Arhiva

Kraj utopije

Slobodan Ivkov | 20. septembar 2023 | 01:00
Niko više ne veruje u utopije! Stoga, danas je teže na umetnički način ubedljivo, pogotovo pripovedački, promišljati takve koncepte, što lepo vidimo i iz ovog tehnički perfektno realizovanog stripa, ne samo zbog ograda koje ćemo nešto kasnije izneti. Sama priča je, u suštini, antiutopijska. Naime, ovde sve i polazi od trenutka kada je jedna utopijska zajednica već u krizi, tokom radnje počinje da se raspada, da bi na kraju doživela svoj neminovni epilog. Zbog aktuelne situacije u zemlji i svetu, mnogi površno zaključuju kako je razočaranje ove vrste novijeg datuma, a sigurno ne starije od pola veka. No, frustriranost nemogućnošću realizacije pravednog društva je mnogo starijeg datuma. Nije čudno što su otkrićem Novog sveta idealisti bili oduševljeni. Već u sedamnaestom, a pogotovo u osamnaestom i devetnaestom veku, pohrlili su u Ameriku i u zabitima osnivali svoje komune. Nekoliko takvih je i ovde dobro opisano, i kroz zanimljivu radnju uverljivo dočarano. Knjiga Bratstvo je „integral“, što znači da u sebi sadrži više od jednog uobičajenog stripskog albuma, to jest nekoliko zaokruženih priča koje čine celinu višeg reda. Ovde se radi o dve storije jednake dužine: Knjiga 1 i Knjiga 2. Svaka ima po 54 table. Sumorni splin sa elementima fantastike prožima obe. Pseudoautentični predgovor „DŽozaje Vorena“, navodno napisan u Bostonu 1872. po raspadu jednog od takvih kolektiva, meša fakte i fikciju. Podaci o putu utopiste Roberta Ovena i njegovog „zemaljskog raja“ uglavnom su istiniti, ali Nova Harmonija se u stripu pretvara u Novo Bratstvo u Indijani 1863. koje predvodi altruista Robert Makorman. U toku je i građanski rat, a zavist, zloba, neiživljene liderske sklonosti, halapljivost i ostale osobine ljudske prirode dovode do sukoba i neizbežnog tragičnog rasturanja te utopijske tvorevine. Da li zbog uticaja japanskih mangi ili sklonosti crtača, inače nesumnjivo vrhunskog umeća, ka „diznijevskoj“ novoj stilizaciji, tek nevolja sa realizacijom scenarija koji nema ama baš nijednog humorističkog dijaloga, a prepun je krvavih i surovih scena, uključujući i silovanja, jeste u tome što je karikaturalna stilizacija apsolutno neprimerena mračnom „libretu“ tekstopisca. Ne bih posebno navodio koloristu Seđasa, da on odista nije obogatio ovo kolektivno delo. NJegove boje, ne samo da u potpunosti prate konturne crtačke postavke Munuere, već i, koliko to bojenje uopšte može u ovakvim slučajevima, impresivno doprinose utisku čitaoca o ozbiljnosti cele priče, uprkos pomenute groteskne stilizacije. U stvari, bez ovako uspešne nadgradnje bojenjem, strip je gotovo nezamisliv. No, i pored svega, dramatična, čak tragična storija koja je likovnom naracijom predivno ispričana na 128 stranica velikog formata, između korica tvrdo povezanog, u punom koloru savršeno odštampanog izdanja (AMD Sistem, Zemun) - deluje kao moderni Diznijev crtani film koji obrađuje realistički narativ. Prisetimo se, na primer, animiranog Tarzana. Branislav Glumac je, kao i uvek do sada kada se bavio francuskim stripovima, odlično, sa potpunim razumevanjem trenutka u kojem se neka radnja odigrava ili raspoloženja u kojem se lik nalazi, preveo ovo zamašno, prelepo izdanje.