Rešenje se ne može bazirati na kršenju Ustava

Pregovori sa grupom zapadnih političara o sporazumu između Beograda i Prištine uznemirili su javnost. Netransparentnost i nedostupnost informacija stvaraju osećaj da nam je uskraćen uticaj na odluke koje se donose u naše ime. Izjave naših zvaničnika sugerišu da se priprema ili je već dat usmeni, ali sudbinski pristanak na prepuštanje dela građana, suvereniteta i teritorije u ruke separatista koji podstiču etničko čišćenje u nameri da uklanjanjem srpskog stanovništva osvoje i učvrste državnost. Evropske vrednosti svakako ne obuhvataju poveravanje naroda na KiM ljudima koji ne prezaju od novih sukoba i permanentnog nasilja radi stvaranja „Velike Albanije“, koji nemaju hrabrosti da se suoče sa odgovornošću za kidnapovanje i ubijanje ljudi radi presađivanja organa, i pod čijom vlašću nestaju svedoci zločina. U Srbiji se privremeno okupirana teritorija naziva gangrenoznom nogom i kamenom oko vrata, govori se o našoj sveprožimajućoj krivici zbog koje moramo biti kažnjeni amputacijom dela teritorije i suspendovanjem elementarnih ljudskih prava, dok mnogi racionalizuju i prihvataju čak i uzurpaciju vlasti i kršenje Ustava. U međuvremenu, hapse se novinari koji se protive vlastima, suspenduju se javni tužioci, premlaćuju narodni poslanici, dok se građani dovode u položaj da brane Ustav i državu od pripadnika sopstvene elite. Pozivi da se na nepristojne ponude odgovori zahtevom da prestane nekažnjeni progon našeg naroda, kao i otpori protivustavnom delovanju i uzurpaciji vlasti osuđuju se kao udaranje u ratne bubnjeve, uz mračne vizije pogibije i ekonomske propasti. Osobito zabrinjavaju gledišta o identitetu i slobodi kao kazni i teretu, uz prihvatanje samoporicanja i predaje kao olakšanja, cilja i konačnog rešenja. Premda se francusko-nemački plan prikazuje kao „evropski“, radi se o predlogu neformalne grupe čija obećanja ne predstavljaju obavezu za vodeće države, tako da ne postoje garancije u pogledu ključnih interesa Srbije, među kojima je zaštita elementarnih ljudskih prava našeg naroda u Srbiji i izvan Srbije, prekid podrške terorističkim napadima na naš narod, kažnjavanje počinilaca i obeshrabrivanje progona. Ne garantuje se bezbednost za naše građane na KiM, niti povratak prognanih. Ne štite se prava svojine pojedinaca, preduzeća i crkve, čiji će arhijereji morati da čekaju saglasnost Prištine da bi bili ustoličeni. Nesiguran je i status slobodnog dela Srbije, nema prepreka daljem rasparčavanju Republike niti postoje jasne, nedvosmislene indicije da nas ključne zemlje EU zaista žele za svog člana. Pristupanje Prištine međunarodnim organizacijama stvara potrebu da se redefiniše članstvo ostatka Srbije, što može biti prilika za postavljanje pitanja celovitosti preostalog, slobodnog dela Republike, i može voditi u dalje prekrajanje granica uz nove sukobe i oružano nasilje. Naročito zabrinjava okolnost da predlog neformalne grupe ne pruža garancije u pogledu pristupanja Srbije EU, dok pojedini članovi predloga skrivaju značajne prepreke integracijama. Stvaranje novih granica na Balkanu nije u skladu sa deklarisanim ciljem pridruživanja celog regiona EU. Nova razdvajanja se protive ciljevima multietničkog i multikulturalnog društva, učvrstila bi autokratske vlasti i ugrozila razvoj demokratije i institucija sistema i značajno udaljila region od evropskih integracija. U datim okolnostima, uspeh neformalne grupe u iznuđivanju neustavne usmene saglasnosti i prestanak naših napora da pridobijemo države koje bi povukle priznanje Prištine mogu uvećati apetite u pogledu novih teritorijalnih i drugih ustupaka nauštrb Srbije. Na ishode naših dosadašnjih pregovora i usklađivanja odnosa sa svetom značajno utiče nedovršenost srpskog društva, predatorska tehnika pregovora koju velike sile koriste u poslovanju sa slabim državama, kao i nepotpuno sagledavanje ciljeva koje ima druga strana. Nefunkcionalne institucije, privid demokratije, rasprostranjena korupcija i uzurpacija vlasti stavljaju opšti interes u