Žrtva na oltaru vlasti

Da li se iko još seća one velike političke drame s početka februara, kada je Aleksandar Vučić optužio socijaliste za nedovoljnu podršku na skupštinskoj sednici posvećenoj Kosovu, što se ubrzo, uz pomoć medija i naprednjačkih funkcionera, pretvorilo u pretnju raskidom 11 godina duge koalicione saradnje? Morao je tada Ivica Dačić, lider socijalista i prvi potpredsednik Vlade Srbije, da pređe na režim nečujnog disanja, otkaže najavljeno TV gostovanje, ali i sve sastanke zakazane za 7. februar, i tako prepodobljen sačeka pomiriteljski sastanak sa Vučićem. Epilog je najviše ličio na privremenu amnestiju: „Ja SPS poštujem, nećete čuti ružnu reč. Sa njima smo radili mnogo u prošlosti, verujem da ćemo i u narednih šest meseci, godinu dana, mnogo važnog da uradimo“, rekao je Vučić posle sastanka sa koalicionim partnerom. Ubrzo se ispostavilo da u te važne zadatke spada, između ostalog, i pravljenje Narodnog pokreta za državu koji Vučić upravo promoviše širom Srbije. A prema nezvaničnim saznanjima medija, pozivnicu za ulazak u taj pokret već su dobili neki visoki funkcioneri SPS-a – i odmah su je prihvatili, iako o tome nije bilo izjašnjavanja na nekom stranačkom rukovodećem telu. Priču o ulasku SPS u pokret u nastajanju potvrdio je i sam Dačić: u intervjuu Kuriru on je rekao da bi pokret u nastajanju mogao da bude „nova, još viša faza saradnje“ socijalista i naprednjaka. A taj oblik saradnje bi, dodao je, prihvatio „zato što je za važne odluke potreban savez koji će okupiti i ljude koji nisu u politici, a podržavaju i bore se za Srbiju“. Ipak: „Nema ovde priče ni o kakvom utapanju jednih u druge, o tome pričaju samo naši protivnici, ali moraću da ih razočaram“, precizirao je nedavno disciplinovani lider socijalista, baš kao da je ulazak u Vučićev pokret ono što ta stranka iskreno priželjkuje i što joj neupitno politički odgovara. I što nije direktiva koju je dobio od velikog partnera, već rezultat zajedničkog političkog planiranja i promišljanja saradnika punih međusobnog poverenja – Dačić je, naime, dodao i da je ideju o pokretu podržao jer odgovara onome o čemu je više puta razgovarao sa Vučićem, odnosno pronalasku modela „kojim će obezbediti najširu podršku, pa i jedinstvo oko najvažnijih pitanja za državu“. Da li je sve baš tako, ili ima i razloga za uverenje da je za socijaliste ulazak u Narodni pokret za državu neka vrsta „omče oko vrata“ koja bi najdugovečniju stranku u Srbiji mogla, čak, dovesti na ivicu opstanka? I to baš nakon što su, na izborima, 2022, osvojili stotinak hiljada glasova više nego na prethodnim – što je Vučića vidno iznerviralo, pa ih je do poslednjeg momenta držao u neizvesnosti, izbegavajući da ih pomene na spisku budućih koalicionih partnera. Nisu, doduše, ni socijalisti bez aduta. Tesan rezultat na beogradskim izborima pokazao je da naprednjaci više nemaju rejting koji im omogućava samostalno formiranje vlasti, a novog koalicionog partnera u aktuelnim okolnostima nije lako uzgajiti za kratko vreme: naročito na lokalu, gde za stranku koja je navikla na apsolutnu vlast svuda, do nivoa mesne zajednice, teško da uopšte postoji drugi izbor. Posle decenijskog „ubijanja“ političke konkurencije, jedino socijalisti imaju infrastrukturu koja premrežava celu Srbiju, što SNS-u omogućava formiranje koalicione vlasti u gotovo svakoj srpskoj opštini. Zašto to Vučiću više nije dovoljno, već je sada potrebno da Dačićevu ekipu uvede u pokret koji pravi? „Raspolažemo baš malom količinom informacija o najavljenom pokretu i na osnovu njih možemo da izvedemo tek par zaključaka ili projekcija. Jedan od njih je da pokret ima nameru da ograniči dva trenda koja štete Vučiću – prelivanje SNS glasova ka SPS i ka desničarskim strankama“, kaže politički konsultant Dušan Milenković. A Dejan Bursać iz Instituta za političke studije veruje da je uvođenje socijalista potrebno „da bi se ispunila svrha pokreta i pokazala puna veličina i širina podrške Vučiću“. Pokret u osnivanju je, prema njegovim rečima, od prvobitne ideje koja je plasirana prošle godine, sada izrastao i dobio potpun