19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Koga je, 12. marta 2003. godine oko pola jedan, “pasat” pančevačke registracije 469-88 prevezao iz Ulice admirala Geprata u nepoznatom pravcu? Zvezdana Jovanovića, Aleksandra Simovića, Ninoslava Konstantinovića i Vladimira Milisavljevića, kako kažu svedok saradnik Đura Mutavi i optužnica? Ili neke sasvim druge ljude, koje je pred sudom detaljno opisao Branko Bugarski, inženjer geodezije zaposlen u Zavodu za fotogrametriju, Admirala Geprata 14, čovek koji, kako reče, nikad neće prežaliti što se u pogrešnom trenutku zatekao na pogrešnom mestu i video naoružanu trojku da posle pucnjave izlazi iz ove zgrade. Istraga je, kako ćemo pokazati, došla do niza materijalnih tragova i indicija koji su mogli da potvrde jednu od dve tvrdnje; da spomenutu četvorku neporecivo povežu s atentatom na premijera, ili da istragu usmere u nekom drugom, možda ispravnijem pravcu. Tragovi su, međutim, jednostavno zanemareni.
Neobjašnjene rupe od metka unutar zgrade Vlade Srbije, drastična nesrazmera u veličini ulaznih rana kod Zorana Đinđića i njegovog telohranitelja Milana Veruovića, tragovi krvi na “pogrešnom” mestu, čudan način nalaženja optužujućih pikavaca u kancelariji 55, Admirala Geprata 14, odakle je, prema tužiočevom tvrđenju, ubijen premijer, pronalaženje dve a ne samo jedne puške u novobeogradskom kamenjaru. Sada analiziramo i dokumentaciju o ostalim materijalnim dokazima pobrojanim u optužnici.
Već sam spisak dokaza koje će tužioci ponuditi sudu, naveden u optužnici za prošlogodišnji atentat, pokazuje kako se pristupilo razotkrivanju Đinđićevih ubica. Aljkavo. Dokazi su nabacani bez reda i rasporeda, s pomešanim datumima, mnogi navedeni i bez obaveznog broja pod kojim su u istrazi zavedeni, neki ponovljeni na dva različita mesta. O brojnim štamparskim greškama da i ne govorimo. No, to je samo početak ove priče.
A pre nego što vidimo koje su to tajne ostale u spaljenom “pasatu” pančevačke registracije 469-88, da razjasnimo jedno: NIN poseduje dokumenta sa svih veštačenja koja su deo sudskih spisa. Iz toga i izvlačimo zaključke. Da li u policiji postoje još neka veštačenja, i zašto ona nisu ponuđena sudu, ako ih ima?
S jedne strane, dakle, imamo priču Miladina-Đure Mutavog Suvajdžića. NJegova saznanja su posredna, što ih samo po sebi čini manje pouzdanim. Optužnica ih, svejedno, usvaja. Đurina priča kaže: u kancelariji 55, Admirala Geprata 14, su Zvezdan Jovanović, Ninoslav Konstantinović i Aleksandar Simović. Imaju naočari i perike, Konstantinović i bradu. U “pasatu” parkiranom ispred zgrade čeka ih Vladimir-Vlada Budala Milisavljević. Atentat izvršen, oni beže. Zvezdan Jovanović s Miletom-Kumom Lukovićem potom stiže u “štek” u Vojvode Stepe 259, odakle odlazi u bazu JSO u Kuli. Tako je govorio Đura Mutavi.
Đurinoj priči, najpre, protivreči nevoljni ali ubedljivi očevidac Branko Bugarski. Daje sasvim drugačiji opis - trojica koja istrčavaju iz zgrade nemaju perike, nemaju brade, naglašava da su uredno podšišani i obrijani, a naočari ima samo jedan; u policiji, posle atentata, on ne prepoznaje nijednog od kasnije navedenih u optužnici. Tvrdi da je video nekog drugog.
Inače, na osnovu opisa Branka Bugarskog je sačinjen onaj fotorobot koji se u javnosti pojavio posle atentata. Bez pravog objašnjenja, fotorobot je ubrzo zamenjen fotografijom koja liči na njega; ispostavilo se, međutim, da je reč o onom vojnom muzičaru koji s čitavom pričom nema nikakve veze, i istraga je otišla u drugom pravcu. Fotorobot je pao u zaborav.
A svedok Bugarski ukazao je na još jednu bitnu stvar: ovaj što je bio model za sastavljanje fotorobota, preplanuli plavušan s naočarima, prilikom izlaska iz zgrade otvorio je ulazna vrata preostaloj dvojici saučesnika. Na rukama, pri tom, izričit je Bugarski, ovaj čovek nije imao rukavice. Odmah posle atentata očevidac je to i ispričao policiji.
