Komarci i magarci

Dva virusa lome Srbiju, ali nije dokazano da su brojne stresne konferencije za novinare smanjile imunološku odbranu njenih građana. Naprotiv. Da gledalačka strast jenjava, ni članovi Vlade Srbije ne bi bili toliko često, a ni tako intenzivno, pred govornicom. Ukupno 26 puta samo premijer se obratio javnosti, i u tome ne bi bilo ničega spornog da je atmosfera na konferencijama suštinski odražavala dubinu problema ili razložnost povoda. Epilozi događaja o kojima se žustro govorilo, vremenom bi, čak, iščezli, a pažnja javnosti bivala je privedena nekoj novoj napetosti.

Sve do poslednjeg demonstrativnog napuštanja Brisela uoči Međuvladine konferencije, kada su u pregovorima EU sa Srbijom otvorena dva - 5 i 25, ali ne i treće - poglavlje 26, Aleksandru Vučiću prekipelo je više puta tokom ove godine. Prvi put 14. januara kada se, pred sednicu Glavnog odbora SNS, kroz medije razbistrila njegova odluka da će građani ponovo na birališta da glasaju i za republičke liste.

Između realnih okolnosti: eho migrantske krize, ponovne poplave u delu zemlje, refleksije hrvatske i međuentitetske krize u BiH, tokom cele godine nizali su se događaji čiji raspleti (ako ih je bilo) nisu bili proporcionalni dramatizaciji i intenzitetu reakcije vlasti, ni pošto su zatvorena birališta 24. aprila. Svaki pokušaj da se obrazloži društveni značaj ubistva pevačice Jelene Krsmanović u Borči, čijom istragom su se mediji bavili mesecima, a ime ubice nije saopšteno ni nakon izbora, kako je premijer obećao da će lično učiniti, treba prepustiti sociološkim studijama.

Molba za građane Republike Srpske da ostanu mirni i sabrani da bi se po svaku cenu izbeglo prolivanje krvi, što su bezbednosne službe Srbije, prema rečima premijera, procenile da će se dogoditi na dva istovremena skupa u Banjaluci, bila je alarmantna. Protesti vlasti i opozicije, 14. maja, završeni su bez incidenata, a konferencija sa koje je stiglo upozorenje pamti se po tome što je, na njoj, odgovarajući na novinarska pitanja o rušenju objekata u Hercegovačkoj ulici u izbornoj noći, premijer kazao da država sigurno iza toga ne stoji. A ako neko stoji, taj je kompletan idiot.

Mogućnost prolivanja krvi bilo je tema nakon što je u blizini premijerove kuće u Jajincima otkriveno oružje, a svega nekoliko dana kasnije i u blizini njegovog stana na Novom Beogradu. Javnost traumiranu ubistvom jednog premijera Vučić je, 30. oktobra, na konferenciji sazvanoj povodom sastanka sa MMF-om, utešio rečima: Ponosan sam što u poslednje dve i po godine nijednog političkog ubistva u Srbiji nije bilo niti će ga biti, ne negirajući mogućnost da se uticaj crnogorskog državnog udara preliva na Srbiju.

Briselski dijalog prenapregnuo je pažnju javnosti nekoliko puta, a direktor Kancelarije za KiM započeo je vatrene nastupe 3. juna kada je najoštrije osudio teritorijalne pretenzije na srpsku pokrajinu, koje je albanski premijer Edi Rama pokazao prilikom posete Prištini, gde je u biblioteci sa brojnim srpskim knjigama govorio o svealbanskom snu. Prava drama predstoji tek pošto se Marko Đurić, 8. oktobra, građanima obratio povodom ultimatuma, do danas se ne zna kakvog, koji je pred Srbiju stavljen u Briselu. Razgovori o telekomunikacijama praćeni su usvajanjem zakona o Trepči, kojim je Priština jednostranom odlukom preuzela Kombinat, a Đurić je, pod pretnjom ostavke, tražio hitnu sednicu SB UN povodom otimanja srpske imovine. Sledeća scena bilo je Vučićevo obraćanje, tri dana kasnije, kada je saopšteno da je Vlada donela odluku o poništavanju svih pravnih akata privremenih institucija, a Đurić, po Vučiću, perspektivan mladi političar, malo je preterao. Saga o imovini Telekoma, kao suštini ultimatuma, završava se trijumfalnim proglašenjem uspeha u Briselu - dogovorena je primena sporazuma postignutog 2015, bez izmena.