oblik – a to je front podrške Vučiću, koji svojom snagom treba da osigura da birači ne upadnu u „zabludu“, naročito po pitanju Kosova. Sakriće se, pride, i neprijatna činjenica na koju ukazuju istraživanja javnog mnjenja – da je naprednjački rejting pao ispod postavljene psihološke granice koja dosadašnju nepobedivu „superstranku“ čini uporedivom sa „običnim“ strankama, onim koje pate od nepoželjne osobine – smenjivosti. Taj trend se, uostalom, jasno video i na poslednjim izborima – iako je sam Vučić osvojio 2,2 miliona, odnosno 58,59 odsto glasova, naprednjaci su dobacili do „svega“ 1,6 miliona, odnosno 44,27 posto glasova - odnosno oko 300.000 glasova manje nego dve godine ranije. Ako, međutim, na potencijalnim prevremenim parlamentarnim izborima naprednjaci nastupe u okviru pokreta u kome će biti i SPS, sve to će se uspešno zamagliti. A šta sve to znači za socijaliste? Sagovornici NIN-a se ne slažu sasvim u procenama. Milenković kaže da ne vidi pozitivne ishode za SPS ukoliko bi svoj identitet žrtvovali u izgradnji jednog novog, nadstranačkog identiteta, „koji pritom sav legitimitet crpi iz pozicije moći i popularnosti jednog čoveka, a taj čovek nije iz SPS“. „Čak suprotno, mislim da bi SPS bio ovime zaustavljen u još jednom jakom povratku u političku arenu Srbije“, kaže Milenković. On, ipak, veruje da je gašenje SPS prejako predviđanje, dok god su oni na izvorima finansiranja kroz javna preduzeća, državne ugovore i zaposlenja. Bursać, s druge strane, podseća da je SPS prilično vitalna stranka, koja ima stabilnu podršku i značajan potencijal – u infrastrukturi, stabilnoj politici, popularnom lideru. „Ulazak u Narodni pokret za državu neće uticati na aktuelni rejting SPS, ali hoće na potencijal koji bi mogli ostvariti“, kaže Bursać. Jer, odavno je poznato da SNS i SPS funkcionišu po principu „spojenih sudova“ i da je vrlo verovatno da bi dobar deo dosadašnjih birača SNS, eventualno razočaranih odlukama vezanim za Kosovo i Rusiju, svoj izborni glas mogao preusmeriti ka SPS-u. Socijalisti, prema mišljenju Bursaća, moraju da odluče šta je racionalnije za stranku koja nema opoziciono iskustvo i navikla je na obezbeđeno finansiranje zahvaljujući učešću u vlasti. „Šta bi se desilo kada bi se SPS suprotstavio SNS-u“, pita Bursać i odmah odgovara: „Porastao bi rejting u prvom trenutku, ali je pitanje kako bi to uticalo na duži rok, posebno na potencijal da ponovo budu u vlasti.“ A šta očekivani novi aranžman znači za samog Dačića, do sada dovoljno veštog da smiri unutarstranačka nezadovoljstva, ali i Vučićev bes zbog „izdaje“ dogovora iz 2008? „Dačić je važan faktor u ovoj računici, jer je poznato da unutar SPS postoji veliko nezadovoljstvo saradnjom sa SNS. Prosto, uvek je tako kada imate jednog ogromnog i jednog malog partnera, gde ovaj drugi mora da trpi i ucene i nipodaštavanje, jer ima samo dve opcije – da uđe u otvoreni sukob i izgubi sve privilegije vlasti, ili da ćuti i trpi. Dakle, ako bi se Dačić odlučio za ovakav korak, verujem da bi imao problem u stranci“, kaže Milenković. On veruje da i Dačić i SPS još uvek imaju jaku poziciju da, na neki način, izbegnu utapanje u najavljeni pokret, „jer su oduvek imali široku lepezu političkih poteza koji su im pomagali da opstanu i rastu“. Bursać je, s druge strane, uveren da Dačić još uvek uživa dovoljno poverenja da stabilno vodi stranku. Jer, osim što je, kroz razne turbulencije, izdržao na njenom čelu već 17 godina, istraživanja pokazuju da je daleko najpopularniji među socijalistima. Kad sve uzme u obzir, Bursać, za razliku od Milenkovića, ne očekuje da će socijalisti uopšte pokušati da izvrdaju članstvo u novom pokretu – gledaće, kaže, samo da se sklone i ne oglašavaju previše i da podršku daju samo kad je neophodno. A to nas, već, vraća na priču s početka teksta: onu o Vučićevom februarskom ispoljavanju besa, koje se može ponoviti. Ali, i o Dačićevom odličnom podnošenju tretmana disciplinovanja - verovatno olakšanog svešću o čvrstini lepka koji nekadašnje mlade nade socijalista i radikala drži u paketu formiranom davne 2012. Vera Didanović