Rađanje postfaktualnog sveta: Zašto istina više nije na ceni

Jedan od najupečatljivijih razvoja događaja u politički krajnje neuobičajenoj 2016. bilo je rađanje postfaktualnog sveta, u kome su bukvalno svi autoritativni izvori informacija dovedeni u pitanje i suočeni s izazovom kontratvrdnji dubiozne verodostojnosti i porekla.
Pojava interneta i svetske mreže u devedesetim godinama dočekana je kao trenutak oslobađanja i veliki podstrek demokratiji na globalnom nivou. Informacija je jedan oblik moći, i do mere do koje je postajala jeftinija i pristupačnija, demokratska javnost došla je u priliku da participira u domenima društvenog života iz kojih je dotad bila isključena.

Činilo se da je razvoj društvenih mreža tokom dvehiljaditih ovaj trend ubrzao time što je omogućio masovnu mobilizaciju, koja je inicirala brojne obojene revolucije širom sveta, od Ukrajine preko Mjanmara do Egipta. U svetu P2P (peer-to-peer) komunikacije, postalo je moguće zaobići tradicionalne čuvare kapija informacija, najčešće u formi opresivnih autoritarnih država.

I mada je u ovom pozitivnom narativu bilo izvesne istine, počela je da se pomalja i njegova druga, mračnija strana. Te stare autoritarne sile uzvraćale su na dijalektički način, naučivši kako da kontrolišu internet, kao recimo u Kini s njenim desetinama hiljada cenzora, ili kroz regrutovanje legija internet trolova i invaziju botova koji su u stanju da društvene mreže preplave lažnim informacijama, kao što je slučaj u Rusiji. Ovi trendovi su tokom 2016. objedinjeni na veoma očigledan način, i u oblicima koji su doveli do povezivanja spoljne i unutrašnje politike.

Ispostavilo se da je glavni manipulator na društvenim mrežama Rusija. Ruske vlasti plasirale su blatantne neistine poput činjenice da su ukrajinski nacionalisti malu decu razapinjali na krstu, ili da je ukrajinska vojska ta koja je 2014. oborila avion Malezija erlajnsa. Iz istih izvora išli su i uplivi u debate o škotskom referendumu o nezavisnosti, bregzitu i holandskom referendumu o prihvatanju Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji između Ukrajine i EU, preuveličavajući svaku dubioznu informaciju koja bi mogla da oslabi pro-EU snage.

Korišćenje lažnih informacija kao oružja u rukama autoritarnih režima je samo po sebi loša stvar, ali je ta praksa duboke korene uhvatila i tokom predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama. Svi političari lažu, ili - da budemo velikodušni - spinuju istinu zarad sopstvene koristi; ali je Donald Tramp tu praksu uzdigao na novi, dosad neviđeni nivo. Sve je počelo pre nekoliko godina njegovim tvrdnjama da predsednik Barak Obama nije rođen na teritoriji SAD (što je preduslov da bi neko mogao da se kandiduje za predsednika, prim.) koje je nastavio da plasira čak i nakon što je Obama javnosti na uvid stavio izvod iz knjige rođenih koji pokazuje da jeste.

Tokom predizbornih televizijskih debata, Tramp je insistirao kako nikad nije podržao intervenciju u Iraku i da za klimatske promene nije tvrdio da je u pitanju prevara. Nakon izbora je insistirao da je pobedu odneo i kad su u pitanju pojedinačni glasovi (a zapravo ih je osvojio preko dva miliona manje od demokratske protivkandidatkinje), ali da to rezultati ne pokazuju zbog nepravilnosti pri glasanju. To nije bilo samo izvrtanje činjenica, nego otvoreno plasiranje laži, što je pritom bilo lako i dokazati. To što je na tim lažima insistirao je već bilo dovoljno loše; ono što je bilo još gore jeste to što ga republikanski birači za tu stalno iznova demonstriranu i više nego očiglednu lažljivost nisu ni na koji način kaznili.