Ne verujem da je to deo propagandno-ideološkog plana, nego mešavina nadmenosti i amaterizma, to se vidi u samoljubnim izjavama kojima opisuju kako tek oni dovode društvo u red, smatra sociolog Đokica Jovanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ta mešavina dovodi do grotesknih reakcija, to nisu potezi koji proizlaze iz nekog plana.

Poverenje građana u vladajuću stranku, ali pre svega u njenog prvog čoveka, pokazuje da on, ipak, znalački komunicira sa širokim krugom svojih birača. Kad poruči da njega mogu da vređaju koliko god hoće, ali da Srbiju niko neće gaziti i tačka (zato što Hrvatska nije dozvolila otvaranje poglavlja 23 30. juna, nego 18 dana kasnije) većina iskreno veruje. To nije specifikum ove vlasti, ali otkud, baš zato, vlasti potreba za tolikim obraćanjima javnosti? Na stranu pitanje selekcije informacija od javnog značaja - koje jesu, a koje to, ipak, nisu - kako vlastima koristi vanredno stanje, to jest njegova iluzija?

Jovanović odgovara da se od Nikole Pašića naovamo javnost iracionalno vezuje uz vođu, naročito za onog koji je demagog, jer on stvara sliku da od njega sve zavisi. Uz okrenutost vođi uvek ide i duboko ukorenjen strah da posle njega dolazi kraj - što je bio slučaj i sa popularnošću Slobodana Miloševića 1990-ih i Vojislava Koštunice 2000-ih. Za razliku od njih, Vučić se trudi da u svoje nastupe unese emocije, nešto rođačko. Daje očinski autoritet, poput ruskog cara baćuške, onog koji ostaje dobričina čak i kad su oko njega svi loši.

Profesor na Fakultetu političkih nauka, komunikolog Miroljub Radojković objašnjava da se zbog rasutosti pažnje javnosti već pripremaju novi stručnjaci, ne za imidž ili pi-ar, nego usmerivači pažnje. U teoriji dnevnog reda iz 1960-ih kaže se da ljudima ne možete sugerisati šta da misle, ali možete o čemu će da misle. Ko god, dakle, želi medijsku podršku mora biti među temama dana. Tražili su publicitet i dobili su ga.

Jedan od najdužih činova prošlogodišnje drame bio je odnos s Hrvatskom koja je, između ostalih nacionalističkih varnica, u dva navrata blokirala otvaranje poglavlja u pregovaračkom procesu Srbije sa EU. Jednim od povoda Vučić je saopštio da je evropskim zvaničnicima, početkom avgusta, poslao pismo u kome je ukazao na stradanje i nepravdu prema srpskim žrtvama, a na konferenciji tim povodom Hrvatima je poručio da se vrate u 41. i uživaju u svojim crnim košuljama, samo da nas ostave na miru. Kad je očekivano birokratski, neodređen i neopredeljen, odgovor predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera stigao u Srbiju, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin častili su i Uniju i njenog predsednika nekolikim diskvalifikacijama, a Vučić je prilikom kasnije posete komesara Johanesa Hana ublažio njihovo ogorčenje kazavši da Han, za razliku od nekih drugih u EU, ne beži od problema.



Konferencije su u Srbiji prestale biti mesta odakle se šalju poruke, a postale tačke na kojima se odluke lome i prenose na barem dva kanala sa nacionalnom frekvencijom. Vučić je, na primer, za javnost prestao biti premijer i postao mandatar, 24. maja, jednostavno tako što je konferencija za medije najavljena kao obraćanje mandatara. Po britanskoj referendumskoj odluci da napusti EU, Vučić se, 24. juna, obraćao svima kojima je palo na pamet da bi evropski put Srbije trebalo preispitati. Što se mene tiče, Srbija se neće otkačiti iz tog voza koji je za nas dobar, a ako neki hoće da Srbiju povedu u neki ludački voz, ima raznih ludaka, kakvih hoćete, ja nemam nikakav problem. Moraju samo da me pobede na izborima... ja ulicu ne priznajem.

Profesor Radojković kaže da televizije koje se uključuju u direktne prenose konferencija izražavaju svoju lojalnost zbog nekog ustupka ili svoj politički stav, koji nije zabranjen. Od kada smo odlučili da mediji moraju biti privatni, od tada svaki vlasnik može da izabere politiku koju će podržavati. Konferencija je jednosmerna priča za javnost, koja se u rezonantnoj sobi pojačava i odjekuje putem tih medija. Na njima se odražava taktika, ne strategija vlasti. Ali one su, u vreme instant informisanja u kome se ljudi prilagođavaju najkraćim formama, previše opširne i gube publiku.

