Šećerna vodica za teško bolesno tržište

Najava državnog projekta jeftine stanogradnje zvuči kao muzika za uši stambeno nezbrinutih birača naviklih na državne „jasle“. A ono što izgleda i zvuči kao pas, obično i jeste pas. Ako mnogi nemaju krov nad glavom i nisu u stanju da ga, po tržišnim uslovima, obezbede, da li je rešenje u državnoj gradnji jeftinih stanova? U drugim zemljama takvi projekti su instrument za zbrinjavanje malog broja zaposlenih sa nižim primanjima u profesijama značajnim za funkcionisanje države, kao i za anticiklično delovanje države na tržište. Problem nemogućnosti kupovine stana u Srbiji nije vezan za mali broj profesija ili za određene lokacije, već za najšire slojeve društva i celu zemlju. A u momentu kada samo u Beogradu ima više od 1.000 gradilišta, nema ni potrebe za anticikličnim delovanjem države. Najavljeni projekat liči na lečenje ozbiljne hronične bolesti nadrilekarskim šećernim tableticama. Dok placebo može imati i pozitivne efekte, nadrilekarska šećerna tabletica ima samo neželjene posledice. Ovakvom terapijom se podgreva opšte verovanje da se tako može izlečiti ozbiljna bolest, odlaže se terapija, a pacijent se kljuka štetnim šećerom. Učestvovanje u ovakvoj priči, analiziranjem i diskutovanjem o medicinskoj vrednosti šećernih tabletica se, svesno ili nesvesno, podržava nadrilekarstvo. Da sa medicinskih metafora pređem na stvarne pojmove – hronična bolest našeg tržišta nekretnina je loša ponuda. Razloga je više, a zajednički izvor im je država. Kada kažem država, krivca ne tražim ni u ovoj, ni u prethodnoj, ni u bilo kojoj konkretnoj vladi. Krivac je neka naša verzija „duboke države“ koju svaka vlada pokušava da reformiše. Sadašnja – a tu računam sve SNS vlade – prilično je uspešna u ovoj borbi sa administracijom. Odnela je pobedu sa elektronskom građevinskom dozvolom, polako i sigurno dobija rat sa planskim dokumentima i vodi rovovsku bitku sa konverzijom i restitucijom. Međutim, prihvatila je i nepovoljno primirje sa naknadom/doprinosom za uređenje građevinskog zemljišta i kapitulirala Zakonom o ozakonjenju/legalizaciji. Dodatno, nasledila je problem unapređenje rada Katastra, našu verziju stogodišnjeg rata koji se vodi na pogrešnim osnovama bez izgleda za pobedu. Da bismo povećali proizvodnju stanova, i time oborili cenu, za početak moramo planski i infrastrukturno „pokriti“ građevinska područja, naknadu/doprinos izvesti iz zone parafiskala i završiti konverziju i restituciju. Onda nas čekaju glavni problemi - legalizacija, zbog snage protivnika, i Katastar, zbog dubine problema i kompleksnosti rešenja. Ove bitke se ne dobijaju na juriš, ne interesuju široku publiku i zbog njih se ne dobijaju, već se gube izbori. Zadovoljstvo je biti saborac vlada u ovakvim ratovima, jer nema lakog i brzog rešenja za dugotrajne i teške probleme. Državni projekti jeftine stanogradnje neće rešiti problem, mogu ga samo produbiti. Zbog toga je dobro dok su oni samo deo predizborne kampanje i bilo bi najbolje da tako i ostane.