Muke po vladi

I Srbija, pa i njena vlada ima toliko problema da je izabrati deset prioritetnih (ovog puta ekonomskih) istovremeno i muka i pesma. Ne znaš šta bi pre, a izbor š i r o k. Srećom što se Karla del Ponte i Hag ne mešaju u ekonomiju. Deset vrućih ekonomskih tačaka sem po izboru NIN-a dato je i po izboru nekoliko ekonomista, sindikalnih rukovodilaca, bankara, stranih investitora. NJihov izbor dat je bez komentara, komentari su NIN-ovi.

Srpski ministar za finansije Mlađan Dinkić u sredu se pohvalio da će retko koja zemlja ove godine moći da se pohvali privrednim rastom kakvim će se već ove nedelje pred delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda pohvaliti Srbije. On je procenio da će rast bruto društvenog proizvoda biti najmanje oko 8, a najviše oko 9,5 odsto. Ništa neuobičajeno za vlade zemalja u tranziciji i srpska vlada je morala da se zaustavi pred dilemom: stabilnost ili rast i, sada tvrdi, da je dilemu rešila uspešno: i stabilnost i rast, ali stabilnost prvo. Mada je inflacija u avgustu suzbijena, procene o dvocifrenom rastu cena na kraju godine još se dobro drže. Ipak, ko bi mogao očekivati da će kao glavni ekonomski problem ove vlade isplivati njen imidž - loš i u zemlji i u inostranstvu.

KASA:

Bušna, Dinkiću moj. Nije, tvrdi srpski ministar za finansije. Iako su njegove muke sa budžetskim deficitom, a to su vam oni rashodi koji bi trebalo da budu pokriveni zaduživanjem države, počele i pre nego što je aktuelna Vlada Srbije izabrana. Već odlazeći ministar za finansije Božidar Đelić optužio je svoje bivše kolege iz G17 plus da će svojim obećanjima o drastičnom rasterećenju privrede napraviti budžetsku rupu od šezdesetak milijardi dinara. Koja se nema odakle pokriti. Dinkić je, međutim, prvo napravio samo rupu od 45 milijardi zbog koje ga je na nož dočekao Međunarodni monetarni fond. Da li zato što je mrski MMF bio u pravu ili zato što naši pregovarači ne znaju da pregovaraju, budžetski deficit je Dinkiću skresan na 2,5 odsto BDP ili 30 milijardi dinara što je u evropskim razmerama neviđeno niska stopa. Spornih 15 milijardi, Dinkiću je naloženo ili da skreše na rashodnoj strani ili da im nađe pokriće u realnim izvorima. Kao pravi odlikaš, Dinkić je u sredu saopštio da je zadatak ispunio, što se kaže, 105 odsto. Budžetski deficit će ove godine iznositi između 2,2 i 2,4 odsto. Ali budžet će biti rebalansiran: neki će rashodi biti povećani za ukupno 12 milijardi dinara, a drugi smanjeni za 27 do 28 milijardi. Umesto da iz republičke kase bude potrošeno planiranih 374 milijarde dinara, potrošiće se 359 milijardi. Prihodovaće se 329 milijardi. Izuzimajući budžetske korisnike čiji će rashodi rebalansom biti skresani, ovogodišnji deficit smo preživeli. U petak sa MMF-om počinju pregovori o budžetskom deficitu za sledeću godinu.

IMIDŽ:

Ni svetski ni naš. Vlada Zorana Đinđića je često nervirala novinare pričom kako uživa dok od najuglednijih predstavnika još uglednijih stranih finansijskih i ekonomskih institucija sluša sve same superlative o svom radu i napretku, a kad se onda vrati u zemlju i otvori domaće novine dođe joj da se kolektivno uštine i probudi: da li je ovo ista vlada i ista zemlja. Ili što bi rekao jedan duhoviti političar iz stare Jugoslavije: oni i novinari kao da ne žive u istoj zemlji. Istina je, međutim, da je Đinđić imao dobar imidž u svetu što nije popravilo i imidž Srbije, da je uživao dobrovoljnu, ponekad i nezasluženu, naklonost dobrog dela štampe i takođe dobrovoljnu nenaklonost dobrog dela naroda. Vojislav Koštunica nikada nije uživao velike simpatije domaćih medija, a posle početne petooktobarske pomirljivosti s njegovim izborom za predsednika, svet ga ipak prima sa rezervom. Dolaskom na vlast i dovođenjem “svog” čoveka na čelo Radio televizije Srbije Koštunica nije ni za dlaku popravio svoj položaj u medijima koji su ostali pod kontrolom njegovih protivnika, ako on autističan kakav jeste, iskrenih saveznika uošte ima. Narod je Koštunicu voleo, preuzimanje ključnih funkcija u vladi, koja po prirodi stvari preduzima nepopularne mere, dosta je okrunilo njegovu popularnost. Mada, po oceni ovog novinara, stranke koje čine sadašnju vladu Srbije sve odreda pripadaju političkoj opciji desno od centra, izuzimajući jedinog socijaldemokratu ministra za rad Slobodana Lalovića, vlada o sebi emituje poruku raštimovanog orkestra. Pa sem što se u svetu i među stranim investitorima, i iz razloga koji su van njene moći, Srbija doživljava kao politički nestabilna zemlja, kao nestabilna doživaljava se i njena vlada. Ona je “klimava” ocenjuje šef Evropske komisije Kris Paten i nije sigurno da će “potrajati tako dugo”. Sem što su predstavnici stranke G17 plus u vladi pojačali svoju informativnu aktivnost, nije poznato da sama vlada nešto ozbiljnije čini da svoj često neopravdano loš imidž, pojačan glupostima poput izbacivanja Čarlsa Darvina iz školskih programa, popravi. Nešto u stilu ozbiljnih svetskih kompanija i vlada. Spekulacije u štampu da je u te svrhe angažovala čak i neke vrlo zanimljive svetske agencije, vlada je demantovala. A trebalo bi da preduzme mere za popravljanje reputacije i zemlje i svoje kako bi još veoma nizak nivo stranih investicija bio popravljen, smatra i predsednik Saveta stranih investitora u Beogradu Kristof Grojsing.

