugovora. Ovaj, dovoljan, povod za raskid ugovora nije bio jedini o koji se Agencija za privatizaciju oglušila.

Milosavljević se ugovorom o kupovini RTK između ostalog obavezao (kao i u slučaju drugih medija) da će u prvih pet godina održavati delatnost i redovno uplaćivati zarade i doprinose. Tada je na pitanje Udruženja novinara Srbije zašto se opredelio za kupovinu tolikog broja medija i da li smatra da su mediji tržišno isplativi, Milosavljević odgovorio: Smatram da jesu tržišno isplativi, ali da kao preduzeća u vlasništvu lokalnih samouprava ovi mediji nisu bili u situaciji da se dokažu na tržištu. Da bi mediji koje sam kupio bili rentabilni, podelio sam ih u dve grupe: proizvodne i komercijalne koji će da prate proizvodnju.

U decembru, nakon štrajka upozorenja i šest neisplaćenih zarada, RTK prestaje da emituje program. U međuvremenu se isto dogodilo sa Centrom za informisanje Novi Kneževac. TV Brus i Požega su se gasili, pa ponovo počinjali da rade, ali svi sa manje od polovine zaposlenih. U Kruševcu se, primera radi, broj zaposlenih smanjio sa 80 na 35.

Osim što ima najveće dugove i najveći broj zaposlenih, RTK je karikatura privatizacije lokalnih i regionalnih javnih servisa i zbog toga što je sindikat u ovoj firmi upotrebio sva raspoloživa sredstva da omogući tako običnu stvar - primenu zakona. Još jednom se Milosavljeviću gledalo kroz prste kada bankarska garancija od 150.000 evra nije povučena u trenutku predviđenom zakonom, nego su zaposleni najavili tužbu protiv Ministarstva privrede zbog nepoštovanja rokova iz ugovora. Ranije su pod pritiskom tog ministarstva uplaćene zarade za april i maj, a preko Milosavljevićeve druge firme - Sloge iz Kruševca - i kroz internu pozajmicu, jer je račun RTK blokiran zbog tužbi poverilaca. Sindikat se žalio i Misiji OEBS-a i zaštitniku prava građana - takođe, bez efekta.

Ministarstvo privrede saopštilo je, polovinom decembra, da nije imalo pravnog osnova za naplatu bankarske garancije i raskid ugovora, pre nego što se ostavi naknadni rok kupcu, osim u slučaju ugovorne obaveze koja zahteva da se obezbedi kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja. Međutim, ako Milosavljević ne dostavi revizorski izveštaj do 21. decembra, tek onda će uslediti kontrola ministarstva, što se objašnjava i izveštajem Regulatornog tela za elektronske medije čiji izveštaj očekuje.

Desilo se, mada retko, i da Milosavljević ne uspe da kupi medij na koji se nameračio. Ali to nije bila nada za pravdu.

Kapital RTV Trstenik prenet je na četiri zaposlena, bez naknade, nakon što dva kruga licitacije nisu uspela. U prvom je jedan ponuđač izlicitirao šestostruko višu cenu od početne pa odustao, a u drugom su zaposleni licitirali pa odustali. Na njihova vrata ubrzo je, međutim, pokucao Velibor Jovanović, još jedan privrednik iz Kruševca koji je otkupio akcije radnika i postao većinski vlasnik.

Radoica Milosavljević, koji tvrdi da je iz te igre namerno izbačen, dobio je konkurenciju. Ne po medijskom imetku. U javnosti, on je prestao da važi za isključivog medijskog pulena funkcionera Srpske napredne stranke i bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića. Jer svoje veze sa Gašićem, i da medije kupuje za njegov interes, Milosavljević je demantovao (videti antrfile) ali Jovanović nije mogao.

Maja ove godine Jovanović je, naime, kumovao novim prostorijama SNS u Kruševcu, tako što je predvodio Grupu građana koja je prikupljala priloge za kupovinu novog prostora. Na otvaranju novih 400 kvadrata, Bratislav Gašić kazao je da su članovi Gradskog odbora u Kruševcu ličnim donacijama omogućili kupovinu, a da je ugovor, kojim je objekat poklonjen SNS-u, Aleksandru Vučiću uručio Velibor Jovanović lično.



Krajem prošle godine Sindikat novinara Srbije i Profesionalno udruženje novinara Srbije upozorili su Ministarstvo kulture i informisanja, savet i Agenciju za borbu protiv korupcije i Agenciju za privatizaciju da je prodaja medija Srbiju dovela u situaciju da nekoliko porodica kontroliše većinu lokalnih i regionalnih medija. Skandalozna je činjenica da je veliki broj privatizovanih medija kupljen državnim novcem iz budžeta lokalnih samouprava koji je dodeljen novim vlasnicima putem projektnog finansiranja. Nove medijske gazde kupovina ne samo da nije koštala ni evro, već su i dobro zaradili preuzimanjem medija, piše u zahtevu potkrepljenom nekolikim primerima: TV Kruševac, kojoj je grad dodelio 17.500 evra putem projektnog finansiranja samo nekoliko sati pre nego što je prodata Milosavljeviću; potom Niške televizije kojoj je dodeljeno oko 250.000 evra, ali i RTK.

Bilo da je projektno finansiranje, kao jedina mogućnost da se nekadašnji javni servisi gradova i regiona nekomercijalno obavežu da će raditi u javnom interesu, deo aranžmana o kupovini medija ili ne, bilo da su novi vlasnici izvlačili javni novac za privatne potrebe ili nisu, projektno finansiranje još je jedan mehanizam manipulacije lokalnim medijima i medijskim radnicima.

Vrh opštinskih i gradskih vlasti ima mogućnost i da ne raspiše konkurs za projektno finansiranje medija, ako proceni da im se to više isplati. Ili da je, na primer, za interes vlasnika potrebno iznuriti zaposlene do prihvatanja socijalnog programa ili otkaza. Takvo se ponašanje ne preporučuje, ali se i ne sankcioniše, pa je zato i gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić mogao da ignoriše konkurs za pomoć medijima i ne raspiše ga dve godine. Nikolić se mogao rukovoditi unutarstranačkim bitkama kada je odlučio da iskoristi zakonsku rupu i ne podrži zapravo Milosavljevićev medij ili zajedničkim snagama da izmori radnike - a epilog je tragičan za zaposlene.

Vlasnik im je, u septembru dok im je dugovao petu platu, preko portala Cenzolovka poručio da nikada neće da raskine privatizaciju jer ih u suprotnom ne bi ni kupovao. Videćete da će, kada prođe ovih godinu dana tokom kojih ne mogu radnike da proglasim tehnološkim viškom, to da postane najbolja televizija u gradu i u regionu. Do tada, pitajte direktorku i te sindikalce da li je normalno da 67 zaposlenih ne može ništa da zaradi i samo traži od mene da im uplatim novac. Kada mi kažu koliko su kroz reklame i marketing zaradili tokom ove godine, tek onda možemo da pričamo.
Sva ideologija koja je rukovodila ideju o privatizaciji medija sabila se ogoljena baš u ove tri Milosavljevićeve rečenice. Ovaj medijski veleposednik slikovito je sročio misli većine novopečenih vlasnika, zapravo kažnjenika za političku neposlušnost, dovoljno nesavesnih da se prihvate da mešetare sa građanskim pravom na informisanje.