Provereni klasici

Umetnici se ili prepuštaju eskapizmu ili se priklanjaju radikalnim ideološkim postulatima, te kao i uvek u doba krize, umetnost, posebno pozorišna, postaje ogledalo jednog društva, reflektuje njegove probleme, pretvara se u ventil njegovih frustracija i fantazmi.

Imajući to u vidu, protekla godina, barem u pozorišnom smislu i nije bila tako loša. Bitef je uz veliku pompu proslavio pedeset godina i odlučno ušao u novu eru. Videli smo tokom festivala nekoliko odličnih predstava, ali, još važnije, imali smo priliku da se prisetimo starih znanaca i svetlih trenutaka ovog značajnog festivala pre no što konačno okrenemo novi list. Nakon još jednog uspešnog izdanja, Sterijino pozorje je malo zbog koncepta, malo zbog novca a malo i zbog politike, ipak odlučilo da se vrati korak unazad i da obnovi izvorne principe, to jest posvećenost domaćem tekstu. Kako će to tačno da izgleda u kontekstu dosta manje sredine, gde se poslovično domaći tekst retko izvodi, a gde su prakse ja tebi vojvodo, ti meni serdare rasprostranjene, ostaje da se vidi. Festival Desire iz Subotice kao i Festival jugoslovenskog teatra iz Užica ostvarili su i ove godine programe jasne koncepcije i visokih umetničkih dometa.

Iz Užica nam je stiglo i par zanimljivih predstava te je ovaj grad na dobrom putu da pored Novog Sada, Subotice, Sombora postane još jedan pozorišni centar Srbije. Ovo je između ostalog i godina kada se Narodno pozorište, posle ko zna koliko vremena, pod sigurnom rukom direktora drame Željka Hubača nametnulo kao najznačajnije pozorište u zemlji. Jasne repertoarske politike, besprekorno izvedenog koncepta i sa sjajnim ansamblom, nije ni čudo što se za predstave ovog teatra uvek traži karta više, uz gotovo jednoglasno odobravanje kritike. Bili smo u prilici da pogledamo i predstave po novim ostvarenjima naših dramskih pisaca - Deca radosti Milene Marković i Hipnoza jedne ljubavi Dušana Kovačevića. Dok su u slučaju Kovačevića pohvale tekstu (a kritike njegovoj režiji) već poslovične, u slučaju Markovićeve, kao i rediteljskog koncepta Snežane Trišić, predstava Ateljea 212 izazvala je oštre polarizacije kako kritike tako i publike. Slično se desilo, doduše uglavnom na društvenim mrežama, i sa novom postavkom Narodne drame Olge Dimitrijević, možda do sada najriskantniji repertoarski potez Narodnog pozorišta. Gledano ucelo, pozorišta u Srbiji su se uglavnom držala proverenih klasika, doduše u novim čitanjima što će ostati kao glavna tendencija ove pozorišne sezone. Pokrenuti kritičarski karavan obezbedio je da i pozorišta van prestonice dobiju osvrte za svoje predstave, a tokom Bitefa održan je i svetski kongres udruženja pozorišnih kritičara. Nezavisna scena je bila živahnija no lane, a nekoliko vrlo dobrih predstava svakako treba pomenuti (Osvrni se u gnevu, režija Nataša Radulović, Prometejev put, režija Milan Nešković, Teško je reći zbogom, režija Marija Lipkovski).

Predstave koje se nalaze na listi svakako su i najambiciozniji projekti protekle godine, ne bez mana i slabosti, ali i sa velikim i originalnim dometima, te su ove predstave, na neki način, bar po dolepotpisanom kritičaru obeležile sezonu 2016. godine.

Top lista

1. Ivanov, Anton Pavlović Čehov Narodno pozorište Beograd

2. Narodna drama, Olga Dimitrijević Narodno pozorište Beograd

3. Na Drini ćuprija, Ivo Andrić Srpsko narodno pozorište

4. Hamlet, Vilijam Šekspir JDP

5. Hromi ideali, Miodrag Uskoković Narodno pozorište Užice