Doktore, kako je biti živ

Lekar zna da bi trebalo da prizna svoju grešku ali se užasava pomisli na eventualnu kaznu (osudu društva) i ljutnju pacijenta ukoliko je ovaj preživeo grešku. Medicina je toliko napredovala da je preovladao lažan utisak perfekcije, kao da greškama u medicini nema mesta. Statistike tvrde, međutim, drugačije. Samo u SAD između 120 i 150 hiljada pacijenata umre godišnje zbog lekarskih grešaka koje su se mogle izbeći. Kada završite čitanje ovog teksta, u SAD će već osam pacijenata biti povređeno, a jedan će umreti zbog medicinske greške. Ova “skrivena epidemija” odnosi isto onoliko života kao i da se svakog drugog dana ruši “džambo džet” pun putnika. Greške u medicini su ogroman problem za zdravstvo i u SAD predstavljaju sedmi uzrok smrtnosti.

Da bi lekarske greške zabeležila statistika, neophodno je da se utvrdi da su se one dogodile. U svetu o statistici o lekarskim greškama brinu lekarske komore, jer beleženje grešaka pomaže da se izbegne njihovo ponavljanje. Mi lekarsku komoru još uvek nemamo a ni statističke podatke o lekarskim greškama. Tako ispada da su ovdašnji lekari praktično bezgrešni. A znamo da nisu. Na Zapadu su shvatili da se greške moraju proanalizirati, da se iz njih mora učiti. Kodeks priznanja greške je već utkan u medicinsku etiku ali ga je u praksi teško primeniti.

Lekari će uvek praviti greške. Zbog toga mnogi smatraju da je centralno pitanje: šta da učinimo da o greškama počnemo otvoreno da razgovaramo? Društvo, ustanove i medicinska struka, smatraju američki naučnici, mogu da doprinesu ovom procesu tako što će obezbediti uslove podrške i otvorenu atmosferu koji će lekarima pomoći da razgovaraju o svojim greškama. Do sada u našoj zemlji do javnosti nije stigao nijedan slučaj dobrovoljnog priznanja lekarske greške. Ali, od ovog trenutka menja se istorija. Revoltiran medijskom hajkom na kolege kojima se bez istražnog postupka i suđenja pripisuju lekarske greške dr Paja Momčilov, predsednik Odbora za zdravstvo u Skupštini Srbije, odlučio je da javnosti posredstvom NIN-a ispriča priču o svojim greškama. Kaže: “Neetički je da mediji presuđuju. Ovo je kampanja protiv profesije, lekari su ostali bez zaštite...”

Dr Momčilov je jedan od naših najuglednijih ginekologa akušera, zaposlen je u Ginekološko-akušerskoj klinici Kliničkog centra Srbije. Ima više od trideset godina radnog staža. Ispričao nam je dve priče. Prva se dogodila na samom početku njegove karijere.

Stažirao je u jednom malom vojvođanskom mestu. Jednog dana stariji kolega ga je zamolio da ga zameni pre vremena jer je radio čitavu prethodnu noć i bio je već umoran. Ostavio mu je lekarsku torbu i naglasio da je u njoj sve što će mu eventualno biti neophodno. Zamolio ga je i da se odazove na kućni poziv na koji on nije stigao da ode. Otišao je i zatekao sedamdesetogodišnju pacijentkinju sa edemom pluća. Bila je dugogodišnji dijabetičar i srčani bolesnik. “Edem pluća može da se završi fatalno pa sam požurio da starici dam kardiotonik i diuretik. Taman sam prerezao ampulice sa lekom kada sam shvatio da u torbi nema ni jednog šprica. Automobilski transport u ovakvim slučajevima je kontraindikovan jer može da izazove smrt.”

