Arhiva

Od Orvela do naših dana

Dragan Jovanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Ovo mi je, valjda, 2434. broj NIN-a u kome, evo, pišem. I to ću, nadam se, raditi dok mogu da držim olovku u ruci, to jest, dok glavom ne udarim u tastaturu mog laptopa. Četrdeset godina pišem za NIN, moj brale! Od stare garde ostao mi je samo još Jugoslav Vlahović. A ovako je počelo. Trebalo je da budem asistent u Kapetan Mišinom zdanju, kod dr Veljka Koraća, na antičkoj filozofiji. Ali, pokazalo se da je on to mesto čuvao za svog sina Žarka mada je ovaj završio na psihologiji kod Mihajla Rotera... Kao šezdesetosmaš i mladoženja bio sam srećan što sam se, uopšte, zaposlio u – Večernjim novostima. I to zaslugom Juga Grizelja. Kod njega sam naučio zanat, a onda je Jug prešao u NIN i poveo me sa sobom... Kada su me primili, 1. aprila 1978. godine, noćima sam sanjao da je to neslana prvoaprilska šala Juga Grizelja i Dragana Markovića. A kako i da poverujem kada sam imao tek trideset godina, a u redakciji stari novinarski vukovi bili su prema meni blagonakloni, uvažavali me kao mlađeg kolegu, davali mudre nenametljive savete kako ostati svoj, a sačuvati glavu u Titova „vunena vremena“. Mada su ninovce ubijali i pre Tita. Tako je 1942. godine, usred Vračara u porodičnoj kući, u revolveraškom obračunu sa tajnom policijom ubijen i „salonski komunista“ dr Vojislav Vučković (32), inače, osnivač ovog NIN-a. E, sad, o mojoj likvidaciji se raspravljalo nešto kasnije, 1986. godine, na kolegijumu Franje Herljevića, saveznog ministra unutrašnjih poslova i to sve zbog mog antinuklearnog angažmana protiv izgradnje nuklearnih elektrana, a o čemu sam u NIN- u mesecima pisao. Sve mi se to vraća ovih dana, povodom 83. rođendana ovog nedeljnika, pa i na sahrani Olivera Ivanovića. Ah, kako su počele da mi u slepoočnicama biju žile ludare gledajući kako Oliverov kovčeg stoji ispred crkvice na Novom groblju, a opelo nikako da počne. Jer, bože moj, čekaju se predstavnici vlasti i opozicije! I, plašeći se da ne izazovem skandal, ne sačekam ni opelo na koje su premijerka Ana Brnabić i Marko Đurić došli poslednji. Sreo sam ih kod kapele vojvode Putnika kako se gegaju i nešto ćaskaju... Kasne, bre, čoveku na sahranu, a ovamo hoće u Evropsku uniju! Kad, na dan Jovana Krstitelja, u subotu, eto mene, opet, na Novom groblju da obiđem roditelje pošto, iz opravdanih razloga, ne mogu da mi dođu na slavu. Sa mnom nije pošla Bilja jer kuća za slavu, ni za tren, ne sme da ostane bez ukućana. Stojim, kao sveća, ispred nadgrobnog spomenika, a jedna misao me proganja; da li smo mi, koji slavimo Jovana Krstitelja, uopšte - hrišćani!? K. G. Jung, moj guru iz Švice, na uvce mi šapuće: „Ako Marks ne može da bude lenjinista, staljinista, pa ni maoista i titoista, može li moj Jovan Krstitelj da bude sledbenik Isusa Hrista? Oprostim se od roditelja, pa svratim do Olivera. Od grobara čujem da je porodica, već, bila. Ispovedim se Oliveru zašto nisam bio na njegovoj sahrani, i čini mi se da je uvažio moje razloge. Klomparam sa Novog groblja, i, prođem pored kuće u kojoj je Vojislav Vučković ubijen, a on mi, onako, u poverenju, kaže da je prvom broju NIN-a prisustvovao i neki „profesionalni revolucionar iz Moskve na putu za Španiju“?! E, sad, znam da je Orvel bio staljinista i da mu je, u Španiji, ime bilo „Nin“!? A da li je u Beogradu bio kada se pojavio prvi broj NIN-a? Ili je, u Španiji, likvidirao tog „profesionalnog revolucionara iz Moskve“, nekog trockistu, i preuzeo njegovo ime „Nin“?! Na to moja Crna samo kaže: „Kao što vidiš, ništa se ne menja od DŽordža Orvela do našeg Olivera Ivanovića!“