Radojković podseća da je za svaki potez u politici potrebno žrtveno jagnje. Vlast uvek traži izvinjavajuće razloge, a opozicija kontinuitet - i držanje rokova. Odjeci konferencija za novinare ne utiču mnogo na javno mnjenje. To više čini talas javne debate koja se pokrene na društvenim mrežama.

O temama koje nisu bile povodi za konferencije ili tek poslednje u nizu govorilo se značajno duže nego o ostalim, kao o svim medijskim spekulacijama, koje su, ispadalo je neretko, bile prioritetnije od, na primer, ekonomije (inače najčešćeg povoda za obraćanje). Ulaganje u vrhunski sport bilo je tek četvrta tema konferencije od 22. avgusta, iza analize ekonomskih rezultata i mera za očuvanje regionalne stabilnosti. A izjava Andrije Prlainovića da nema sistemskog ulaganja u sport, kojoj se suprotstavilo drugo dvoje olimpijaca, bila je povod za 45-minutnu premijerovu lekciju građanima koji su se složili sa vaterpolistom ili taj ološ koji kritikuje Davora Štefaneka i Ivanu Španović, kao i za listanje optužbi na račun medijskog javnog servisa.

Pravi šef je onaj koji upravlja vanrednim stanjem, kaže Jovanović. Obraćanja su vanredna, jer je situacija vanredna i tako se šalje poruka da oni ne guraju probleme pod tepih, nego se s njima odmah suočavaju junački. Ali na konferencijama za novinare uvek se nekome suprotstavljaju, u svađalačkom tonu. U boljševizmu je izmišljena parola da neprijatelj nikada ne spava, što znači da mi moramo uvek biti budni na braniku nacionalne, klasne, koje hoćete svesti. Zato često čujemo da neki ubacuju klipove u točkove, a ako nekih nema biće izmišljeni, jer je model isti u svim autarhijama. Neprijatelj im je najveći prijatelj. To je propagandna metoda koja se ništa ne menja sa razvojem tehnologije. Nekada su kroz masu išli agitatori, takozvani agit-provokatori, koji, kad se razotkriju, više nisu imali nikakvog ugleda.

Srčanost u kombinaciji sa benignošću povoda (pojedinačne izjave sportista ne bi smele da polakome državnu politiku stabilnog sistema) uzburkale su i podelile društvo još više, a teorija u tome ne greši - tako što su učvrstile stavove provučićevaca i antivučićevaca. Ali su olabavile sve druge. Teške su dileme stalno na tapetu - da li je Vlada stabilna ili ne, da li nam je Rusija prijatelj ili neprijatelj, sviđaju li nam se pravila EU ili ne, želimo li stabilnost u regionu ili da se svađamo, branimo li Dejtonski sporazum ili želimo da ga menjamo... Od javnog preslišavanja po tim temama, međutim, često se ne vidi, za premijera, kako tvrdi, najvažnije - ekonomski rezultat zemlje. U njegovim obraćanjima redosled je sledeći: red BDP-a, red stabilnosti u regionu, red auto-puta, red osuda medijskih napada na njegovu porodicu i brata, red fijata, red odgovora raznim fanaticima - desničarima i levičarima - koji bi zbog bregzita da raspišu referendum, red deficita, red odgovora lažnim patriotama koje odu na KiM jednom godišnje, a hteli bi prekid briselskog dijaloga, red PIO, red prepirke sa tviterašima, za koje je slabo ko znao dok ih premijer nije uključio u javni etar.



Datum izbora Vučić je saopštio u RTS-ovoj emisiji Upitnik, a vanredno stanje nastavilo se, jer su na njega udarali Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Hrvati, Haški tribunal u koji je, u februaru, otišla protestna nota zbog slučaja Vojislava Šešelja, tajkuni Vladimira Putina, Branko Ružić, ali i Srđan Verbić koji se, očigledno omaškom, suprotstavio dualnom obrazovanju javno. Slična atmosfera neminovna je barem u prva dva meseca naredne godine, koja će započeti istom vrstom napetosti - neizvesnošću od vanrednih parlamentarnih izbora i pseudojavnom potragom za razlogom njihovog raspisivanja.

Osim ako odnekud ne stigne rešenje zagonetke koju nam je premijer postavio, 14. jula, odgovarajući na novinarsko pitanje o dva dopremljena nam zatvorenika iz Gvantanama - je li moguće da mi od svakog komarca napravimo magarca zato što ne umemo da se bavimo ozbiljnim temama?