“Počela je da me hvata panika. Izračunao sam da bi mi trebalo oko dvadeset minuta da odem do ambulante po špric i da se vratim. Ona je već bila u tako teškom stanju da mi se činilo da neće izdržati moj povratak. Na kraju sam ipak odlučio da je prevezem do bolnice. Sve se ovo odigralo u nekoliko minuta. Nažalost, gospođa je umrla pred vratima ambulante. Posle mesec dana njen sin me je pitao: doktore, da si udario one injekcije zar mami ne bi bilo bolje? Odgovorio sam iskreno: možda da a možda i ne. Očigledno je da sam napravio stručnu grešku, nisam smeo da transportujem staricu. Da me je tada neko ovako zlonamerno sapleo, verovatno ne bih nastavio karijeru. U međuvremenu spasao sam nebrojene živote.”

Druga greška dogodila se našem sagovorniku pre tri godine. Operisao je pacijentkinju sa invazivnim karcinomom grlića materice. Operacija je bila uspešna. Posle godinu dana, međutim, ona se vratila sa očiglednim komplikacijama. Skener i magnetna rezonanca pokazali su gnojno žarište. “Morali smo ponovo da je operišemo i našli smo zaboravljeni tupfer. Moje kolege su želele da me poštede neprijatnosti, pokušali su da ga sakriju od mene. Rekao sam im da to ne čine. U izveštaju sam napisao da smo pronašli strano telo - gazu koju smo prethodno zaboravili.”

Da je neko bio zlonameran, kaže Momčilov, mogao je to da objavi u medijima. Pacijentkinji je odmah priznao o čemu se radi. Dugo je imala komplikacije dok joj je zarastala rana na trbuhu. Ipak, ni posle priznanja nije želela da podiže tužbu. Izlečena je od karcinoma, ni u jednom trenutku nije bila vitalno ugrožena. Naš sagovornik insistira da lekarskih grešaka nema samo tamo gde se ne radi.

Lekar ima etičku odgovornost da pacijentu saopšti da je napravio grešku, naročito ako je ta greška napravila štetu. Strani analitičari ističu da kada lekar objasni pacijentu ili njegovoj porodici kako je načinio grešku, obično biva iznenađen razumevanjem na koje je naišao. Ali, čak i ako ne bude tako, bolje je priznati jer lekar kome se greška dogodila živi u agoniji i iznova i iznova “vrti” događaj u glavi pitajući se da li je dovoljno kompetentan i plašeći se da ga ne otkriju. U odsustvu zdravih društvenih mehanizama, kažu bolnički psiholozi, lekari pronalaze disfunkcionalne načine da se zaštite. Pomisao na sopstvene greške često ih ispunjava ljutnjom. Oni projektuju krivicu na drugog, ponašaju se defanzivno ili neprijatno, okrivljuju pacijenta ili članove tima, medije...

Slično je bilo u ponedeljak (6. 9. 2004) na sastanku Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, na kojem je trebalo da lekari iskristališu stav povodom poslednjih događaja u GAK “Narodni front” i KBC “Zvezdara”. Predstavnici Komiteta uputili su molbu funkcionerima Ministarstva zdravlja da prisustvuju sastanku. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević odgovorio im je pismeno, potencirajući da pomenuti događaji mogu ozbiljno da naruše poverenje građana u zdravstvene radnike i kvalitet rada i celokupnost zdravstvenog sistema. “Ministarstvo zdravlja je na zahtev policije, prema zakonom obavezujućoj proceduri, pokrenulo inspekcijski nadzor zdravstvene inspekcije, a zatim i vanredni stručni nadzor. Pre njihovih izveštaja Ministarstvo zdravlja se ne može izjašnjavati... Smatramo da će oglašavanje Etičkog komiteta SLD u vezi sa pomenutim slučajevima, doprineti očuvanju ugleda lekarske profesije.”

