Buka i bes praznine

Roman u 2016. godini nagrižen je svim krizama i protivrečnostima društva, obeležjima veka u kojem je sve potrošna roba pa i sama knjiga. Šarenilo korica i pretencioznost naslova daje samo privid boja i „bogatstva“ sadržaja, te želju da se prikrije veliki nemar u uređivanju samog teksta. Stiče se utisak da mnoge knjige nisu prošle nikakvo čitanje, što potvrđuje da se prava kriza izdavaštva ogleda u nedostatku kvalitetnih urednika, lektora, itd. Prostor pisane reči polako osvaja i obezvređuje/osiromašuje selfie kultura okrenuta ka ličnoj promociji i prikazivanju sebe. Na prvi pogled onda kad slika autora sa korice knjige treba da vas pozove na čitanje ili kada biografija autora nadvlada sam tekst i postane svrha samoj sebi. Zalazeći u samo tkivo teksta na takvo osiromašenje ukazuju preovlađujući lični narativi u ovogodišnjoj produkciji u kojima osim „ja, mene, moje“ i sopstvenog odraza u ogledalu nema nikoga. Takva zaokupljenost sopstvom isključuje priču o drugom, iako romani nisu lišeni ni porodičnih istorija, ni istorija ovih prostora. Ispričani kroz sećanje samo pukim nizanjem događaja, paradoksalno, smisao bivstvovanja odvode u zaborav. Na drugom polu ovakvih romana provejava bes i buka praznine i površnosti vremena koje živimo. Kao i nemoć jezika da se suprotstavi takvoj banalnoj svakodnevici i stvarnosti koja nas preplavljuje. I kako drugačije objasniti i opravdati objavljivanje tolikog broja romana, u kulturi u kojoj gledanje televizije, slušanje muzike i čitanje dnevnih novina, prema najnovijem istraživanju kulturnih potreba i navika građana Srbije Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, predstavljaju omiljeni način provođenja slobodnog vremena!? Jedino izdvajanjem onih knjiga u kojima ispovest može da prevaziđe to prvo lice jednine, da nadvlada prostor privatnog i pridobije eho opštosti. Kada se među romanima iz ovogodišnje produkcije oseti umetnički ostvaren naboj između sveta kojeg više nema i novog u kojem ništa više ne važi. Među onim knjigama u kojima se nad tamom porodičnih, istorijskih i političkih ruševina pre svega dvadesetog veka preispituju društvene, kulturne i egzistencijalne stranputice dvadeset prvog veka. U kojima se oseća teskoba i nemogućnost da se nad razrušenom slikom sveta prevaziđu apatija, razočaranost i odsustvo emocija. U onim knjigama koje se dodiruju sa drugim umetnostima poput filma, muzike i slikarstva. Ili kada se oslanjaju na kulturno i književno nasleđe. Oni romani koji žanrovski zalaze iza površine i produbljuju svet koji živimo. U kojima i dalje prepoznajemo da potraga za (raspršenim, fluidnim, rascepljenim) identitetom uslovljava i potragu za identitetom savremenog romana. Knjige koje nas provociraju, zapitkuju, inspirišu, bole, rastužuju i nasmeju. Nad kojima imamo zadovoljstvo čitanja i žal kada stignemo do poslednje stranice. A ako se zadržimo u uslovima tržišnog koncepta sveta u kojoj se i knjiga tretira kao roba, onda, prepoznavanjem onih knjiga kojima je rok upotrebe neograničen. Dakle, potraga se nastavlja!