Gorostasi bez zemlje

Gledao sam ih tokom prve utakmice na Olimpijadi i mislio sam da se radi o običnoj prolaznoj krizi. Gledao sam i drugu i treću utakmicu i sve do susreta sa Kinezima, gledao sam i plakao kao na nekom sprovodu.

Gorostasi na staklenim nogama! Divovi ošamućeni sumnjom tresu se kao deca zalutala u nekoj nepoznatoj šumi!

Nisu oni krivi, oni su samo verna slika zemlje koja ne postoji, države koja još ne zna ni gde počinje ni gde završava, ni kako se zove, ni kakva joj je zastava, ni koja joj je himna...

To su veliki ljudi, veliki rodoljubi ali ih snašlo ono što i nas mnoge, pa se pitaju dokle će ovo zlo, da ne kažem sprdnja, trajati!

Sada kad su nam sloga i jedinstvo najpreči, naš politički kukolj zaluđuje narod, svađaju se, lažu, rasturaju kolevku i cepaju pelenu u kojoj su odrasli! Proklete im duše, stigla ih kazna narodna!

Naše divove - košarkaše trebalo je dočekati sa više ljubavi i nežnosti nego ikada do sada, posuti ih cvećem i poljupcima jer zaista oni nisu glavni krivci.

Ne, ne tresu se oni pred Kinezima, ne tresu se oni ni pred kim, naši divovi, oni se tresu od našega zla koje je ubilo i u onim najkuražnijim svaku nadu i osećaj da pripadaju jednom narodu, jednoj zemlji, jednoj državi čije se ime još ne zna!

Velimir Traparić, inž. Lion, Francuska