Raspad sistema

Čitanje romana objavljenih tokom godine, ma koliko zahtevno i srazmerno retko praćeno zadovoljstvom, u konačnom zbiru utisaka ipak se ispostavlja kao korisno pregnuće. Najpre zato što se jedino tim načinom može doći do odgovora na pitanje o čemu misle i kako o tome što misle (ili izmišljaju) pišu današnji pisci. Roman je odavno, obrni-okreni, sinonim za svekoliku književnost i ta se pozicija, shodno svakoj „igri prestola“, ukazuje, paradoksalno, i kao njegovo najsnažnije i kao najslabije mesto. Elem, kad se već piše, to će svakako biti roman, kad se već nešto objavljuje, biće objavljivani romani („traži publika”), a ako neko želi da postane priznat, poznat, čitan, ekranizovan, nagrađivan, prevođen i, hm, „bogat”, onda će, razume se, postati romanopiscem. Za rezultat imamo tematsku, intonativnu, poetičku, generacijsku, idiomatsku, ideologemsku, žanrovsku raznolikost koja, poželjna sa jedne strane (pozitivno), ne može biti nikako sistematizovana niti upojmljena, što će reći da se opisana polifonija u jednom trenutku nužno pretvara u kakofoniju (negativno). To što nema zajedničkog imenitelja, za kojim traga svaka analitička pamet, nije razlog za žaljenje, ali to što nepregledno mnoštvo tekstova reprodukuje hipnotičko šarenilo društvenih mreža, što više nema nikakvih kriterijuma u objavljivanju i to što je područje romana, kao i sama stvarnost, postalo haotično polje komešanja najrazličitijih mogućih fabulacija i konfabulacija bez jasnog društvenog odgovora, nije nešto što bi bilo kome ko je zainteresovan za književnost moglo popraviti raspoloženje. Naprotiv. Tako stoje stvari. Izgubivši svoju nekadašnju društvenu funkciju i olako se predajući zahtevima ionako slabašnog tržišta, savremena književnost pokušava ne toliko da povrati kolektivnu važnost (individualna ne može biti dovedena u pitanje), koliko da obnovi svoju smislotvornu i estetsku dimenziju. Pokušaj da to učini posredstvom romana je razumljiv, ta forma naprosto ima istorijski autoritet, ali način na koji se to u ovdašnjim prilikama čini nije znak promišljenosti, nego je slika opšteg posrnulog stanja. Rečju – raspad sistema. Tome, pravde radi, ne doprinose toliko pisci ili oni koji bi to iz ovog ili onog razloga želeli da budu, koliko sama procedura publikovanja napisanog. Taj nazovi sistem otkriva se kao loše našminkan mehanizam sticanja sitnog profita, na račun autora. O kvalitetu malo ko brine. Za rezultat imamo desetine i desetine, uskoro i stotine knjiga (tehnologija napreduje) koje, nažalost ili na sreću (zavisi kako se gleda), niko nikada neće uzeti u ruke. Ne računam pet članova NIN-ovog žirija, oni su se obavezali da će to učiniti. Evo kako, i u kakvim okolnostima. Većina srpskih izdavača, nota bene, zamišlja članove NIN-ovog žirija kao nekakva kiborg bića, sa munjevitim procesorima u hard-disk glavama. Da je tako, i nikako drukčije, svedoči činjenica da smo za 45 dana, od kraja Sajma knjiga do 15. decembra, kada je prijem dela završen, dobijali u proseku po dva (i više) romana dnevno. Neka se ovo ne shvati kao lament nad zagušenošću tekstom, ne, to je samo statistika. Prihvatajući se da pregledamo i u meri sopstvenih sposobnosti pročitamo znatan deo produkcije, znali smo da sklapamo ugovor sa apsurdom. Trčeći tu apsurdnu trku sa manjkom vremena i jedva preglednom količinom knjiga koje su produkt raspalog sistema, u susretu sa tim (koliko stvarnim?) preobiljem, tragali smo za romanima vrednim čitanja. Imam za vas dobru vest: našli smo ih. Oni su nam doneli priželjkivano zadovoljstvo. Verujem da će i vama.