Sistemsko zanemarivanje

Kada je prošle nedelje policija pronašla neuhranjenu i dehidriranu osmogodišnjakinju, otac je uhapšen, a tužilaštvo pokrenulo istragu za četiri različita krivična dela i najavilo da radi i na „utvrđivanju eventualne odgovornosti drugih lica koja su na posredan način dovela do ove situacije“. Nažalost, institucije nisu bile jednako efikasne ranije, pošto je bilo dovoljno signala da sistem mora da obrati pažnju na devojčicu. Ne samo da je još u porodilištu prijavljeno da se roditelji ne staraju adekvatno o njoj, već su se kasnije pojavila još dva pokazatelja: jedno je prijava policiji mogućeg nasilja u stanu u kome je dete živelo, a drugo činjenica da nije nikada krenulo u školu. Zbog svega ovoga je zaštitnik građana po sopstvenoj inicijativi pokrenuo postupak kontrole šest nadležnih organa: Centra za socijalni rad, domova zdravlja Zvezdara i Palilula (da li su primetili znake nasilja ili zanemarivanja zdravlja deteta i da li su to prijavili), uprave opštine Zvezdara (da li je dete pohađalo predškolski program, da li pohađa školu, šta su preduzeli povodom toga), MUP-a i Ministarstva za brigu o porodici. Iako je spisak institucija koje su potencijalno zakazale podugačak, Smilja Igić iz gradskog centra je na sličnu opasku novinarke RTS-a uzvratila: „Možemo da kažemo da su i građani zakazali, jer institucije nemaju prava da idu od vrata do vrata i proveravaju, niti mogu.“ I dodala da nije ni etički to raditi duže od dve godine. I dok bi svakako mogli da pričamo o tome da li bi porodice sa problemima trebalo kontrolisati ili im pružati podršku da probleme prevaziđu (što povlači manje etičkih nedoumica, ali svakako iziskuje veće resurse), osnovno pitanje ostaje – čak i da jesu građani zakazali, zar ne bi upravo iz Centra trebalo da krene inicijativa za sistemskom promenom? Koja institucija bi trebalo da se osvrne na činjenicu da je država godinama razvijala informacioni sistem Socijalne karte, koji obrađuje nezapamćen broj podataka o ličnosti sa osnovim ciljem uskraćivanja socijalne pomoći što većem broju korisnika (sistem koji je ovih dana pohvalio i sam Zoran Pašalić), dok sa druge strane nije uspostavila elementarne evidencije poput onih da li su sva deca vakcinisana i pohađaju li školu? „Zanemarena i deca koja su u riziku od niza drugih nepovoljnih uticaja, a koja su nevidljiva sistemu socijalne ili zdravstvene zaštite ili obrazovnim ustanovama, ima mnogo više nego što znamo i mnogo duže nego što bi smelo da bude. Nažalost, osim praznih reči ’za našu decu’, godinama unazad se izdvajaju nedovoljna i sve manja sredstva u ove tri ključne oblasti. Na primer, država Srbija nije ispunila više od 50 posto planiranih aktivnosti u Poglavlju 23, koje se odnose na prava dece, jer za mnoge od njih navodno nema finansijskih sredstava, iako smo svakodnevno svedoci da se novac troši na niz projekata za koje niko ne zna da li su nam stvarno potrebni (da pomenem samo fudbalske stadione) ili se daje nepostojećim organizacijama za nepostojeće projekte. Tako još uvek nemamo centre za decu, mlade i porodice, koji bi ciljali stanovništvo iz višestruko depriviranih sredina, i koji bi pružali podršku porodici u riziku od razdvajanja dece od roditelja, roditeljima koji trpe nasilje, deci koja su u riziku od napuštanja škole, deci sa smetnjama u razvoju i u riziku od smeštaja u ustanovu, deci žrtvama krivičnih dela... Nismo uspostavili ni centralnu evidenciju o nasilju u porodici, niti evidenciju u sudovima o poštovanju principa najboljeg interesa deteta. Nemamo radnu grupu koja treba da vrši nadzor nad sprovođenjem Strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, a planirani su, ali nisu izrađeni, novi posebni protokoli nadležnih sistema za postupanje u slučaju zlostavljanja i zanemarivanja dece“, kaže Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. A nešto što jesmo imali je izgleda prestalo da funkcioniše. Po zakonu, lokalna samouprava vodi evidenciju i obaveštava škole o deci koja treba da se upišu u prvi razred, a škole samoupravu o deci koja nisu upisana pred početak