senku interesa užih grupa i krupnog kapitala. I pored domaće pameti, struke i nauke, često u svet šaljemo neodgovarajuće zastupnike koji drugu stranu navode da u nama vidi plen, a ne partnera. Kritička misao je značajno oslabljena sklonošću da usvojimo ideološke prečice i da nekritički preuzmemo nametnute zaključke. Uverenje da nekada Jugoslavija, potom komunizam, a danas EU nemaju alternativu, oslobađa nas od tegoba kritičkog promišljanja, koje odbacujemo kao nepotreban gubitak vremena. Ponekad kosmopolitizam dokazujemo samoporicanjem ili samoukidanjem, ponekad se ponosimo zatvaranjem u okvire svoje delatnosti i izolovanjem od problema društva u kome živimo. Jednako kao evropski, i naši političari teže sticanju i očuvanju vlasti i finansijske moći. To ih čini upravljivim i podložnim ličnim ucenama, što po pravilu ugrožava interese društava koja oni zastupaju. U pregovorima sa slabijim državama, pragmatični Zapad je okrenut trenutnim ciljevima, radi kojih nudi obećanja i nagoveštava ustupke. Po postizanju cilja, obećanja se mogu i zaboraviti, i poštuju se samo u slučaju gde bi kršenje istih ugrozilo naredne pregovore, ishode i profit. Pregovaranjem u formatu neformalnih grupa izbegava se bilo kakva odgovornost velikih sila za nepoštovanje obaveza. I pored deklarativnih zalaganja za demokratiju, imperijalnim interesima najviše odgovaraju autokratije i režimi koji zavise od jednog lidera koji suspenduje institucije sistema, koji je podložan ličnim ucenama i sa kojim se lakše posluje. Imperijalni ciljevi se retko podudaraju sa interesima društva ciljane države, mnogo češće ugrožavaju zdravlje ljudi, vode u nekontrolisanu eksploataciju resursa i radne snage, uništavaju životnu sredinu zarad profita koji se odliva iz zemlje i urušavaju suverenitet. Navedeni ishodi mogu dovesti do otpora lokalnog javnog mnjenja, reakcije institucija i ugrožavanja autokratske vlasti. Sve dok vlast radi u skladu sa interesima velikih sila, njen opstanak se potpomaže snažnim uticajem na medije, obmanjivanjem javnosti i spoljašnjim uticajem na politički život. Lokalne vlasti uživaju podršku sve do pojave opozicionog lidera koji bi potpunije i odanije radio na sprovođenju imperijalnih interesa, i tada se vlast menja orkestriranjem medijskih kampanja, a neretko i podsticanjem nasilja. U datim okolnostima, interes malih zemalja može zaštititi samo funkcionalna demokratija, društveni dogovor, kohezija u pogledu ključnih dugoročnih ciljeva, ali i otpor ucenama i predatorskim tehnikama koje primenjuju velike sile. Globalna potražnja za mineralima je značajno uvećana, sve češća su sučeljavanja vodećih svetskih sila oko dominacije nad ključnim nalazištima. Usled nestašice i rasta cena, diplomatski, ekonomski, medijski i vojni aparati imperijalnih sila angažovani su na očuvanju globalne hegemonije nad proizvodnjom minerala koji pokreću savremenu industriju. Ukupna vrednost mineralnih resursa na okupiranim teritorijama Srbije je oko hiljadu puta veća od kredita kojima nas ohrabruju da prihvatimo francusko-nemački plan, i barem dvadeset puta veća od svega što se u Srbiji stvori za godinu dana. Za prisvajanje naših resursa zagrejane su interesne grupe povezane sa agresijom NATO-a 1999. Početak eksploatacije i saglasnost finansijskih institucija uslovljeni su rešavanjem statusa spornih teritorija, što umnožava nastojanja da se što pre slomi svaki otpor formiranju prištinske države i pribavi validan pristanak Srbije. Veliki značaj za savremenu industriju imaju i rezerve bakra i drugih mineralnih resursa na slobodnom delu teritorije Srbije. Ako se protivustavni pristanak Srbije na gubitak suvereniteta i teritorijalne celovitosti pribavi bez većih poteškoća, tada ne treba isključiti ni nove ideje da se preuzimanje kontrole nad mineralnim rezervama ostvari putem novog prekrajanja granica na štetu Srbije. Interes građana Srbije traži da se pruži svaki razuman otpor kršenju Ustava, teritorijalnom prekrajanju i devastirajućem rudarenju koje planiraju vodeće svetske kompanije. Borba