Senka dužničke krize

Otpisom duga poverilac se spasava od obezvređivanja kapitala

Pokrivenost uvoza i neuravnoteženost platnog bilansa su krupni problemi sa kojima je suočen najveći broj ekonomski slabije razvijenih zemalja, tako da ni posle pola veka od kada su stekle nezavisnost, ne uspevaju da izađu iz faze ekonomske nerazvijenosti. Ne samo to, nego sa znatno umanjenom akumulacijom i nepostojećim investicijama, napori da intenzivnije razviju proizvodnju, nisu urodili plodom. Otuda se obraćanje spoljnim finansijskim izvorima za uzimanje kredita postavilo kao jedina alternativa. Da li sticajem okolnosti, tek u tom periodu je i na stranim monetarnim tržištima postojala veoma velika ponuda kapitala na koju je uticao dosta iznenadni priliv dolara od revalorizovane cene nafte. U tom periodu (kraj sedamdesetih i početak osamdesetih) došlo je do promena cena nafte - sa 3,90 na 19 dolara po barelu i do veoma značajnog gomilanja slobodnog kapitala u stranim bankama, što je podstaklo siromašne zemlje na ozbiljno zaduživanje, često i neoprezno, što će se tek kasnije videti! Taj tržišni sticaj okolnosti je, uostalom, podstakao i prethodnu Jugoslaviju da i ona napravi nepromišljene dugove, od kojih se do danas nijedna od bivših republika još nije oslobodila!

Evo kako se kretala dinamika zaduživanja tih godina:

Prva faza:
1970. godine ukupan međunarodni dug je iznosio 67 milijardi dolara.
Interes: 3 milijarde
Otplate (anuiteti): 5 milijardi

Druga faza:
1981. godine dug raste na 755 milijardi
dolara
Interes: 49 milijardi
Otplate (anuiteti): 22 milijarde dolara

Treća faza:
1989. godine dug raste na 1 427 milijardi
dolara
Interes: 120 milijardi

Slede analogno i veći anuiteti i porast mase duga, što zaoštrava međunarodnu dužničku situaciju.

Otvorena dužnička kriza, čiji vrhunac predstavlja “Meksička kriza”, formalno je otpočela 1982. godine, kada je meksička vlada otkazala otplatu duga od 82 milijarde dolara. Zatim je još 40 dužničkih zemalja sukcesivno počelo da otkazuju plaćanje rata, zatraživši razne olakšice u ispunjavanju obaveza. U tom trenutku su počele i aktivnosti Pariskog i Londonskog kluba u vezi sa pružanjem određenih olakšica.

Osim na unutrašnjem, kriza se počela ispoljavati i na međunarodnom planu. Posle krize meksičke valute (pezo), tajlandska novčana jedinica baht doživela je drastičan pad vrednosti, što je bio uvod u širu monetarnu krizu, koja se najviše ispoljila u padu kursa brazilskog kruzeira i argentinskog pezosa.

Nema sumnje da su svi ovi poremećaji u dužničkim zemljama izazvali pad zaposlenosti, pad potrošnje i pad tražnje, kako za domaćim, tako i za stranim proizvodima. Nastupila je era još većeg osiromašenja ovih zemalja, deo njihovih ekonomskih teškoća se preneo kao dodatni činilac poremećaja i u privrede najrazvijenijih zemalja u vidu recesije.

Prezadužene zemlje nastavile su da se i dalje zadužuju sa uverenjem da će novi dugovi otplatiti stare, pošto su poverilačke zemlje na njih vršile takav pritisak u smislu dodatnih kazni, plenidbe imovine i zavođenja ekonomskih sankcija.

To potvrđuju i naredne faze zaduživanja. Godine 1997. dugovi su narasli na 1 600 milijardi, 1990. na 2 171 itd.

Neophodno je istaći da na posledice zaoštravanja dužničke krize nisu ostale imune ni industrijski najrazvijenije zemlje, pošto su visoke otplate uticale direktno na smanjenje tražnje za njihovim industrijskim proizvodima. To je uticalo da su ove zemlje i velike svetske banke na njihovim teritorijama, otpočele da reprogramiraju dugove, što je trenutno olakšalo položaj pojedinim dužnicima, ali ne na duži rok, već je samo preraspodelilo masu duga na duži rok. Na ovaj način kao da su poverilac i dužnik bežali od bankrotstva, a za buduće - “on verra” (videćemo), što kažu Francuzi.

Banke koje su davale kredite našle su se u delikatnoj situaciji: ako bi prestalo dalje odobravanje kredita, značilo bi da dužnik obustavi dalju otplatu duga. To bi za banke tek bilo pogubno. Više ne bi dobijale ni otplatu glavnice ni interes, a nastavljanje sa novim kreditima, opet, donosi nova iskušenja. Ovo novo vrzino kolo u koje su se zapleli dužnici i poverioci, koje se proteglo i do naših dana i koje povremeno pokušavaju da raspletu Londonski i Pariski klub (i ne samo oni), čega smo svedoci i mi u Srbiji, nije moguće razumeti bez navođenja primera šta davanje kredita znači za jednu poverilačku banku i zbog čega su banke, uostalom, tako intenzivno pozajmljivale svoja sredstva čak i onda kada im dužnici nisu ulivali najveće poverenje da će dugove i interes otplaćivati uredno.

Ako jedna banka pozajmi 100 miliona dolara, ona će svake godine dobijati u vidu kamate (libor+3%) tri miliona, što će joj na kraju desete godine doneti profit od 30 miliona dolara. Ali, na kraju desete godine, obe sume (glavnica i kamata) neće više, usled delovanja tzv. bankarske aktuelizacije, depresijacije ili inflacije, vredeti kao na početku, pošto novac gubi vrednost srazmerno protoku vremena. Obe sume će, otuda realno, najverovatnije, biti znatno ispod prvobitne vrednosti, što bi za vlasnika novca značilo da bi trenutna naplata duga istovremeno bila i imobilizacija kapitala i njegova izloženost pomenutom obezvređivanju. Sve ovo ukazuje da poverilac ima interesa da i dalje njegov kapital ostane kod dužnika sve dok ima nekakvog izgleda da ovaj može da plaća kamatu.

Nije redak slučaj da poverilac kroz interes, samo posle nekoliko godina, nadoknadi ceo uloženi kapital u vidu zajma i do kraja ugovorenog perioda kamata donosi čist profit. To je, jednim delom i smisao opraštanja duga, čemu se dužnici svakako raduju, ne znajući najčešće da se i poverilac, makar delimično, na taj način i sam spasava od obezvređenja kapitala. To bi danas u pomalo euforičnoj situaciji, stvorenoj zbog opraštanja srpskih dugova, trebalo reći i široj javnosti, a ne samo eufemistički nešto prikazivati isključivo kao uspeh diplomatije ili pojedinaca, iako njihov udeo niko ne dovodi u pitanje. Kada je o tome reč, mnogo veći uspeh bio bi pretvoriti dugove u investicije, jer bi tada i poverioci mnogo pomnije pratili ekonomsku situaciju i kretanje privrede od običnih procena kredibiliteta dužnika. Istina, o ovome je trebalo voditi računa kada se prethodna Jugoslavija (kao i ostale dužničke zemlje) zaduživala, ali to treba imati u vidu i danas kada se ponovo uzimaju krediti, sa naglašenim akcentom da ih poverioci “daju pod izuzetno povoljnim uslovima”, što se može ustanoviti tek kada dođe vreme za plaćanje dugova. U svakom slučaju, dugovi su složen ekonomsko-politički problem za obe strane, za razliku od stranih direktnih investicija koje su to znatno manje i o njima u nedostatku domaćih investicija treba prvenstveno razmišljati.