Nemoguća misija

Kakve filmove gledamo, koliko kao gledaoci idemo u korak s filmskim svetom, kakvi su nam festivali i manifestacije, sve to, čini se, realno manje intrigira. Jedina akcentuacija od značaja ostaje stanje u srpskom filmu. Hoće li preživeti, koja je cena tog preživljavanja , ima li srpski film perspektive, i koliko je, zapravo ta skupa igračka kulturno dobro, neka su od pitanja, više ili manje alarmantna. Ukoliko pođemo od realne premise da ima malo osnova prigovoru da filmski svet nije adekvatno prezentiran srpskom gledaocu (i stvaraocu, naravno), čini se posve logičnim da odmah usledi i kontrapitanje, koliko je srpski film prezentiran svetu.

Srpska kinematografija je u 2016. prevazišla sebe i proizvela 21 igrani film, što ne samo da imponuje nego čak fascinira. S druge strane, mirne duše možemo reći da je 2016. godina po estetičkim dometima i odsustvu filmova za pamćenje, najgora filmska godina u ovom milenijumu. U ovom odgovornom i kategoričnom sudu, nije od pomoći tradicionalna potpisnikova sklonost spram srpskog filma, niti snižavanje kriterijuma vrednovanja. Prostor srpskog filma postao je neinventivan, stereotipan, malokrvan a, iznad svega toga, međunarodno nekonkurentan. Srpski film, postao je malo privlačan (eufemizam za: neprivlačan) za inostranu publiku, čak i ako istu tu publiku precenjujemo. Onaj ko je na nedavno završenom Festivalu autorskog filma imao priliku i video tri rumunska filma, morao bi da prizna a da nimalo ne zadre u čast nacionalnog filmskog dostojanstva, da rumunsku kinematografiju od srpske dele svetlosne godine. Kinematografija naših suseda nije neimuna na probleme, ti su problemi čak zapanjujuće slični srpskim (načini finansiranja, bitka za domaću filmsku publiku, katastrofalno smanjen broj bioskopa), ali kreativni naboj rumunskog filma ne jenjava a rumunska filmska ekspanzija ulazi u drugu deceniju. Ne radi se naprosto o malom lokalnom čudu, već o kinematografiji čiji filmski talasi zapljuskuju obale svetskog filma i daju mu neverovatne kreativne poticaje.

Očekivati da srpska kinematografija preko noći izraste u regionalnog giganta je apsurdno, tim pre što niko nema ideju koji su zapravo parametri suočavanja s problemima. Više nije dovoljno za alibi govoriti o hroničnom pomanjkanju novca. Faktor novac je ne samo bitan nego nezaobilazan, i nikako ne znači da ga ne bi trebalo biti više. Ali, nije zgoreg podsetiti na noviju filmsku prošlost kada su tri ili četiri srpska filma, svetskih po svim kvalifikativima, rađeni sa zanemarivim budžetima Minimum koji se očekuje od svake zrele kulture je da se ne uguši u vlastitim suzama lamentiranja. Odnosno, da osim kulta kritike, upražnjava i praksu samokritike.

No, teško da je u ovom trenutku iko u Srbiji na to spreman. Svi kao da su potpuno obezglavljeni i svi biju bitke na nekoliko frontova ali rat gube samo na jednom: odsustvu kvalitetnog filma.

Srpski film treba da upre prstom, ali ne zna se samo u koga, nego ni zašto bi to činio. Svi govore o nacionalnoj filmskoj strategiji, ali i sa definisanom strategijom biće veoma teško. Tri su prioritetna polja problema: prvo, kako zadržati i poboljšati postojeću bioskopsku infrastrukturu; drugo, kako generalno vratiti publiku u bioskope i treće, kako srpski film učiniti međunarodno konkurentnim. Sve izvan ovog kruga pitanja kalkuliše sa pojedinačnim revoltima, ali ne amnestira nacionalnu zabludu o filmskoj supremaciji.

Top lista

1. Demon pod reflektorima, režija: Nikolas Vinding Refn

2. Ubica, režija: Hu Hsiao Hsien

3. Žena koja je otišla, režija: Lav Diaz

4. Smrt Luja XIV, režija: Albert Sera

5. Kaili bluz, režija: Bi Gan