Velika nagrada, veliki promašaji

Nagradica kakva bila, rođenom je sinku mila!

Davno je Gustav Krklec lansirao ovu rečenicu koja važi i danas. Najviše željena, najviše čekana, NIN-ova nagrada je svim romanopiscima bila sanjani cilj, ali retki su to priznavali. Jedan od njih bio je Momo Kapor koji je napisao 20 romana, ali nijedan od njih, ni za jedan žiri, nije bio dovoljno dobar. Pisac, slikar i kolumnista našeg lista do poslednjeg dana (umro 3. marta 2010), baš u NIN-u je opisao tu nepravdu sa kojom se gospodski nosio:

Jedina nagrada koju sam zaista želeo bila je NIN-ova nagrada za roman godine. Sedam puta bio sam u najužem izboru! Pobeđivali su me klasik Jure Franičević Pločar, za roman Vir, u kome se hrabro dokazuje da su komunisti bili ljudi, a takođe i Petko Vojnić Pučar sa romanom čijeg se naslova ne sećam. Kada me je pobedio Pavao Pavličić, odveo sam njega i Igora Mandića na večeru u Klub književnika da to proslavimo! Još se osećam kao Oliver Tvist srpske književnosti.

Poslednji put, Momo Kapor je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 1999. godine sa romanom Lep dan za umiranje. U poziciji nerešeno, presudio je član žirija Svetozar Koljević, koji je glasao telefonom iz Amerike za Maksimilijana Erenrajha Ostojića i njegov roman Karakteristika!

Pre jedanaest godina, tačnije 2005. godine, kada je obeleženo 50 godina od prve dodele NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, NIN je objavio deset knjiga pod nazivom Off NIN. Glasalo se za romane koji su zaobiđeni od strane žirija, a zaslužili su ovu prestižnu nagradu tokom pet decenija njenog postojanja. Do te liste došlo se na osnovu glasova deset kritičara koji do tada nisu bili članovi NIN-ovog žirija. Bili su to Aleksandar Jovanović, Stojan Đorđić, Vladislava Gordić Petković, Sava Damnjanov, Nenad Šaponja, Slobodan Vladušić, Goran Maksimović, Mladen Šukalo, Snežana Brajović i Jasmina Lukić. Oni su u deset antologijskih ogrešenja izabrali - Prokletu avliju Ive Andrića, Proljeće Ivana Galeba Vladana Desnice, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, drugu knjigu Seoba Miloša Crnjanskog, Pevač Boška Petrovića, Dan šesti (posthumno objavljen) Rastka Petrovića, Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića, Dorotej Dobrila Nenadića, Fama o biciklistima Svetislava Basare i Sudbine Miroslava Popovića.

Priča o Ivi Andriću zapravo je najbolja ilustracija za to da se sa NIN-ovom nagradom počelo nekako ispod žita. Zvanično, kada je 1954. godine prvi put dodeljena NIN-ova nagrada Dobrici Ćosiću za njegov roman Koreni, o Andrićevoj knjizi nije se ni raspravljalo jer je ona bila svrstana u pripovetku, a ne u roman. Upućeni su tvrdili da se od samog ustanovljavanja nagrade znalo da je prvi mora dobiti Ćosić, u to vreme miljenik Tita i partije, narodni poslanik i visoko rangirani intelektualac izašao iz rata. Odu romanu Koreni potpisao je tadašnji član žirija Borislav Mihajlović Mihiz i kritičar NIN-a, rekavši da je taj roman spreman da podnese i mnogo više nedostataka nego što ih ima, pa da ostane jedan od najznačajnijih romana naše književnosti, jer Koreni su zarili duboko u zemlju.

Isti autor, B. M. Mihiz je o Prokletoj avliji napisao da je to najnovija novela koja pozajmljuje mnogo svojih valera od onoga što se već odavno oseća kao određeni pripovedački svet Ive Andrića. I bilo je jasno da Andrić nema šanse pored Ćosića. Mnogo godina kasnije će se javno obelodaniti da Ćosić nije ispunjavao formalni uslov da te godine dobije nagradu, jer Koreni nisu štampani u 1954. godini, kako propozicije nalažu, već u januaru 1955. pa se nagrada dodelila tek u februaru. Marinko Arsić Ivkov u časopisu Heretikus broj 1/2004. godine, tim povodom piše:

Dostupne činjenice govore da je žiri čekao izlazak Korena iz štampe, što pobuđuje sumnju da je dobitnik nagrade određen unapred i da je navođenje užeg izbora u saopštenju bila obična farsa.

