Ne može se Vučić rušiti zdesna, nema većeg desničara od njega

Pitanje je da li Srbija ide ka Briselu ili stoji u mestu. Rukovodstvo stalno priča o ubrzanju, a pitanje je da li mi uopšte znamo put kojim se zemlja kreće, ističe Vladimir Međak, član Upravnog odbora Evropskog pokreta u Srbiji u razgovoru za NIN. „Klaster 4, koji obuhvata i poglavlje o životnoj sredini, otvoren je u decembru 2021. i to je bila čista politička podrška Brisela našim vlastima, u jeku demonstracija zbog projekta Jadar. Trebalo je podržati vlast pred izbore 2022, uveriti sve da je Srbija na evropskom putu i stvoriti potporu za sporazum s Prištinom. Inače, uslovi za otvaranje tog klastera nisu postojali. Pre toga poslednja poglavlja otvorena su davne 2019, a od tada je prošlo pola mandata Vlade“, konstatuje Međak. A Evropska komisija je 2011, kad smo podneli zahtev za prijem, ocenila da Srbija može da bude interno spremna za članstvo u roku od pet godina? Tako je. Pristupanje EU je obostrana politička odluka, ali nivo harmonizacije ostaje preduslov. Kada smo 2014. pokrenuli pregovore, rekli smo da ćemo do kraja 2018. uraditi šta je do nas. Sada nismo ni na polovini pregovora, a Hrvatska je sva poglavlja otvorila i zatvorila za šest godina. Tada smo među krupnim nerešenim pitanjima imali samo Kosovo, koje se sada rešava. U međuvremenu smo dodali kolaps vladavine prava, sistemsku korupciju, neuspešnu borbu protiv organizovanog kriminala i odnose s Rusijom. Naša politika je odlaganje odluka, pa se na postojeće samo kaleme novi problemi. Šta se čeka, sledeći izbori? Na prvi šušanj o rekonstrukciji Vlade 2013. sve je stalo. Sledeće godine smo imali prevremene izbore, pa onda 2016, pa 2020, pa 2022. Uz to, pred beogradske izbore 2018. Skupština Srbije nije radila mesec dana da se slučajno ne bi čuo glas opozicije. Problem nije ubrzati proces, nego pokrenuti ga. Period od 2016. do 2019. bio je idealan, nije bilo izbora, ekonomska situacija je bila povoljna, na vlasti je bila deklarativno proevropska opcija, antievropska opozicija bila je svedenog uticaja, nije bilo pandemije, nije bilo rata. Ocena usklađenosti Srbije (na skali 1-5) sa standardima EU u 35 poglavlja 2015. bila je 2,88 a 2022. je 3,03. Vreme je prošlo, a mi se nismo pomerili. Jedino što smo u tom periodu uspeli bilo je da izgubimo status slobodne, demokratske zemlje i da padnemo na svim referentnim lestvicama stepena demokratije, vladavine prava, slobode medija i govora. Na listi Transparensi internešnela, koja rangira 180 zemalja na osnovu stepena korupcije, Srbija je prvi put ispod stotog mesta. Predsednik je i za aktuelnu i za prethodnu vladu rekao da su oročene. Očekujete li vanredne parlamentarne izbore pre obaveznih lokalnih sledeće godine? Ima onih koji tvrde da ih neće biti zbog straha SNS-a od odliva glasova ka desnici i gubitka kontrole nad kosovskim narativom. Priča se i o vraćanju cenzusa na pet odsto, a Vučić ga je spustio na tri odsto da bi desničare uveo u parlament. SNS inače pokriva celu desnicu; ako nema nikoga ekstremnijeg od njega, onda nema opasnosti ni izgovora da nešto ne uradi jer će, eto, desni ekstremisti da ga napadnu. Sad mu desnica više ne treba, pa me ne bi čudilo ni da prag poraste na pet odsto. Problem je što će ekstremistima biti proglašeni svi koji ga budu kritikovali zbog načina na koji je vodio dijalog s Kosovom u poslednjih deset godina. S jedne strane huška ljude, diže tenzije, ne smiruje ih, neguje antialbansku