za resurse prerasla je u sukob vodećih svetskih sila koji se postepeno zaoštrava. Obuzdavanje nezapadnih zemalja koje promovišu multipolarni svet i pretenduju na ključne pozicije u svetskoj hijerarhiji zavisi od sposobnosti političkog Zapada da ustupcima i pritiscima iznudi podršku neopredeljenih zemalja. Primer Srbije je presedan koji ohrabruje neopredeljene zemlje da svoje odluke donose samostalno, što jedi relativno mali broj militantnih predstavnika političkog Zapada i navodi ih da zatraže da Srbija bude kažnjena amputacijom mnogih teritorija i svođenjem na značajno manji ostatak čiji bi suverenitet bio pod nadzorom. Nažalost, pomenuta manjina ima izvesnog uticaja na stavove za koje se zalaže neformalna grupa sa kojom trenutno pregovaramo. Među ciljevima zemalja Severnoatlantske alijanse je insistiranje na moralnoj ispravnosti, zbog čega nepokolebljivo odriču svoju odgovornost za podsticanje ratova, etničko čišćenje, vršenje ratnih zločina, ubistava lidera nezapadnih zemalja, korišćenje zabranjenog oružja protiv civilnog stanovništva, podsticanje terorizma i svesno uništavanje životne sredine velikih razmera. U nastojanju da negiraju svoju odgovornost za dosadašnja nepočinstva na Balkanu, zemlje Severnoatlantske alijanse vrše snažan pritisak na Srbiju da ih amnestira preuzimanjem tuđeg dela krivice na sebe. Poniženje koje bi nastalo svesnim i nečasnim prihvatanjem nepravde urušilo bi osećaj samosvojnosti i ponosa, što bi slomilo svaki dalji otpor nametanju tuđih interesa, nepovoljnih rešenja i odumiranju identitetskih i kulturnih vrednosti. Potrebno je promovisati proaktivan pristup pregovorima sa svetom, usaglasiti interese srpskog društva, oglasiti ih i aktivno se zalagati za njih. Potrebno je tražiti podršku svih strana da se rešenja problema traže i primenjuju na miroljubiv način, bez progona civilnog stanovništva i uz poštovanje ljudskih prava u skladu sa standardima civilizovanog sveta. Rešenja bi trebalo temeljiti na evropskim vrednostima i gradnji multietničkog društva otvorenog za sve veroispovesti i kulture. Neophodno je insistirati na zaštiti ljudskih prava za sve, pa i za srpski narod, čija se prava svesno i previše često suspenduju radi ostvarivanja geopolitičkih ciljeva na Balkanu. U okviru saradnje sa evropskim zemljama, potrebno je pružiti podršku naprednim snagama radi obnavljanja evropskog suvereniteta i evropskih vrednosti, sa ciljem da takvoj Uniji pristupi suverena i celovita Srbija. Obaveza svakog građanina Srbije i svih institucija sistema je obeshrabrivanje i diskreditovanje svakog kršenja Ustava, uzurpacije vlasti i odlučivanja izvan institucija sistema. Ne treba prihvatiti, niti primenjivati plan koji nudi neformalna grupa. Prihvatanje nemačko-francuskog plana može dovesti u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije u celini. Plan nije utemeljen na evropskim vrednostima, dok neki njegovi ishodi mogu biti prepreka evropskim integracijama. Nadležne institucije ne smeju zanemariti obavezu da se odupru protivustavnim radnjama koje ugrožavaju budućnost države i društva. Potrebno je ohrabriti sve društveno odgovorne institucije i pojedince da deluju u pravcu zaštite Ustava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Trebalo bi aktivno suzbijati i obeshrabriti sva rešenja koja nose seme novih problema. Imajući u vidu planirani ulazak zemalja Balkana u EU, lišeno je smisla svako izdvajanje delova suverenih država, prekrajanje granica, razdvajanje naroda i stvaranje država koje progone stanovništvo na osnovu etničke pripadnosti. Nedopustivo je korišćenje nasilja i ucena kao instrumenata za postizanje političkih ciljeva i treba mu pružiti razuman otpor. Nijedan narod ne sme biti progonjen. Identitetske i kulturne vrednosti svakog naroda, pa tako i našeg, predstavljaju dragoceni deo svetskog nasleđa. Briga o dobrobiti sopstvenog naroda i ljubav prema njemu je dužnost od koje ne razrešava ni hvale vredna briga i ljubav za druge. Autor je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti