Arhiva

Svet nemilosrdnog raspadanja

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Svet nemilosrdnog raspadanja
David Albahari Danas je sreda Danas je sreda, dvanaesti jun, sedam sati ujutru. Ležim, potpuno obučen, na krevetu i osluškujem zvukove koji dopiru iz susedne sobe. Tamo se nalazi moj otac. Moj otac ima Parkinsonovu bolest i hiljadu puta sam mu rekao da sedne kada presvlači donji veš i hiljadu puta je on obećao da će to učiniti – rečenice su kojima počinje najnovija proza Davida Albaharija. Junak romana pod naslovom Danas je sreda (izdavač: Čarobna knjiga) preuzima na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu, obolelom od Parkinsonove bolesti i dobija priliku za još jedan, poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora, otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati. Iz žrtve Rezolucije Informbiroa, kako ga je oduvek zamišljao, otac se u njegovim očima preobražava u posleratnog komunističkog dželata, što baca novo svetlo i na dotadašnji život cele porodice. Autor blizu četrdeset knjiga, dobitnik NIN-ove nagrade za Mamac 1996. godine, opisuje svakodnevicu jedne bolesti i postavlja pitanje da li se bolest i sreća mogu zaslužiti. Mogu li zločini da se ponište ili da zastare… Kakav prozni svet čeka čitaoca iza naslova Danas je sreda? Iza prividnog mira i banalne konstatacije o vremenu koje pripada kalendaru, čitaoce očekuje svet nemilosrdnog raspadanja. Sve se u svetu ove knjige raspada a najveći deo toga se, nažalost, ne obnavlja. Neke tradicije su očigledno osuđene na odumiranje, nekima preostaje još vremena za trajanje, ali huk promene – poput zvuka svake revolucije – nezaustavljiv je i svi na kraju postaju njegovi pokorni sledbenici. To je svet za koji se ne može reći da je privlačan, ali čitaoci nemaju drugog izbora osim da mu se prepuste, te da pokušaju da olakšaju teret priče i sebi i junacima knjige. Čitanje je neka vrsta iskupljivanja i jedino na taj način mogu i čitaoci i književni junaci da nađu neku meru olakšanja. Kako vam se otvorila ova priča? Da bi se nešto otvorilo, nešto mora da se zatvori. U mom slučaju sve se zatvorilo rečenicom „Nikada neću videti Rio“. Užas te rečenice jeste u tome što odjednom pretvara svet u nešto za šta više ne možemo da budemo sigurni da postoji. Naš svet postaje svet koji se sužava i koji preti da postane strahovito težak kada se sažme na jednu jedinu tačku. Kako vidite poziciju NIN-ove nagrade u kontekstu srpske kulture? NIN-ova nagrada predstavlja jedan od najpouzdanijih vodiča kroz svet srpskog romana. Ona je jedina nagrada u našoj sredini koja uživa podjednako poštovanje u svetu čitalaca i onih koji učestvuju u stvaranju književnih dela. Međutim, čini mi se da stvarni potencijali ove nagrade nisu iskorišćeni u punoj meri. Ona bi zapravo mogla da posluži kao propagandno sredstvo za mnogo više romana nego što to sada čini. Dovoljno bi bilo vremenski rasporediti krugove izbora tako da više romana dobije pažnju medija i kritike, pa samim tim i čitalaca. To bi bio znatno komplikovaniji sistem nego što je sada, ali bi, u krajnjem ishodu, donosio više koristi i piscima i izdavačima i čitaocima.