Mig iz Moskve

Politički protivnici premijera Aleksandra Vučića ovoga puta nisu bili u pravu. Mislili su da u Moskvu ide po mig Vladimira Vladimiroviča da za predsedničkog kandidata SNS-a predloži nekog drugog, a ne prvog ruskog favorita Tomislava Nikolića. Vučić se iz Rusije nije vratio sa Putinovim migom za predsedničke izbore, već sa čak šest migova i to 29. Opet, ako je verovati srpskim zvaničnicima, ruski avioni bi trebalo da stignu u martu, pre predizborne tišine 7. aprila. I ko onda može da tvrdi da Vučićeva poseta Moskvi nije imala nikakve veze sa izborima? Zbunjenost građana, naviklih da se pokloni ne plaćaju, pojačalo je objašnjenje da migovi jesu polovni, ali smo ih bar dobili gratis. Jedino što ćemo platiti 180 do 230 miliona evra za remont i nabavku raketa vazduh–vazduh i vazduh–zemlja. Uh, srećom niko nije naručio i rakete zemlja–zemlja, a ne pokušavaju ni da nas ubede da je nabavka projektila vazduh–vazduh logična potreba nebeskog naroda. Moja briga zbog ovog „poklona“ potpuno je drugačije prirode od onih koji Vladu kritikuju za nabavku „starih kanti“. I da su potpuno novi, pitao bih se da li je sa tih 200 miliona evra moglo nešto pametnije da se uradi. Mada smo možda još i dobro prošli, jer u Srbiji ima mnogo onih koji misle da bi bilo dobro da smo kupili 20 novih umesto šest polovnih migova. U tu grupu spadaju i oni koji su, poput štampanih i elektronskih tabloida, euforično zaključili da je samo dan posle ruskog poklona, Hrvatska dala zeleno svetlo da EU u pregovorima sa Srbijom otvori poglavlje 26 o obrazovanju i kulturi. Prevedeno na srpski jezik, to je kod neobaveštenih trebalo da stvori utisak da su se Hrvati uplašili, odmah prestali da zvocaju i brže–bolje stavili nedostajući potpis za početak pregovora. Oni su „kopernikanski zaokret“ Zagreba protumačili baš kao direktnu posledicu nabavke migova, ne dovodeći to ni u kakvu vezu sa informacijom da je nekako baš u isto vreme Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja sa predstavnicima saveta sedam nacionalnih manjina potpisalo aneks Memoranduma, koji predviđa štampanje 84 udžbenika na jezicima manjina, od čega 18 na hrvatskom. E sad, šta kod prosečnog glasača vladajuće koalicije privlači veću pažnju? Da su poglavlje 26 otvorili migovi 29 ili 84 udžbenika na jezicima manjina? Srećom, pa istina nije ono što su mnogi poverovali. Jer da jeste, zamislite samo koliko bi migova 29 Srbija morala da nabavi za otvaranje, a tek za zatvaranje poglavlja 35? Ni na domaćem terenu nije bilo dosadno. Skupština se pretvorila u mesto za javno brukanje doktora iz naprednjačkih redova. Posle „bisera“ doktora ekonomije Nebojše Stefanovića, koji je pokazao da ne zna šta je porez na kapitalnu dobit, ni doktor pravnih nauka i šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović dugo nije mogao da shvati zašto predsednica parlamenta Maja Gojković pokušava da mu oduzme reč, dok je on neumorno kritikovao delove jednog udžbenika o homoseksualcima, uporno ponavljajući „imam pravo da citiram“. Pa, iako bi to trebalo da zna i šef poslaničke grupe najjače stranke u zemlji, doktor prava bi morao da zna šta je dozvoljeno, a šta nije. Ili možda i zna, ali baš ga briga. Uostalom, zar nedavno nije javno priznao da je znao da laže, ali je to smatrao svojom „moralnom obavezom“. Nije vredeo ni nemušti pokušaj Maje Gojković: „Ana je tu, ne mogu zbog Ane da dozvolim, da li me je razumeo“? Uzalud. Svi u sali i pored TV ekrana su shvatili, ali ne i Martinović. I verovatno nikada neće ni razumeti. Nekoliko dana kasnije ministarka Brnabić je saopštila da veruje da je takva retorika daleko iza nas i da smo kao društvo odavno prevazišli podele po toj osnovi. Na njenu i našu žalost, plašim se da nas još gora retorika očekuje u predizbornoj kampanji. Što se tiče uverenja da smo kao društvo prevazišli „te podele“, možda je ministarka u pravu. Ovde su mnogo veće podele na vlast i opoziciju. I nisam siguran da bi Maja Gojković pokušala da prekine doktora Martinovića da „Ana nije bila tu“ i da je bez njenog prisustva, po tom istom osnovu, napadao nekoga iz opozicije. Te podele još dugo neće biti prevaziđene. I Martinović to bolje zna od Brnabićeve. Pa zato je, valjda, doktor nauka.