Arhiva

Prostori sna

Miroljub Stojanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Prostori
sna
Ako je suditi po značajnoj nagradi Zlatni globus (dobitnik u čak sedam kategorija) film La La Lend stiže u beogradske bioskope tačno na vreme! Iako njegov trijumf učvršćuje njegovu reputaciju oskarovskog favorita a naprosto je teško poverovati da će ga tom prilikom mimoići glavni oskarovski zgodici, La La Lend je nezaobilazan film van ma koje takmičarske i glamurovske konstelacije. Kako ga god klasifikovali, u ime ma kojeg žanrovskog obrasca, La La Lend nadilazi svoje klasifikatorne povode. Mimo uobičajenih odrednica tipa romantična komedija, mjuzikl, drama, La La Lend je daleko kompleksniji i slojevitiji film. NJegovo neizmerno bogatstvo sjedinjuje u sebi ne samo neponovljive glumce, virtuoznu režiju, spektakularnu koreografiju, nezaboravan snimateljski rad, no i mnoge sofisticiranije ravni. Romantičan na jednoj strani, La La Lend je u ne manjoj meri problemski film na drugoj. Forma mjuzikla se naprosto ukazuje kao najpogodnija za opserviranje teme „američkog sna“ sa svim delikatnim upitnicima koje sobom nosi preispitivanje ovog filmskog američkog arhetipa. Sebastijan (Rajan Gosling) i Mija (Ema Stoun), autsajderi su u visokosofisticiranom i industrijalizovanom svetu zabave u kojem za njihove talente (njenu želju da postane glumica i njegovu da, svirajući formu nekomercijalnog džeza, otvori svoj klub u kojem bi količinu muzičkih ustupaka sveo na minimum) jednostavno nema mesta. Ipak, Sebastijan i Mija su sanjari koji ne odustaju i njihovi snovi ih ne samo povezuju no na podsticajan način interferiraju njihove sudbine. Reditelj Dejmijen Šazel je, tek, tridesetdvogodišnjak sa očito jakim eruditskim sklonostima glede referiranja na istoriju filma i svoje žanrovske preteče. Istovremeno, on pravi film o dijalogu prošlosti i budućnosti, ideji i smislu konzumerizma, odnosu tradicije i inovacije, ceni karijerizma, stvaralačkom i moralnom integritetu u depersonalizovanom svetu a da sam, pritom, ne mora ništa da žrtvuje u ime svojih ideoloških i estetskih ubeđenja. La La Lend je trijumf iz mnogo razloga, ali ne na poslednjem mestu je i to što je on sve samo ne eskapistički film. To što je kritička oštrica ovog filma netransparentna i mimikrirana spektakularnošću i punoćom njegovog kadra, ali i antologijskom glumom Eme Stoun i Rajana Goslinga, ne znači da ona ne postoji. Mnogi inteligentni dijalozi na to upućuju. Postoji na primer scena u kojoj Sebastijan govori Miji: „U Los Anđelesu ljudi sve obožavaju, ali ništa ne cene!“ Takođe, jedna od velikih ideja filma La La Lend je da stvari sagledava u kontinuitetu, kao jednu večitu sukcesiju, čiji je on samo logičan nastavak, u uslovima tehnološki supremantnije kulture. Dejmijen Šazel i te kako ima u vidu da su Bazbi Berkli, Mark Sendrič i Rej Enrajt, na primer, radili jednu vrstu danas iščezlog filma, u kojem je sve imalo svoje mesto a apologija stvarnosti nije bila u funkciji političke instrumentalizacije. Umetnost? Svakako, ali je pritom neizmerno važno dobro se zabavljati. Način na koji Šazelovi glumci oblikuju filmski prostor, rečito govori o prirodi ove inspiracije. Šazel inteligentno diferencira prostore stvarnosti od prostora sna. NJegova umetnost sastoji se u tome da pokaže kako između ova dva prostora kolizija nije jedino ishodište.