retoriku, preko tabloida i pojedinih ministara govori o vojnom rešenju kosovskog čvora, nabavlja naoružanje sa svih strana, izvodi vojne vežbe, a s druge sve vreme znao je da će doći u ovu situaciju. Bila je neizbežna, s obzirom na to kako su pregovori vođeni. I sada se realnost i percepcija realnosti kod velikog dela građana previše razlikuju da bi se sporazum primenio bez problema. Izbori će zavisiti od njegove mogućnosti da građane sada ubedi u novu realnost. Nebitno je da li je potpisao sporazum ili nije, on je na njega pristao i Srbija je krenula u njegovo sprovođenje. Sve i da se vlast sutra promeni, sporazum koji je on prihvatio biće polazna tačka svakog budućeg dijaloga. Dejtonski sporazum je bio rezultat rata i međunarodne intervencije, ali je bio kamen temeljac budućih procesa. Skoro tri decenije kasnije, mi i dalje pričamo da on mora da ostane. Isto je važilo za Briselski sporazum, važiće i za ovaj. Albanci od 2013. nisu sproveli svoje obaveze, mi svoje jesmo, a ne mogu da ulazim u razloge zašto – zbog obaveza prema Zapadu, opstanka SNS-a na vlasti, nečeg trećeg – ali sigurno nismo zbog evrointegracija. Jer, da jesmo, usklađivanje s EU ne bi bilo tu gde jeste. Neki rešenje kosovskog pitanja vide kao opasnost po SNS. Ipak, zavladala je referendumska atmosfera – kritikovati sporazum isto je što i kritikovati vlast, a samim tim i Srbiju? Ne mislim da će Vučić pasti na Kosovu. Nije ni Milošević, a on ga je predao, izgubivši rat. Predao je on i Krajinu, 220.000 ljudi je iseljeno iz nje, ali nije izgubio izbore. Dve su opcije: ako prihvataš sporazum i ne opstruiraš ga, podržavaš Vučića i gubiš biračko telo, a ako kritikuješ makar i način kako je napravljen, to te svrstava među ekstremiste, čak i ako si proevropski opredeljen i za normalizaciju odnosa, što, opet, može da dovede do gubitka biračkog tela, međunarodnih partnerstava… To je njegova zamka u kojoj političke aktere raspoređuje kako hoće. Milošević je govorio: ne napadaju oni Srbiju zbog mene, već mene zbog Srbije. Vučić, uz kontrolu i blokadu medija, praktično govori isto: ja sam Srbija. Kritikovati sporazum znači raditi protiv države. Vučić je sporazum vezao za sebe i važno je odvojiti i razdvojiti ih. Reći: sporazum je takav kakav je, posledica je desetogodišnje politike, bolji biti neće i daj da vidimo kako ćemo dalje. Koju ulogu u toj zamci ima najavljeno formiranje Narodnog pokreta za državu? Napraviš firmu, napraviš dugove i uvedeš je u stečaj, onda napraviš novu firmu i kažeš da nemaš veze sa starom. Možda će se osloboditi i nekih kadrova koji mu smetaju. Ne treba isključiti ni mogućnost uvođenja progresivnog cenzusa, prema kojem će predizborne koalicije na početnih pet odsto za svaku organizaciju na listi morati da osvoje još po dva odsto da bi ušle u parlament. Vučićevom pokretu će biti dovoljno pet, a koalicija od tri stranke moraće da osvoji devet odsto. Ovaj pokušaj rebrendiranja otvara nove mogućnosti. Kao što je iz gusenice radikala Vučić postao leptir SNS-a, tako sada želi da iz gusenice SNS-a postane leptir neke proevropske opcije, neki novi, mlađi Vučić koji će se boriti protiv korupcije. Za koju, zanimljivo, stalno optužuje prethodnu vlast, iako su članovi vladajuće koalicije od 2012. bili u skoro svakoj vlasti od uvođenja višestranačja u Srbiji. Možda misli na vladu kralja Aleksandra. Posle hapšenja Srbina zbog sumnji da je na severu Kosova zapalio kola s kosovskim registracijama, Srpska lista najavljuje ustanak, a Vučić smiruje i kaže: „Želite li da pošaljem tenkove, da se vratimo u devedesete?