Prisutni lekari, članovi Etičkog komiteta doživeli su saopštenje kao šamar i kao odricanje. Tako su se osećali i posle ministrovog izvinjenja porodici Nikolić čija je beba umrla u beogradskoj Ginekološko-akušerskoj klinici “Narodni front”. Komentari su bili sledeći (na sastanak novinari nisu bili pozvani - samo je novinarka NIN-a bila u sali): “Ministra je izvinjenje svrstalo, jasno je pokazao na čijoj je strani”, “Ovo je prvi ministar koji se hvali da je pokrenuo krivične prijave protiv lekara”, “Ministarstvo se nekorektno i neozbiljno ponaša, još niko nije dokazao da su lekari pogrešili”, “Lepo je što se ministar izvinio pacijentima ali nije lepo što se nikad nije izvinio lekarima što rade u nemogućim uslovima”, “Ovo je hajka, razapeli su nas preko medija”, “Novinarstvo je najljigavija i najnepoštenija profesija”, “Mediji nas tretiraju kao ubice”, “Poznate stručnjake u medijima razvlači laička javnost”, “U lekarskoj profesiji greške su neminovne”, “Lekari su nezaštićeni”, “Neophodno je formirati lekarsku komoru”...

Posle su se ipak odlučili za diplomatski nastup. U saopštenju Etičkog komiteta piše da se ni oni ne mogu izjašnjavati pre izveštaja vanrednog stručnog nadzora ali i da se niko ne sme unapred okrivljivati. Oko petnaestak prisutnih uglednih lekara sve otvoreniju priču i sumnje u lekarske greške vide kao atak na profesiju, osećaju se kao na optuženičkoj klupi zbog reagovanja medija i javnosti. “Lekarska struka je zbunjena, potpuno smo nezaštićeni.”

Milena Jauković je poznati vaskularni hirurg u Urgentnom centru, članica je i Etičkog komiteta SLD. “Kao profesija nismo spremni na ovo što nam se sada događa, na ovoliku prozivku u javnosti, zbog čega je mnogi vide kao hajku. Odnos prema profesiji i zdravstvu uopšte godinama unazad je uvredljivo potcenjivački, tako da je do ovoga moralo da dođe. Ipak, ne mislim da je reč o hajci, očigledno je da povoda za sumnje pacijenata ima. Svi moramo da budemo svesni da se greške u medicini događaju. Dobro je što su se pacijenti oslobodili i otvoreno govore o svojim problemima sa lekarima. Ali, medijski pritisak je veliki pa se lekari osećaju neravnopravni.”

Naša sagovornica kaže da je situacija takva da su, zamoreni egzistencijalnim brigama, lekari otuđeni jedni od drugih a i od pacijenata koje mnogi doktori doživljavaju samo kao predmete rada. “Dobro je što pacijenti iznose u javnost svoje nevolje i što novinari pišu o tome. Naše zdravstvo nije dobro, nije tačno da u ustanovama ima svega što je pacijentu potrebno. Ipak, reč je o delikatnim stvarima a navodne greške tumače laici. Prisustvujemo razgovoru između laika i stručnjaka. Mi imamo problem da objasnimo grešku, vi imate problem da razumete grešku.”

Za samo desetak dana za nesavesno lečenje pacijenti ili njihovi rođaci optužili su više lekara u KBC “Zvezdara”. Jedan je naročito odjeknuo. Da li je gaza zaboravljena u stomaku Dragice Senić tokom hirurške intervencije koju je vodio dr Zoran Milićević mogla da dovede do komplikacija i tragičnog ishoda lečenja na smrt osuđene obolele žene, znaće se posle stručnog nadzora koji se sprovodi u sve tri ustanove u kojima je pacijentkinja lečena. Istini za volju, mediji su uglednog hirurga bez ijedne mrlje za trideseg godina radnog staža već proglasili više nego sumnjivim. “Žao mi je zbog svega što se dogodilo, ukoliko sam odgovoran ne bežim od odgovornosti. Ali stalno govorimo o grešci a postoje i komplikacije koje lečenje podrazumeva. Zadovoljan sam što mi se posle 30 godina rada samo ovo dogodilo. Biće dobro ako moj primer doprinese razrešavanju problema u zdravstvu.”