|
Parafinske rukavice Među dokazima koje je tužilaštvo ponudilo sudu nalaze se i četiri veštačenja, odnosno izveštaja o analizi uzetih parafinskih rukavica od ukupno 23 osobe, a sve u vezi sa predmetom “Ubistvo i ubistvo u pokušaju”. Parafinske rukavice, koje služe kao indicija da li je određena osoba pucala iz vatrenog oružja, svima su uzete 12. marta; od ovih dvadeset troje, pozitivnih je na testu bilo njih sedmoro. Problem je u tome što se nijedno od ovih imena nigde drugde ne spominje, a nije poznato ni gde su ti ljudi pokupljeni, zašto su se učinili sumnjivima i kakve su izjave dali policiji. Takođe, nepoznato je i šta je preduzeto u vezi sa onima koji su na testu bili pozitivni. Jedno moguće objašnjenje je da svi oni nemaju nikakve veze s atentatom. Ali zašto su, onda, ova veštačenja uvršćena u dokazni materijal, kad ne dokazuju ništa? I, ko je i po kom kriterijumu vršio odabir materijala, dokaza koji će biti prezentovani sudu? Šta je taj neko izostavio iz obilja prikupljenog materijala? Pogotovo, budući da postoje saznanja da je policija 12. marta saslušavala ljude i u Birčaninovoj ulici. A iz Birčaninove je, kako tvrde Đinđićevi telohranitelji, i stigao prvi, kobni hitac. Onaj koji tužilaštvo ne priznaje. |
“Pasat” je, spaljen, pronađen 19. marta, u blizini Savskog nasipa na Novom Beogradu, ispod autoputa. U njegovoj neposrednoj blizini pronađena su i dva kanistera s benzinom, motalica koju je, prema svedočenjima, nosio jedan od trojice učesnika u atentatu, i jedan teget kačket. “Dostavljeni kačket detaljno je pregledan na biološke tragove”, stoji u izveštaju policijskog veštaka. “Iz kačketa (unutrašnje strane) skinute su 4 dlake.”
Čije su to dlake? Ko zna. DNK analiza mogla je da pokaže da je kačket bio na glavi nekog od četvorice prozvanih, što bi bio važan materijalni dokaz u prilog Đurinoj priči. DNK analize, međutim, u sudskim spisima nema, niti su uzorci za DNK analizu i upoređivanje, uopšte, uzimani od rodbine ovih što su i dalje u bekstvu, Konstantinovića, Simovića i Milisavljevića. Konačno, možda pronađeni teget kačket i dlake u njemu i nemaju nikakve veze s celom pričom, ali je i to moralo da bude potkrepljeno nekim dokazima. Ovako, dlake su ostale u vazduhu, kao još jedan od potencijalnih tragova koji nisu uzeti u obzir.
Stižemo do “šteka” u Vojvode Stepe 259. Đura Mutavi tu smešta, posle atentata, Zvezdana Jovanovića, Mileta-Kuma Lukovića i Sretka Kalinića. Policija u stanu, u noći između 22. i 23. marta, nalazi sat “roleks”, sedam četkica za zube, dve crne rukavice, opuške, uzimaju uzorke dlaka. Policajci u stan ulaze tako što otključavaju ulazna vrata. U daljoj istrazi, ponavlja se ista situacija: ne rade se DNK analize, ne obeležavaju se i ne proveravaju otisci prstiju, da se vidi stoji li priča Đure Mutavog.
I još jedan interesantan detalj: kazao je Đura Mutavi kako ga je narednih dana Kum Luković poslao nazad u taj stan, u Vojvode Stepe 259, da nađe njegov zlatni sat. Đura odlazi, i ne pronalazi ga. Ali policija, potom, sat ipak pronalazi na toj adresi. Da li je Đura, uopšte, i bio u tom stanu?!
Istog dana, 23. marta, policija pretresa još jedan stan u komšiluku, u Vojvode Stepe 104. Obeležava se gomila papilarnih linija, pronalazi šest opušaka, dlake na jastucima, veliki broj mobilnih telefona i pejdžera, “šest torbi sa raznom garderobom i obućom”. I, “na podu u trpezariji u najlonskoj kesi zatečeni su dokumenti firme ‘Difens’ iz Beograda (Surčin), kao i pečati pomenute firme koji se dostavljaju OKT na dalju obradu”. Skoro da je suvišno i reći: tragova “dalje obrade” nema, ni što se tiče papira i pečata firme “Difens” (inače, vlasništvo LJubiše-Čumeta Buhe, firma registrovana na njegovu suprugu LJilju Buhu), niti onih otisaka prstiju, mobilnih telefona i pejdžera, dlaka.
A ne zna se ni kakva je, i čija, ona “razna garderoba i obuća” pronađena u onih šest torbi. Zapravo, navode se, i dalje analiziraju, samo tri crne jakne, različitih veličina (M, DŽL, DŽDŽL), za koje se kaže da su izvađene iz ovih torbi. Na dve jakne, DŽL i DŽDŽL, utvrđuje se prisustvo barutnih čestica. Sve tri se šalju Nemcima u Visbaden na dalju analizu, sa molbom da se utvrdi “prisustvo vlakana sa jakni na već dostavljenoj pušci marke ‘hekler i koh’”, te da se uradi “uporedno veštačenje bioloških tragova sa jakni i već dostavljenih uzoraka osumnjičenog Zvezdana Jovanovića”. Nemci uporedo veštače ćebe zatečeno u kancelariji 55, Admirala Geprata 14, jakne iz Vojvode Stepe 104, pušku i “ostatke cigareta” marlboro medijum i davidov, za koje se ne kaže gde su pronađeni; 5. juna daju “trenutno mišljenje”: “Na osnovu dosadašnjih rezultata nije moguće pripisivanje nijednog od ispitanih tragova osumnjičenom za zločin.”