“ Da, pošto se zna da su devedesete bile loše, a da on nije učestvovao u njima. Očekujete li nove krize na Kosovu, hoće li one osujetiti ili odložiti dijalog? Sumnjam, za EU i SAD ova priča ne sme da čeka. Američki predsednički izbori su u novembru 2024, izbori za EP u maju 2024, što znači da Borelju, Lajčaku i drugima ističe mandat i izvesno neće dozvoliti odugovlačenje. A najveće žrtve su Srbi s Kosova, jer su između čekića i nakovnja. S jedne strane je Aljbin Kurti, koji je ekstremista i po nekim pitanjima iracionalan, a s druge Srpska lista koja sprovodi politiku SNS-a. Ovaj sporazum je nedorečen u pogledu rešavanja njihovog statusa, jer se više ne priča o ZSO nego o Srpskoj zajednici. Dalji pregovori su zato veoma važni. Sporazum je postao deo pregovaračkog procesa, poglavlja 35, baš da se implementacija ne bi odugovlačila. Ima mišljenja da Kosovo možda jesmo izgubili, i to 1999, ali da smo pogrešili što zauzvrat nismo izboksovali članstvo u EU. Zašto se o evrointegracijama priča kao o „daš mi, dam ti“ procesu, čime se zanemaruju nesprovedene reforme? Taj transakcioni odnos prisutan je u ponašanju od 2012. Daj mi nešto i uvešću vladavinu prava, otvori poglavlje i smanjujem korupciju. To ne treba ljudima u Briselu, nego nama ovde. Vlastima i ne baš, ali građanima sigurno da. Tomislav Nikolić je u jednom nastupu iskrenosti rekao da je razočaran jer je shvatio da, sve i da sutra priznamo Kosovo, nećemo ući u EU. To je taj način razmišljanja. Koncept vladavine prava je teško razumeti ako ste stasavali 90-ih kad je moglo sve, od ratnih zločina do razularene korupcije. No, ostavimo po strani vrednosnu dimenziju politike, problem je u tome što mi sada ni čisto transakcioni odnos nećemo uspeti da ostvarimo. Okolnosti nastale ruskom agresijom na Ukrajinu istorijski su pogodne za njih. U politici se kaže: „Možeš ti da budeš neutralan, bitno je da si neutralan na našoj strani“ i „nije važno što je kurvin sin, bitno je da je moj“. U svakom smislu (ekonomski, geografski, kulturno) mi smo na zapadnoj strani novonastalog fronta, a uglavnom se ponašamo kao da smo na istočnoj. Nismo uveli sankcije Rusiji, sam predsednik je rekao da bi nam deset puta bolje bilo da jesmo, i osnovano je prvo pitati ga: ako nam je u interesu da to uradimo, u čijem je interesu da to ne uradimo i zašto je taj interes odneo prevagu? I zato mi sad ovaj sporazum potpisujemo kao „dam ti“, a „daš mi“ više nije ni članstvo u EU, nego uopšte ostanak u pregovaračkom procesu. Kažemo da nam Rusija treba da Kosovo ne bi dobilo stolicu u UN, a potpisujemo sporazum s istim tim Kosovom. Gasom smo vezani za Rusiju, a tek smo u decembru 2021. počeli da pravimo alternativni gasovod, iako nam to EU kao važan korak pominje od 2010. Mi na sastanak Evropske političke zajednice, gde se razgovara o Rusiji, idemo kao jedina zemlja koja još nije uvela sankcije. Automatski smo autsajderi s kojima ostali nemaju o čemu da pričaju. Bajden organizuje Samit demokratije i pozovu nas, što znači da nema govora o tome da Zapad želi da izoluje Srbiju, ali će nas u nekom trenutku okolnosti same izolovati. Crna Gora je bez incidenata promenila predsednika posle trideset godina i može lako da se desi da bude sledeća članica EU sa Zapadnog Balkana. Okruženi NATO-om i EU, završićemo u zapećku. Portparol EU za spoljnu politiku Peter Stano je izjavio da evropski sporazum ne predviđa