PENZIJE:

Poštar zvoni dvaput. Rupa u kasi penzionog fonda Srbije baš je iznenadila njenu sadašnju vladu. Pojma nisu imali. Prema računici njenog potpredsednika Miroljuba Labusa, taj deficit čini 6 odsto srpskog bruto društvenog proizvoda. A to se izdržati ne može. Dosadašnjim kozmetičkim reformama nije se postiglo ništa. Zemlja svaki čas u predizbornoj kampanji nije baš u prilici za pravu reformu ovog sektora. To je nepopularno. Tako će najavljenim rebalansom republičkog budžeta Fondu invalidsko-penzijskog osiguranja zaposlenih biti preneto još tri milijarde dinara. Od obećanog drastičnog rasterećenja privrede od preteranih poreza i naročito doprinosa tako nije moglo biti ništa. Jedino je neki dan na snagu stupila privilegija koju će poslodavci koristiti za novozapošljavanje starijih od 45 odnosno 50 godina. A ukinute su i ranije skale prema kojima je poslodavac, zavisno od školske spreme, morao da plaća doprinose nezavisno od toga da li je platu iz skale stvarno isplatio zaposlenom. Kad julske penzije, kako je najavljeno, u septembru budu povećane za prosečnih 5,13 odsto, što će svakog meseca koštati dodatnih 720 miliona dinara, prosečna penzija će iznositi samo 9 578 dinara, a sa njenom isplatom će se kasniti dva i po meseca. Sadašnja vlada obećava da bi, ako ostane tu gde je, to zakašnjenje mogla da eliminiše tokom naredne tri godine, po ceni od 21 milijardu dinara.

BERZA KOD VUKA:

Uradi sam. To je bilo pre nešto manje od godinu dana i malo je nepravedno sad prozivati predizbornim mitinzima zanesene poslaničke kandidate. O ministrima da se i ne govori. Ali sećate se vremena kad su nam svi obećavali da će sve da nas zaposle, a naročito one u skroz posrnuloj a srpsko-crnogorsko-evropskom politikom još dotučenoj tekstilnoj industriji. Neki su obećavali da će cela Srbija biti Čačak i navodili hiljade novih preduzeća koja su tamo otvorena za gradonačelničkog mandata Velje Ilića, G 17 plus je najavljivala da će novo zapošljavanje obezbediti rasterećenjem privrede od poreza i doprinosa sa 77 na 50 odsto, tadašnjem ministru za rad Draganu Milovanoviću birači očito nisu poverovali da će uspeti da zaposli ceo milion, pa Boža Đelić na privremenom predizbornom radu u Demokratskoj stranci bio smart i obećao samo pola miliona. Ali imam objašnjenje, rekao je Boža i imao je. Savladavanje nezaposlenosti kao zadatak vlade ostaje i nadalje. U broju zaposlenih i nezaposlenih nije došlo do bitnih promena. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, krajem juna posao je u Srbiji tražilo 953 804 čoveka, što je bilo za oko 2,2 odsto manje nego krajem juna prošle godine. U periodu od januara do kraja juna zaposleno je 204 242 radnika ili za jedan odsto više nego u istom periodu prošle godine. Zanimljivo je da je u tekstilnoj industriji i kožarstvu zaposleno za 13 odsto radnika više nego prošle godine, što je sektorski jedan od najboljih rezultata.

