Arhiva

Više od autonomije manje od samostalnosti

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Više od autonomije 
manje od samostalnosti
Do danas Joahim Riker nije dobio instrukcije iz NJujorka koje je čekao da bi postupio u vezi sa proglašenjem nezavisnosti u kosovskom parlamentu, 17. februara 2008. Dok je tadašnji šef Misije UN, jedine koja je po Rezoluciji SB UN 1244 imala pravo upravljanja teritorijom, čekao instrukcije, Kosovo je priznalo oko 50 država. A Riker je potom nastavio da plovi kroz diplomatiju u ambasadi Nemačke u Stokholmu, u Savetu za ljudska prava UN i drugim komfornim zonama. NJegove naslednike već niko više nije ni pitao za mišljenje. Uz podršku Rikerove domovine, ali SAD pre svega, istorija je okrenula tok februara 2008. u sali prepunoj simbola državnosti, u kojoj je novo međunarodno čedo počelo da se rađa. Od početka se videlo da se ne rađa čedo nego kreatura s trajnim posledicama po međunarodnopravni poredak sveta, ali je taj aspekt dugo još ostao u senci pregrejane euforije navodnog slobodarstva, kojom se htela opravdati secesija dela jedne evropske zemlje. I razume se – izuzetnost - zbog koje drugim nezadovoljnim pokrajinama i entitetima na Starom kontinentu Kosovo ne bi trebalo da bude uzor. Simbole državnosti deceniju kasnije kosovsko društvo još nije usvojilo, pa je od svih drugih priznanja na Kosovu uočljivije pitanje samopriznanja. Prilikom donošenja Deklaracije o nezavisnosti, čiji je legalitet u odnosu na međunarodno pravo 2010, na zahtev Srbije, potvrdio i Međunarodni sud pravde, govorili su isti oni koji danas upravljaju Kosovom. Neki od njih su u međuvremenu optuženi za zločine kojima su izvojevali nezavisnost, a budući da su i najozloglašeniji među njima uspeli da dokažu „nevinost“, oba međunarodna suda u Hagu dala su veliki doprinos „nužnosti“ kosovske nezavisnosti. Kosovsko pitanje imalo je i veći - nego u slučaju Rikera - podsticaj za karijeru Martija Ahtisarija, potonjeg dobitnika Nobelove nagrade za mir, ne samo, ali velikim delom i zbog njegovog plana za Kosovo. Srbima u početku neprihvatljiv, uskoro je taj plan, koji uzgred predviđa u nekim delovima čak i veću formu autonomije srpskih opština od ponuđene Zajednice srpskih opština kroz Briselski sporazum, postao Ustav Kosova na kome se danas bazira organizacija tog društva, pa i broj Srba u tamošnjim institucijama. Srbija je odbacila plan koji joj je danas, budući da na KiM nema više ni faktičku ni formalnu vlast, možda i bolja opcija od preostale ponude. Podela o kojoj se poslednjih dana govori u Prištini (a piše se i o razmeni teritorija), razumljivo je i za Albance danas prihvatljivija nego što je bila kad se u Beogradu neformalno razmatrala - jer tek danas Priština ima integracijski problem sa severom. Međunarodne misije ne napuštaju teritoriju, prema Ustavu Srbije njenu južnu pokrajinu, uprkos negodovanju poreskih obveznika čiji se novac troši na te misije. Ali pred Prištinu se prvi put oštrije isporučuju neprijatni zahtevi, koji pokreću nove nestabilnosti u tamošnjem društvu. Sud za zločine OVK osnovan je teškom mukom, a sam predsednik Hašim Tači okarakterisao ga je kao „cenu slobode zarad nastavka saradnje sa SAD i NATO“. Odnos prema institucionalnim kapacitetima Kosova, makar i kao rezultatu sopstvenog desetogodišnjeg napora, i međunarodni činioci su pokazali kada su ga smestili u Hag, a ne u Prištinu. Državni sekretar u Ministarstvu za KiM u to turbulentno vreme Dušan Proroković kaže da Ahtisarijev plan nije bio opcija ne samo zato što je po njemu ključni protektorat šef vojne, a ne civilne misije. „To ima veze sa američkom geopolitičkom inicijativom više nego sa samim Albancima. Kada smo pregovarali 2007-2008, na žalost Zapada, niko od njih nije verovao da je od Kraljevine Jugoslavije do 1999. to uvek bila izdržavana teritorija sa nedovoljnim obimom ekonomske aktivnosti. Zapad je zanemario