međusobno priznavanje. Zašto Vučić onda to ponavlja kao crvenu liniju koju neće preći? Zato što zna da moramo da potpišemo pravno obavezujući sporazum pre članstva u EU, što stoji u pregovaračkom okviru iz 2014. Posle ovakvog sporazuma, to pitanje se samo postavlja. NJegove reči se mogu tumačiti i kao tvrdnja da to neće on uraditi do isteka predsedničkog mandata 2027, nego da to može ostaviti svom nasledniku. Ako ne znam kojim čudom uđemo u EU do kraja decenije, kao što je EP predložio, tajmlajn bi imao smisla. No, druga je stvar tu važnija – kad smo započinjali pregovore, ovaj evropski sporazum zamišljao sam kao konačni, a ne kao stanicu ka konačnom. U njemu stoji i da za status i imovinu SPC treba da se primene najbolja evropska rešenja, ja to vidim kao rešenja Vatikana i Svete Gore, uz međunarodno vojno prisustvo, pravo službenosti… Ovaj sporazum, po uzoru na sporazum dve Nemačke, ne bi se desio sada, da smo uveli sankcije Rusiji, nego na samom kraju. Na to dodajte potpisivanje najobičnijeg protokola s Lavrovom u NJujorku, koji se doživljava kao direktan šamar SAD i EU. Pošto smo pravili strateške greške, pretpostavljam da je našem predsedniku rečeno da će se na stolu na kraju naći i međusobno priznavanje i da zato to pominje kao crvenu liniju preko koje neće preći. Hoće li suđenje Tačiju, Veseljiju, Krasnićiju i Seljimiju uticati na tok dijaloga? Albanska strana teško prihvata istinu da su njihovi ljudi činili ratne zločine. Ekstremisti na obe strane nas sve udaljavaju od pomirenja. Ta suđenja su zakasnila, ovaj tribunal ne bi postojao da je Haški svoj posao radio kako i kada je trebalo. Sumnjam da će uticati na dijalog, vodi ga Kurti, a on je u vreme zločina bio u zatvoru. Dragan Đilas je rekao da bi SSP, da je na vlasti, Srbiju uveo u EU do 2030. Da li bi to bilo realno i je li uopšte moguće od proevropskog narativa napraviti važan element kampanje? Najveći Vučićev uspeh je što je EU sklonio s liste tema, a u tome je imao veoma veliku pomoć EU, nekritičkom podrškom u svakom trenutku i otvaranjem poglavlja i klastera bez pokrića. Za 2030. kao cilj, moralo bi dosta toga da se poklopi. Mi bismo sve s naše strane morali da završimo do juna 2027, što je malo verovatno sa ovom vladom. EU bi morala da prestane da se ponaša kao da je Vučić ovlašćeni distributer EU za Srbiju, a potom i da sama uobliči politiku proširenja u skladu sa novom realnošću nakon 24. februara. I sada, kada EU tvrdi da hoće da bude važan geopolitički igrač, mora tako da se ponaša, ali ne u Južnom kineskom moru, nego u svom komšiluku. Da donosi odluke u skladu sa širim interesima, ali i zanemari neke stvari poput troškova proširenja. EU mora da se aktivira strateški na najvišem nivou odlučivanja po pitanju proširenja ako hoće da bude globalni igrač. Takođe, ne može da govori o evropskim vrednostima, a da podrži autokratsko ponašanje. U svakom slučaju, bolji život građana Srbije neodvojiv je od saradnje s EU i budućeg članstva, što se vidi na primeru svih država koje su pre nas postale članice. Ukrajina i Moldavija su preko noći dobile status kandidata… A nisu mu se ni nadale do šest meseci pre toga. EU ne može da se na jedan način ponaša prema njima, a na drugi način prema Srbiji ili Severnoj Makedoniji. No, zanimljivo je kako su se srpske vlasti u slučaju Ukrajine i Moldavije odmah setile standarda koje ove nisu ispunile. A mi s druge strane usvajamo Zakon o linijskoj infrastrukturi koji u apsolutnoj suprotnosti s