školske godine. Međutim, prema pisanju Danasa, opštine jesu ranije slale spiskove sa imenima budućih prvaka, ali se od te prakse odustalo zbog zaštite podataka o ličnosti, tako da školama sada stiže samo broj dece koja su stasala za upis, na osnovu čega planiraju broj odeljenja. Istovremeno, iz Sindikata zaposlenih u socijalnoj zaštiti ukazuju da u sistemu nedostaje više od 1.700 radnika i da posle propadanja koje traje više od 10 godina on danas počiva isključivo na entuzijazmu zaposlenih. A uz niske plate se bližimo limitu takvog entuzijazma, zbog čega je jedan od glavnih zahteva u pregovorima za novi kolektivni ugovor bio da se sprovede istraživanje opterećenosti radnika jer smatraju da su „uveliko u procesu sagorevanja na poslu“. Tek kada se reše ti problemi, navode u Sindikatu, možemo da pričamo o pojedinačnoj odgovornosti u ovakvim slučajevima. Međutim, čini se da istraga zaštitnika građana ide upravo u smeru traženja krivaca, a ne rešenja. Iako je Pašalić izjavio da po prikupljanju svih informacija, pisanje izveštaja može da traje dva sata, nemamo mnogo razloga da očekujemo da ćemo ga uskoro čitati. I to ne samo zato što je dodao da je kada je došao u tu instituciju prekinuo praksu „besomučnog pisanja izveštaja i saopštenja“, već i poučeni iskustvom slučaja iz oktobra, kada je u Vršcu otac ubio svoju dvogodišnju ćerku. I tada je zaštitnik hitro pokrenuo postupak, a bilo mu je potrebno pet meseci da izađe sa izveštajem. U njemu je preporučeno da se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici dopuni pre svega odredbom da je dete žrtva nasilja uvek kada prisustvuje nasilju nad članom porodice ili bliskom osobom. I zaista, radi se o ozbiljnom sistemskom rešenju i tako gledano, ako je bilo potrebno pet meseci da se osmisli – vredelo je čekanja. Samo što to nije slučaj. Potpuno identična preporuka upućena Vladi RS, mogla se naći i u redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika za 2022, ali i za 2021, 2020, 2019. i 2018. godinu. Pet godina Zoran Pašalić preporučuje meru čija je primena mogla da spreči tragičan ishod u Vršcu (kao i četiri druge mere koje se tiču prava dece), ali još uvek nije procenio da je vreme da iskoristi svoje zakonsko pravo i da predlog izmene Zakona podnese neposredno Narodnoj skupštini na odlučivanje. U ponedeljak je 11 opozicionih poslanika, koji izgleda nisu skloni prolongiranju, podnelo zahtev za održavanje sednice Odbora za prava deteta, kojem predsedava Vladimir Orlić, a na kojoj bi jedina tačka dnevnog reda bilo razmatranje rada Centra i policije povodom slučaja devojčice iz Mirijeva. „Resorna ministarstva, drugi parlamentarni odbori, svi obuhvataju i druge oblasti, a ovo je jedino telo u državi koje se isključivo bavi pravima deteta i ono se nije sastalo nijednom u toku ovog skupštinskog sastava – ako ne računamo konstitutivnu sednicu na kojoj je samo izabrana zamenica predsednika, a ni o čemu nije moglo da se debatuje. Do sada su bila još dva pokušaja da se zatraži sednica. Prvi put povodom događaja u Pećincima, kada je Orlić odbio iz potpuno besmislenog razloga, zato što je u zaglavlju zahteva pisalo ’Demokratska stranka’, pa je obrazloženje glasilo da ne može poslanička grupa da inicira nego moraju poslanici – kojih jeste bilo dovoljno potpisano. Postoji ozbiljna namera da se taj odbor nikada ne sastaje, a toliko se stvari desilo na polju zaštite dece da je Orlić trebalo da je sazove i bez zahteva narodnih poslanika. U zahtevu je traženo da se Odbor sazove u roku od tri dana. Iskustvo je tako da će on tražiti bilo kakav način da to odbije, bez obzira na temu“, kaže poslanica Jelena Jerinić iz Zeleno-levog poslaničkog kluba. A svakako ne ohrabruje ni činjenica da Orlić još uvek nije zakazao ni redovno skupštinsko zasedanje, što je po zakonu trebalo da uradi prvog radnog dana marta. Ali moramo se nadati jer je, uprkos svemu, lakše zamisliti da reformišemo zakone nego građane. Ili medije, kojih je čak pet procenilo da je najadekvatnije da tekstove o ovom slučaju na svojim portalima obeležavaju tagom „dete iz kade“. Luka Petrušić