zakonomernosti koje se na Kosovu ponavljaju bez obzira na status i otuda današnje razočarenje. Bes zbog toga što su se preračunali oni sada iskaljuju na Albancima, pa iako o tom nezadovoljstvu ne sme da se govori na najvišem nivou, ono se vidi kroz negativne izveštaje medija, govore poslanika, pa i opasku ponekog predsednika države. Ali dete se rodilo, i sad mora da se ljulja“. Deset godina kasnije Prorokovića iznenađuje jedino masovno iseljavanje Albanaca, neuobičajeno za državu u nastajanju. Za to, međutim, valja imati u vidu i nekoliko ekonomskih pokazatelja. Pre svega da je nezaposlenost mladih natpolovična. Pred proglašenje nezavisnosti spoljni dug povećao se za 50 odsto i danas je rekordnih 2,2 milijarde evra bez starog duga na koji Srbija plaća prispele rate. Do 2016. BDP je porastao za trećinu, a prosečna zarada je među najnižim u regionu. Stopa nezaposlenosti se 2016. prvi put spustila ispod 30 odsto. Otkad svetske skale Kosovo mere nezavisno, i korupcija i opasnosti od terorizma i organizovani kriminal vidljiviji su nego pre proglašenja nezavisnosti. Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, tvrdi da je to sada „socijalno, urbanistički i infrastrukturno neka druga zemlja“, da je u nekim sferama, kao što je stanovanje, nadoknađen zaostatak iz bivše Jugoslavije i da se odliv stanovništva zaustavio. Te da je nova mlada politička i administrativna klasa obrazovana. „Potragu za poslom stanovništva koje je prosečne starosti 27 godina vidim kao potencijalnu opasnost. Kosovo ne može da se osloni na sopstvenu ekonomiju zbog organizovanog kriminala, velikih korupcija i slabosti institucija. Zbog toga postoje investicioni problemi. Termoelektrane i rudnici, kao nosioci privrede, ne rade, a najveći deo rasta dolazi od donacija i od doznaka. Pošto je evro valuta na Kosovu, to je razlog i niske inflacije, čije se kretanje može komotno pratiti i po periodima kad se tradicionalno iz inostranstva donosi novac kući. Kroz svoje ljude u upravnim odborima međunarodna zajednica naplaćuje deo svojih donacija.“ Velikom brzinom Kosovo su priznale vodeće zapadne zemlje, a dve godine kasnije arapske i azijske, pod uticajem Saudijske Arabije. Računice Beograda i Prištine se razlikuju. Neki su povukli priznanja u poslednjih godinu dana, a drugi su slali pisma podrške bez formalnog priznavanja. Reč je o broju između 95 i 115 država, među kojima nisu dve stalne članice SB UN - Rusija i Kina, pet država EU - Španija, Grčka, Slovačka, Kipar i Rumunija i jedna iz bivše Jugoslavije - BiH. I bez obzira na kasnije članstvo u brojnim regionalnim i svetskim organizacijama, pre svih CEFTA, Svetskoj banci i MMF-u, Priština i dalje nema potpuni međunarodni subjektivitet kroz članstvo u UN, kao ni unutrašnji suverenitet na severu. Janjić kaže da se proglašenje nezavisnosti, kao posledica ruskog i kineskog veta na Ahtisarijev plan, zasnivalo na ideološkim pretpostavkama - nacionalističkim albanskim i da će sve funkcionisati brzo. A to drugo se nije desilo. Osim Euleksa, čiji je posao završen i neće se više produžavati i Unmika, koji jedva da postoji u nekoliko kancelarija, Janjić predviđa da na Kosovu ostaje Kfor. Faktički značaj Rezolucije 1244 smanjuje se ulaskom Misije EU, a potpisivanjem Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa (Dačić-Tači) 2013. u potpunosti gubi značaj. Pod upravom Euleksa Briselski sporazum vodi Srbe ka učešću na lokalnim izborima i faktičkom priznavanju institucija Prištine iste godine. Četiri godine kasnije, Srbija otvara unutrašnji dijalog koji treba da posluži kao opravdanje za konačni predlog koji je najavio predsednik Aleksandar Vučić, možda i referendum, ali svakako bolno potpisivanje drugog, pravno obavezujućeg sporazuma i ugrađenog u Pregovarački okvir Srbije kao uslov za ulazak u EU. U Prištini se kao rezultat tog sporazuma očekuje sticanje potpunog međunarodnog subjektiviteta, odnosno