MILANOVA LISTA:

Vlada stalno nova, lista uvek stara. Dok je te liste i Milana, koji je samo gotovo nepromenjenu prenosi iz jedne vlade u drugu, nema govora o pravom napretku Srbije, kaže jedan poznati ekonomista. Reč je o listi preduzeća koja dobijaju subvencije iz republičkog budžeta i Milanu Josipoviću, bivšem šefu kabineta Dragana Tomića u vladi Mirka Marjanovića, šefu kabineta u prelaznoj republičkoj vladi 2000. godine, šefu kabineta Aleksandra Vlahovića i sadašnjem pomoćniku ministra za ekonomske veze sa inostranstvom Predraga Bubala. Dakle, lista i Milan ostaju isti, menjaju se samo vlade. U kabinetu gospodina Josipovića nisu bili baš sigurni da bi spisak firmi koje su ove godine dobile vladine subvencije trebalo da učine dostupnim javnosti. Ministar za finansije Mlađan Dinkić na početku mandata je obećao da će subvencije, ali samo delu privrede koji obećava, biti povećane. Pritisnut kresanjem budžetskog deficita, sada najavljuje da će kriterijumi za taj trošak biti pooštreni, a subvencije takođe skresane. A ministar za ekonomske veze sa inostranstvom Predrag Bubalo samo što je spasio vladinu glavu obećanjem Rudarsko-topioničarskom basenu Bor da će dobiti subvenciju od 30 miliona dolara ili evra, ostalo je nejasno, kad su ga na nož dočekali ekonomski analitičari, pa je u javnost brzo procurila informacija da ministra opet nisu dobro razumeli: novac neće dati Vlada Srbije nego nemački partneri RTB Bor.

JUGOREMEDIJANA:

Ko će počistiti srču. Dragan Maršićanin će u ambasadore, a radnici nazad u “Jugoremediju” ili ono što je od nje ostalo. Revolucionarna faza, kroz koju izgleda, mora da prođe svaka novouspostavljena vlast u Srbiji izgleda da je prošla. Preispitivanja dosad obavljenih privatizacija obavljaće se u hodu, a svi zakonom predviđeni metodi za prodaju preduzeća biće korišćeni ubrzanim tempom kako bi se nadoknadilo ono što je u dolarima, evrima i dinarima dosad propušteno pokušajem bivšeg direktora Agencije za privatizaciju Branka Pavlovića da dokaže da privatizacija može biti i efikasna i, ako ne poštena, a ono zakonita. Tako je sa najvišeg privatizacionog mesta saopšteno. Dakle, revolucionarna faza je završena, ali haotična faza nije. NJeni restlovi upravo nam defiluju pred očima povodom javnih ponuda za otkup akcija najvećeg domaćeg proizvođača kisele vode “Knjaz Miloš”. Podržavljenje ove firme sa naslovnih strana novina predlaže još samo Branko Pavlović. Na spisku preduzeća sa čijom bi privatizacijom u najmanju ruku trebalo zastati ili ih ostaviti u državnom vlasništvu, koji su nadležna ministarstva uputila Odboru za privatizaciju nema “Knjaza Miloša”. Jer, ta firma je već privatizovana.

ZAKON U RADU:

Amerika ili Evropa? Kad ovaj tekst već bude u štampi, tekst Nacrta zakona o radu tek će biti prečišćen, rešenja definitivno definisana i takav prezentiran javnosti. Ali na republičkog ministra za rad, jedinog socijaldemokratu u sadašnjoj vladi, već se tim povodom srušila sva sila kritika koje predvodi Kristof Grojsing, predsednik Saveta stranih investitora u Srbiji. Grojsing smatra da su predložena rešenja (učešće radnika u profitu, obaveza firme da snosi troškove viška radnika) tri koraka unazad u odnosu na postojeća zakonska rešenja i da će rasterati ionako malobrojne strane investitore, a ministar Slobodan Lalović na sve to može samo da kaže da oni koji zakon kritikuju treba prvo da ga pročitaju, zatim da su rešenja iz zakona prethodno prodiskutovana sa svim relevantnim međunarodnim institucijama kao što je Svetska banka, MMF, Američka privredna komora za Srbiju i Crnu Goru i Međunarodna organizacija rada. Ali Lalović priznaje da je u tim razgovorima izbila na videlo razlika u generalnom pristupu predstavnika Svetske banke i pristupa koji se u toj oblasti gaji u Evropi. A dobar deo izmena zakona je u stvari usklađivanje sa direktivama Evropske unije. Na početku čitave priče jedan predstavnik Svetske banke je na ovo usklađivanje sa EU, a bez ulaženja u sadržaj rekao: da, da, gospodine, ali vi znate da su mnoga pravila EU dosta rigidna u oblasti radnog zakonodavstva. Eto, u tome je problem, smatra ministar. A koja je interesna grupa - ona za američki ili ona za evropski model kapitalizma - videćemo sigurno na primeru ovog zakona.