Priča o ovom stanu, u Vojvode Stepe 104, utoliko je intrigantnija što postoji još jedna nesuglasica oko njegovih stanara. Đura Mutavi, naime, pred sudom u aprilu ove godine govori kako je u njemu uoči i posle atentata držana LJilja Buha, Čumetova supruga. Ne spominje da je prebacivana u druge “štekove”. LJilja Buha, međutim, u iskazu pred istražnim sudijom 9. jula prošle godine, onako usput, navodi da je posle atentata boravila “u stanu kod hotela ‘Interkontinental’, preciznije preko puta ‘Hajata’”. Ko je, onda, bio u Vojvode Stepe 104? Sve bi, verovatno, bilo mnogo jasnije da su ispitani i svi ostali tragovi pronađeni tamo.
Sve u svemu, čitava priča Đure Mutavog o događajima u kancelariji 55, bekstvu i skrivanju, ionako posredna, ostaje nepotkrepljena materijalnim dokazima. Da stvar bude i gora, materijalnih tragova za proveru i potvrđivanje priče bilo je napretek. Ali provere nisu obavljene.
Situacija postaje još složenija kada se proanalizira tretman koji Miladin Suvajdžić, Đura Mutavi, ima još od atentata kod Arene, 21. februara 2003. godine. Tretman je, kako smo već pisali, specijalan: prodavci dva kamiona korišćena u atentatu prepoznaju, na fotografijama koje im pokazuju policajci, Đuru Mutavog kao kupca oba kamiona. Istraga, međutim, tu staje: policija uopšte ne odlazi do Suvajdžića tragom ove informacije, a u prijavi protiv Dejana Milenkovića Bagzija sakriva se izvršeno prepoznavanje. Dolazi 12. mart, i Đurino je ime na poternici, ali ne i fotografija koju policija ima onog 21. i 22. februara. Fotografija će se pojaviti tek nekoliko dana kasnije, a Đura će postati svedok saradnik, kome su oproštena i sva ostala nepočinstva. Pored ostalog, i učešće u nekim ranijim ubistvima - i to pre nego što je i dobio povlašćeni status svedoka saradnika.
Razlog je, praktično, naveden u optužnici, i bio bi dobar samo da je tačan: Miladin Suvajdžić ukazao je na mesto na kome je sakrivena puška “hekler i koh” kojom je, prema navodima optužnice, ubijen premijer i ranjen njegov telohranitelj Milan Veruović.
Istina je, pokazalo se, nešto drugačija: Suvajdžić na suđenju govori kako je, zapravo, Ninoslav Konstantinović otišao da zakopa pušku (on sve vreme govori o jednoj pušci, iako su nađene dve), a rekao mu je da će to učiniti ili na gradilištu kod Sava centra, ili na gradilištu kod Arene.
Posle ovako preciznog opisa policija pronalazi puške, bez prisustva istražnog sudije i bez reči (u izveštajima) o tome ko je policajcima pokazao gde da kopaju. I, uz još jedan veoma sporan detalj vezan za priču o zanemarenim tragovima: i policajac, kapetan Božin Miljojković koji je na licu mesta pre istražnog sudije, i sam sudija, nezavisno jedan od drugog u svojim izveštajima govore o “tragovima crvene boje nalik na krv na kundaku i rukohvatu automatske puške ‘hekler i koh’”. Istražni sudija Branislav Pantelić beleži i ovo: “Izdao sam nalog da se utvrdi od čega potiče crvena boja na snajperskoj pušci.” To, opet, nije učinjeno, ili makar nije dostavljeno sudu kao dokaz. Još jedan trag koji je ostao neobrađen.
Posle svega, ostaje pitanje kuda bi istraga otišla da su svi pobrojani materijalni tragovi ispitani kao što bi trebalo. Da li bi bilo potvrđeno učešće u atentatu ovih što su okrivljeni, ili bi se otvorile i neke druge mogućnosti, na koje je, uostalom, uputilo i svedočenje Branka Bugarskog? Sama činjenica da su brojni dokazi jednostavno zanemareni, stvara bojazan da ubistvo premijera nije do kraja rasvetljeno. Ili su, možda, svi oni otisci prstiju, dlake, crveni tragovi na pušci nalik na krv, torbe s raznom garderobom i obućom i pečati i papiri firme “Difens”, mobilni telefoni nađeni u tom stanu, ipak negde i analizirani? Ali, zašto onda nisu ponuđeni sudu kao dokaz? Pitanja je, za istragu ubistva premijera ove zemlje, za jednu ozbiljnu i temeljnu istragu kakva bi ona morala da bude, isuviše. A to već nije dobro. Na njih će neko ko je rukovodio istragom i pisanjem optužnice, jednom morati da odgovori.