Kada to kaže, naš sagovornik poput ostalih naših sagovornika misli na neophodnost formiranja lekarske komore, koja treba presudno da utiče na unapređenje zdravstva, uređuje odnose između lekara i pacijenata ali i između lekara i lekara. U Evropi nema lekara koji može da radi ako nije osiguran. Ukoliko se greška dokaže odštetu plaća osiguravajuće društvo. Ukoliko lekar često ponavlja greške, uskoro nijedno osiguranje neće pristati da ga osigurava, što praktično znači kraj njegove karijere. To je neka vrsta prirodne filtracije između kvalitetnih i nekvalitetnih lekara. Kod nas ni lekari ni pacijenti nisu zaštićeni. U zemljama na koje želimo da se ugledamo lekarska komora lekaru može da zabrani rad a kod nas slična institucija ne postoji iako je njeno osnivanje prema zakonu donetom 1996. godine, bilo obaveza Ministarstva zdravlja.

Zbog toga su lekari u našoj zemlji među privilegovanim u svetu. U zemljama razvijenog Zapada ako je pacijent umro zbog lekarske greške, to se tretira kao ubistvo, a ako mu je oštećeno zdravlje - kao teška telesna povreda. Kod nas se sve to podvodi pod nesavesno lečenje, a tu je kazna mnogo blaža pa se lekari dovoljno ne plaše odgovornosti. Dalje, sudije u našoj zemlji se ne sećaju kada je neko podneo zahtev za odštetu. Mnogi građani misle da lekara mogu samo krivično da gone. U Nemačkoj se, na primer, godišnje podnese oko 30 000 odštetnih zahteva i nekoliko hiljada krivičnih prijava. “Kod nas nije tako jer se na pravnim fakultetima ne izučava medicinsko pravo, dok se u zemljama Zapadne Evrope i u SAD advokati i sudije posebno specijalizuju za sporove iz medicinskog prava. Opšti profil pravnika nije za to dovoljan, jer sporovi između lekara i pacijenata imaju niz specifičnosti. Zbog toga odluke suda često diktiraju medicinski veštaci koji uglavnom zataškavaju greške svojih kolega”, kaže Jakov Radišić, predsednik Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo.

Ko god je išao kod lekara moći će da se priseti sa koliko zadovoljstva i mistifikacije izazivaju kompleks laicizma. Čak i na suđenjima malo ko se usuđuje da izvuče najprostiji logički zaključak. Sudije pre prihvataju često nelogične zaključke lekara, ubeđeni kako su samo laici. Ipak, ne nasedaju svi. Bračni par Zoran i Tanja Nikolić podneli su krivičnu prijavu protiv lekara beogradske Ginekološko-akušerske klinike “Narodni front” zbog osnovane sumnje da su učinili krivično delo protiv zdravlja ljudi - tvrde da je zbog nesavesnog lečenja došlo do smrti njihovog novorođenčeta.

“Dugo sam razgovarao sa suprugom pre nego što smo se odlučili na ovakav korak. Ali, dete je tokom čitave trudnoće bilo zdravo a lekari u Tiršovoj su potvrdili da je genetski materijal bio u redu. Nama nije namera da sudimo ali mislimo da imamo pravo da budemo saslušani, da se čuje i naša priča. Samo hoćemo da poručimo: ljudi, nemojte to više da radite. Ako na ovaj način spasimo makar jednu bebu, onda smo nešto uradili. Nastup Tomice Milosavljevića smatramo korektnim i profesionalnim. Zahvalni smo mu zbog toga”, kaže za NIN Zoran Nikolić.

Mnogi nemaju kuraži da krenu tim putem. NJihova apstinencija, međutim, pogoduje i sudovima i lekarima. Sudovima zato što ne vole da sude sporove o lekarskim greškama (osećaju se nemoćnim) a lekarima zato što se na taj način stvara utisak da svoj posao rade besprekorno.