pravom EU zaobilazi javne nabavke. Nas na to niko nije terao. Novoformirana Zapadnobalkanska četvorka koju čine Severna Makedonija, Kosovo, Albanija i Crna Gora jasno je rekla: mi smo usklađeni sa spoljnom politikom EU. Da li je to pariranje Otvorenom Balkanu? Oni rade ono što mi ne radimo – na evropskom su putu i ponašaju se u skladu s tim. Beleže bodove na osnovu toga što su različiti od nas. Svojevremeno, bivši komesar za proširenje rekao je da su Rumunija i Bugarska svoju kartu za proširenje kupile zabranom preleta ruskim avionima ka Slatini 1999. Mi smo tad bili predmet transakcije, a sad nam je nacrtano šta da uradimo – uvedemo sankcije Rusiji – a to ne radimo. Stalno se pravi narativ da je naivan onaj ko vezuje članstvo u EU sa unapređenjem vladavine prava, jer „odluke donose veliki geopolitički igrači i ući ćemo u EU kad oni odluče, šta god mi uradili“. Sad kad imamo priliku da nas naše geopolitičke odluke približe velikim igračima, mi ih ne donosimo i pitamo se zašto napreduju oni što ih donose? Čini li jedan Basta evropsko proleće? Ne. Probni balon, uz još neke predstavnike režima koji odjednom više ne pričaju o evropskim, nego čak i o evroatlantskim integracijama. Daćemo nekoliko stotina miliona evra za francuske avione, čime zapravo kupujemo njihovu podršku, i to nakon što smo kupili ruske avione iz 1988, ili PVO sistem od Kine. U medijima se to predstavljalo kao prst u oko lošem Zapadu, a kupovina naoružanja iz jedne zapadne zemlje se retko gde spominje. Kao ni pomoć EU koju smo dobili za energetiku. LJubimo kinesku zastavu zbog vakcina, iako je njihov transport platila EU, a kad stignu vakcine iz iste te EU, mi pričamo o krahu evropske solidarnosti. Onda se tri meseca kasnije prijavimo za Fond solidarnosti EU i dobijemo pare iz njega. Taj stav nas ne košta samo finansijski već i politički: ko će pre dobiti podršku Brisela, mi ili članice Zapadnobalkanske četvorke, gde je i Kosovo? Narodna stranka najavljuje skupljanje potpisa za referendum o odbacivanju evropskog predloga. Kako vi to vidite? Je li to pokušaj da se predupredi eventualni referendum kada priznanje Kosova bude došlo na dnevni red? Ako budemo menjali Ustav zbog priznanja, referendum će morati da se održi. Ovo vidim kao skupljanje političkih poena pred izbore. Ne deluje mi realno pokušaj rušenja Vučića zdesna, ne možeš biti veći desničar od njega, a da ne završiš u ekstremizmu. Ali treba podvući: ovaj sporazum sa stola otići neće. NJegovo odbijanje može samo da Srbiju odgurne od stola za koji će morati kad-tad da se vrati, samo će tad biti u mnogo lošijoj poziciji. Mi smo devedesetih mogli da diktiramo rešenja, a tad smo odbijali razgovore. Setite se kako je Dobrica Ćosić prošao kad je početkom devedesetih predložio podelu Kosova, ili kako su se predsednički kandidati 1997. utrkivali ko će Albancima dati manje prava. A rat se spremao, izgubili smo ga i sad se ponašamo kao da ga nije ni bilo. I sad kažu: odbijanje predloga nije sukob sa Zapadom, nego vraćanje na prethodni pregovarački okvir. On više ne postoji; Kurtijev i Vučićev sporazum novo je startno polazište svakog budućeg dijaloga. Mi smo policiju, pravosuđe, energetska postrojenja, telekomunikacije, granične prelaze već predali. Na šta da se vratimo? Možeš da skloniš Vučića na tom referendumu, na stranu što će on da broji glasove, i da dođe neka nova ekipa. Sa čim će se susresti? S onim na šta je Vučić već pristao, a mi referendumom odbili. Stefan Slavković