DRŽAVA POSLODAVAC:

Još pre nego što se zamerio investitorima i poslodavcima, Slobodan Lalović se zamerio zaposlenima u javnim preduzećima. Ni ova, a ni prethodna vlada Srbije dosad nije gotovo ništa učinila da se problem očitih viškova zaposlenih u tim preduzećima reši. Sva se sila protesta sručila na Lalovića kad je samo objavio da je oko 40 odsto zaposlenih u sedam javnih preduzeća višak (EPS,NIS, ŽTP, JAT, PTT, Srbijašume i RTS) i da bi to trebalo što pre rešavati. Ministarstvo za rad je već uputilo Ministarstvu za finansije projekciju rešavanja ovog problema za sledeću godinu, mada definisan program za rešavanje ovog problema još ne postoji. Prema projekciji Ministarstva rada u javnim preduzećima bi sledeće godine bez posla trebalo da ostane 32 000 od ukupno 130 000 zaposlenih. Državu će socijalni programi za zbrinjavanje ovih ljudi koštati ukupno 4,8 milijarde dinara. A zbrinjavanje još 20 000 ljudi, koliko će bez posla ostati u društvenim preduzećima koja se restrukturiraju, koštaće oko tri milijarde dinara.

HALO, MOBILNI:

063 više ne stanuje u NIS-u, “Delti” i ostalim kompanijama kojima je stalo do mišljenja Ministarstva za finansije Vlade Srbije. Branislav Anđelić, prvi stečajni upravnik Mobtela, tvrdi da klijenti mreže 064, koja je takođe u mešovitom vlasništvu države i BK familije (13 odsto), prolaze jevtinije kad koriste usluge fiksne mreže, a da je dostupnost 064 ista, a ponegde čak i bolja od dostupnosti mreže 063, takođe u vlasništvu BK familije (51 odsto) i države. Zašto su onda državne kompanije kao NIS, “Delta” je briga Karićevog porodičnog prijatelja Miroslava Miškovića, koristile usluge Mobtela, a ne mreže 064 bilo bi suvislo pitanje, kad bi već postojao odgovor na prvorođeno pitanje: zašto država ne rešava svoje vlasničke i ostale odnose sa BK kompanijom u zajedničkoj firmi Mobtel. Odgovor na oba pitanja mogao bi da bude isti. I pošto su slučaj Mobtel vrlo uverljivo i javno obradili politički neutralni stručnjaci za tu oblast i pošto su kroz nju prošle 54 finansijske kontrole koje, navodno, nisu potvrdile nalaze stručnjaka, Poreska uprava je krenula u još jednu kontrolu i javnosti saopštila podatke koji bi svakog živog zbunili da već nismo oguglali: pred naplatu poreza na ekstraprofit kompanija Mobtel je navodno preko povezanih firmi u vlasništvu porodice Karić prebacivala svoj profit na Kipar. Vlada je svojevremeno objavila da je osnovala komisiju da reši ovaj paradigmatičan problem (gledaj samo predizborne mitinge), ali otad ni o toj komisiji ni od te komisije ni abera.

KRIS CARINIK:

spuštena rampa. Sama Vlada Srbije priznaje da je spoljnotrgovinski deficit njen najveći problem, mada se čudi i ne može načuditi otkud devizne rezerve preko očekivanja i istovremeno toliki spoljnotrgovinski deficit. I što je još gore, taj deficit se iz godine u godinu produbljuje. Tako je Srbija 2000. godine imala ukupnu spoljnotrgovinsku razmenu od 4,9 milijarde dolara od čega je izvoz bio 1,6 milijardi, a uvoz 3,3 milijarde. Sledeće, 2001. godine (sredinom godine prva velika liberalizacija spoljnotrgovinskog režima) razmena je vredela oko šest milijardi dolara, od čega je izvoz iznosio 1,7 milijardi, a uvoz 4,3 milijarde. Tokom 2002. godine deficit je nastavio da raste - 3,5 milijarde. Akcionim planom o harmonizaciji ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore nastavljena je liberalizacija spoljnotrgovinskog režima.Deficit je 2003. godine dostigao 4,8 milijardi dolara. Za prvih šest meseci deficit je već dostigao 3,5 milijarde dolara. Srpska vlada nije ništa ucinila da merama vancarinske zaštite nešto učini, tempo prilagođavanja kursa dinara ostao je sporan. Sledeća etapa liberalizacije kao posledica harmonizacije sa Crnom Gorom očekivana je sa zebnjom kad je Srbiji u pomoć priskočio Kris Paten Carinik. Kako stvari stoje harmonizacija će biti obustavljena, pa i dalja liberalizacija. To naravno nije jedini uzrok srpskog spoljnotrgovinskog deficita, ali nije ni najmanje važan.