članstvo u UN. A u Beogradu - da su Kosovo i EU dva koloseka - spin je toliko proziran da ga se još retko ko seća. Prijem u sportske organizacije započeo je još 2003, a 2014. je Kosovo primljeno u Međunarodni olimpijski komitet. Odluka MOK-a, na koju se OK Srbije nije žalio, utrostučila je broj sportova u kojima Kosovo ima pravo da se takmiči i omogućila učešće na Olimpijskim igrama u Riju, gde džudistkinja Majljinda Keljmendi osvaja prvo zlato. Osim u sportu, Srbija sa Kosovom (sa fusnotom koja podseća na Rezoluciju 1244) „sarađuje“ i u CEFTA, a formalnim mogućnostima drži ga izvan Interpola, Saveta Evrope i OEBS-a. U dva navrata sprečeno je i potencijalno članstvo u Unesku, čemu je doprinelo i delimično razočaranju u kosovski projekat. Zahvaljujući nemogućnosti da postane članica Međunarodne telekomunikacione unije, Beograd se dodelom pozivnog broja za Kosovo dugo služio kao štapom u dogovorima, koji su na kraju postignuti prošle godine. Srbi na KiM žive u sve većoj neizvesnosti, jer Srbija polako diže ruke, kaže Proroković. „Proteklih godina jača uloga radikalnog islama koga pre tamo nije bilo. Institucije su kriminalizovane. Klanovi ih zaposedaju. Nezavisnost je bila psihološki važna za Albance, ali oni nisu dobili ekonomski ni politički boljitak. Beograd je u međuvremenu ispustio poluge pregovora, najčešće nizašta. To se vidi po datumima. Za ulazak Euleksa na Kosovo, Boris Tadić dobija podršku. Za Sporazum o integrisanom upravljanju granicama - kandidaturu za članstvo. Dačić i Vučić za potpisivanje Briselskog sporazuma dobijaju otvaranje pregovora sa EU. Ali nešto je i ostalo. Imovinska pitanja kao i mogućnost da se zapreti izlaskom iz pregovora, ili na primer, raspisivanjem izbora na KiM.“ Danas većina kosovskih građana želi, a politička elita zagovara direktno uključivanje SAD u pregovore, koji se zasad vode pod pokroviteljstvom EU. Prvi sastanak delegacija posle godinu dana odložen je zbog ubistva Olivera Ivanovića, a sledeći je najavljen za 26. februar, nedelju dana nakon što je američki senator republikanac Ron DŽonson popričao sa Vučićem, pa otputovao u Prištinu. Daleko od samostalnosti, samo nikako u odnosu na Beograd, nego u odnosu na SAD na namere Prištine utiču i druge okolnosti u Evropi, poput slučaja Katalonije. Teško da bi Španija bila toliko izričita u evropskim institucijama da se Strategija za Zapadni Balkan napiše tako razočaravajuće za Prištinu i bez očekivanih rokova na putu ka EU da joj već sad ne gori požar u Kataloniji. Negativni su i izveštaji o stanju ljudskih prava, povratak se ne odvija očekivano, a nakon svakog incidenta Srbi se sve više iseljavaju. Povratak onemogućava i ignorisanje na desetine hiljada zahteva za povrat imovine. Poslednje masovno uništenje srpske imovine i ubistva dogodila su se marta 2004. i za njih niko nije odgovarao. Pristup zločinima OVK na srpskim civilima, međutim, nikada ne sme biti promenjen, jer bi se oslobođenje, na kome počiva međunarodna podrška Kosovu, pretvorilo u teror. Velike svečarske reči albanskog premijera Edija Rame da bi „dve zemlje trebalo da imaju jednog predsednika“ u Prištini su dočekane sa oduševljenjem, što ukazuje da čak i pod pretpostavkom da Srbija sutra prizna Kosovo to priznanje neće rešiti sve nepovoljne okolnosti suvereniteta. Kosovsko društvo radije nosi albansku zastavu od kosovske i u većini nezavisnost razume kao neminovnu stanicu do Albanije. Sa tim problemom unutrašnjeg suvereniteta Beograd nema veze. Ali za SAD su unutrašnja pitanja trice. Na paradi povodom desetogodišnjice usvajanja Deklaracije o nezavisnosti još uvek nije bilo oružanih snaga Kosova, već samo imitacija vojske od koje se uskoro očekuje da uz pomoć Bondstila - jedne od najvećih američkih vojnih baza - na licu mesta bude ključ kosovskog ulaska u NATO. Koji je, sve očiglednije, i jedan od glavnih razloga nesebične podrške SAD projektu kosovske nezavisnosti.