Žiri se nikada više nije mogao odužiti Andriću, kao ni Vladanu Desnici, a onima kojima je mogao, to je činio nagrađujući ih za neko kasnije delo, jer to nisu na vreme učinili. Treba podsetiti da je Vladan Desnica ostao bez nagrade 1957. godine za roman Proljeće Ivana Galeba, a da je nagrađen Aleksandar Vučo za roman Mrtve javke.

Pošto nisu smeli da nagrade Miodraga Bulatovića za roman Crveni petao leti prema nebu, članovi žirija su pribegli do danas neponovljenoj odluci nisu dodelili NIN-ovu nagradu za roman te 1959. godine! Nepravda prema popularnom Buletu će biti ispravljena 1975. kada je nagrađen za LJude sa četiri prsta.

Najveći gubitnik 1987. godine bio je Svetislav Basara sa romanom Fama o biciklistima. Može li se iko setiti ko ga je tada zaskočio? Bio je to Voja Čolanović sa romanom Zebnja na rasklapanje. Proći će silne godine i Basara će ispisati mnoge romane, da bi 2006. dobio toliko željeno priznanje za Uspon i pad Parkinsonove bolesti.



Godine 1968. pred konačnom odlukom žirija našla su se dva velika romana Mirisi, zlato, tamjan, hrvatskog autora Slobodana Novaka i drugi srpskog pisca Dragoslava Mihailovića, Kad su cvetale tikve. Pobedio je Novak. Još nije bilo vreme za Dragoslava Mihailovića, stradalnika sa Golog otoka ni za njegovu temu. Tek kada je umro Josip Broz Tito, on je ovu nagradu dobio za Čizmaše, 1983. godine.

Milisav Savić je jedan od dvojice dobitnika (prvi je bio Danilo Kiš) koji je vratio NIN-ovu nagradu koju je dobio 1992. za roman Hleb i strah. Kao što je običaj, NIN je objavio veliki razgovor sa nagrađenim piscem. Ali, već u sledećem broju, pojavio se tekst Momčila Selića pod naslovom Strava, u kojem je autor teksta besramno napao Savića. Revoltiran, Savić je obavestio redakciju NIN-a da vraća nagradu u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva. Sa žaljenjem je konstatovao da se oslobođeni NIN drži najgore tradicije neoslobođenog: piščeve glave ukrasi lovorovim vencem, a onda bi da ih odseče ili bar pridavi.

Danas, o ovoj nagradi, Milisav Savić za NIN govori:

NIN-ova nagrada je jedan od retkih praznika velike Jugoslavije, koji još opstojava, iako mnogo šta tom najvećem prazniku romana nije išlo naruku. S raspadom Jugoslavije, pod njegovu zastavu svio se tek deo romansijerske produkcije, isključivši dela pisana na hrvatskom i drugim novonastalim jezicima. Samim tim, visoki nivo konkurencije je opao.

NIN-ovu nagradu dodeljivali su naši najveći književni kritičari. Sa tranzicionim promenama, profesija književnog kritičara odumire. NIN se nekada čitao i zbog Mihizovih kritika. Koji to danas dnevni list i nedeljnik objavljuje književne kritike? U NIN-ov žiri počinju da ulaze novinari, publicisti, prevodioci, istoričari književnosti, kolumnisti... Da li je to nagrada kritike ili onih koji su mirođija u svakoj čorbi javnog mnjenja?

NIN-ova nagrada u osnovi bila je opoziciona, nagrada koja se nije mogla ni politički namestiti ni lovom kupiti. Da li i u tom pogledu nije načeta? Malo je čudno da Ministarstvo kulture finansijski podržava nagradu: ko se promenio, nagrada ili vlast?
Najveći praznik romana treba i dalje slaviti: to je retka prilika da se na kratko uzburka naša književna žabokrečina i da nam se ponudi iluzija da književnost još nešto znači.

Savićeva teza o NIN-ovoj nagradi kao, u osnovi opozicionoj, pala je u vodu sa prvom dodelom kada je sve učinjeno da prvi laureat bude podobni Dobrica Ćosić, a ne tada nepodobni Ivo Andrić kojem se vukao rep predratne diplomatske službe i predavanja akreditiva Adolfu Hitleru u Berlinu. Sve dok nije dobio Nobelovu nagradu. Naravno, mnogo je dokaza da su pojedini umetnici dobijali ovo priznanje upravo u trenutku kada su bivali pod političkom paskom, kada im nikako nisu bili naklonjeni tadašnji partijski vrhovnici.