Tradicionalni lek protiv lažnih informacija, prema zagovornicima slobode informisanja, jednostavan je: treba plasirati istinite informacije koje će onda na tržištu ideja isplivati na površinu. Ali ovakvo rešenje, na nesreću, ne funkcioniše u svetu društvenih mreža prepunom trolova i botova. Postoje procene da na takve otpada između četvrtine i trećine korisnika Tvitera. Internet je trebalo da nas oslobodi od čuvara kapija; i zaista, informacije nam sada pristižu iz svih mogućih izvora i s podjednakim kredibilitetom. Nema razloga da se ne veruje kako će istinite informacije odneti pobedu nad lažnim informacijama.

Postoji ozbiljniji problem s ovim pojedinačnim izmišljotinama i njihovim uticajem na ishod izbora. Zašto verujemo u istinitost bilo koje činjenice kad je tek nekolicina nas u prilici da utvrdi verodostojnost najvećeg dela njih? Razlog je to što postoje nepristrasne institucije čiji je zadatak da proizvode faktički tačne informacije kojima možemo da verujemo. Informacije o stopi kriminala Amerikanci dobijaju od ministarstva pravde, a o stopi nezaposlenosti od Biroa za statistiku radne snage. Mejnstrim medijske kuće poput NJujork tajmsa zaista jesu neobjektivno izveštavale o Trampu, ali one barem raspolažu mehanizmima koji sprečavaju da se u njihovim izdanjima pojave očigledne faktičke greške. Čisto sumnjam da Mat Dradž ili Brajtbart njuz (uticajni američki ultradesničarski portali) imaju gomilu ljudi koji rade na proveri činjenica kako bi osigurali da sadržaj koji će biti postavljen na njihove sajtove odgovara istini.

U Trampovom svetu sve je politizovano. Tokom kampanje je sugerisao kako Federalne rezerve i njihova šefica DŽenet Jelen rade za Hilari Klinton, da će izbori biti namešteni, da zvanični izvori namerno ne iznose kompletne podatke o stopi kriminala, da je odbijanje Federalnog istražnog biroa da optuži Klintonovu posledica njenog uticaja na direktora FBI DŽejmsa Komija. Odbio je da prihvati i autoritet obaveštajnih agencija koje su Rusiju optužile za hakovanje Demokratskog nacionalnog komiteta (najvišeg partijskog tela Demokratske stranke, prim.). I naravno, Tramp i njegove pristalice su s mnogo entuzijazma radili na tome da izveštavanje mejnstrim medija dezavuišu kao beznadežno pristrasno.

Nesposobnost da se postigne saglasnost čak i oko osnovnih činjenica direktna je posledica sveopšteg udara na demokratske institucije - u SAD, Britaniji i širom sveta. I to je ona tačka na kojoj se demokratije suočavaju s istinskim nevoljama. U SAD je zapravo došlo do istinske degeneracije institucija, dok su istovremeno moćne interesne grupe u stanju da se zaštite kroz sistem neograničenog finansiranja predizbornih kampanja. Primarni izvor te degeneracije je Kongres, gde je loše postupanje najvećim delom legalizovano i široko rasprostranjeno. I zato su obični ljudi s pravom besni.

Pa ipak, izborna kampanja je dovela do stvaranja opšteg uverenja kako je sve namešteno ili politizovano, te kako je otvoreno podmićivanje sveprisutno. Ako izborna komisija potvrdi da kandidat koga ste podržali nije pobedio, ili ako se učini da je drugi kandidat ostavio bolji utisak u debati, to mora da je rezultat pažljivo osmišljene zavere suparničke strane s ciljem da se utiče na konačan ishod. Ubeđenost u to da su sve institucije u suštini korumpirane vodi u ćorsokak sveopšteg nepoverenja. Američka demokratija, i demokratija uopšte, neće preživeti manjak vere u mogućnost postojanja nepristrasnih institucija; umesto toga, ostrašćene političke bitke dominiraće svakim aspektom društvenog života.