Gordana Ćirjanić je 2010. godine dobila NIN-ovu nagradu za roman Ono što oduvek želiš. Bila je tek četvrta žena književnica sa tim priznanjem. Pre nje su NIN-ovu nagradu dobile Dubravka Ugrešić, Svetlana Velmar Janković i Grozdana Olujić. Na pitanje da li je sanjala da dobije ovo priznanje, Ćirjanićeva za NIN danas objašnjava:

Svoj prvi roman objavila sam s više od 40 godina, a pomisao da bih mogla dobiti NIN-ovu nagradu javila se kad se moj drugi objavljeni roman našao u najužem izboru za NIN. Isto se desilo i sa narednim romanom, i učinilo mi se da je to što pišem dostojno naše najprestižnije književne nagrade koju sam dotad, u svojoj glavi, povezivala sa učiteljima. S jedne strane, već je bio došao red na moju generaciju, s druge, sredina je uticala na to da se osmelim i počnem priželjkivati ovo priznanje koje, opet, nema nikakve veze sa pisanjem i motivacijom za pisanje, nego s recepcijom.

Koliko ovo priznanje promeni život pisca? Ćirjanićeva kaže da je od dana kada je dobila NIN-ovu nagradu prošlo šest godina, ali i danas, u običnim životnim situacijama, kada neko o njoj želi da kaže nešto bombastično, kaže: Ona je dobitnica NIN-ove nagrade!
To donosi sitne životne privilegije, ali, najpre među ljudima koji ne čitaju niti imaju izgrađen odnos prema knjizi. U svom poslu i svojoj percepciji vlastitog mesta u savremenoj srpskoj književnosti ništa se bitno nije promenilo, kaže Ćirjanićeva.

Samo velike nagrade imaju i velike promašaje. Ponekad se promašaj meri time što je nagrađeni pisac napisao samo tu knjigu i više nikada nijednu koja bi imala bilo kakvu pozitivnu recenziju, drugi put su to bili početnici koji bi ovo priznanje dobili za prvi roman, a događalo se i da se pojavi autsajder kao dobitnik samo zato što se žiri nije složio oko dva pisca zbog kojih su se podelili, pa su dali glas nekom trećem. Gordana Ćirjanić kaže da nije pristalica da se visoke književne nagrade dodeljuju početnicima ili autsajderima, koliko god njihove knjige bile efektne: Time se čini dvostruka nepravda: prema nenagrađenima među kojima se uvek nađe neki pisac koji se istrajno gradio, ali takođe i prema nagrađenom piscu koji, zbog pet minuta slave, gubi samokritičnost na kojoj počiva tajna umetnosti, i samim tim biva zakočen na putu građenja i istančavanja.

Veliki su promašaji bivali i u slučaju Nobelove nagrade. Ovo priznanje ustanovljeno 1901. nije dobio tada živ Lav Nikolajevič Tolstoj. Bilo je jasno da je tada politika presudila, baš kao i u slučaju Antona Pavloviča Čehova koji je bio živ do 1903. ali je bio preskočen. Cinici bi kazali da ga je tadašnji Nobelov komitet tretirao kao lekara.

Potvrđujući da promašaji idu uz najprestižnije nagrade, Gordana Ćirjanić ukazuje na to da je veći problem da ti promašaji ne postanu zakonitost:

U tom smislu, svi mi stvaraoci koji se bavimo visokom umetnošću, imamo crne slutnje. U celom svetu ovde da i ne govorimo posao umetnika degradiran je na nivo zabave, popularnost je postala jedino merilo. Čitavo polje kulture zadobilo je tretman neobavezne nadgradnje - može potkrovlje, ali može i bez njega. Mi ovde, malo-pomalo ostajemo i bez književnih kritičara, pa je za mene veće pitanje ko će uskoro sedeti u žiriju za NIN-ovu nagradu, nego pitanje kome će biti dodeljena.

Uz sve promašaje i nepravde među kojima bode oči odsustvo Ive Andrića sa spiska laureata NIN-ova nagrada zadržala je u ovoj sredini status najprestižnijeg književnog priznanja. Daj bože da tako i ostane. Da išta ostane od našeg književnog života.