Arhiva

Ksenija i šest patuljaka

Marko Lovrić | 20. septembar 2023 | 01:00
Ksenija i šest patuljaka
Sedamdeset od sedamdeset, ili već popularnim numeričkim prikazom 70/70, to su brojke koje je Rusija ovih dana uprla da dostigne. Šta one znače? Da li strašni bek Himkija i ruske reprezentacije Aleksej Šved namerava da popravi prosek šuta za tri poena? Ne, bilo bi to previše čak i za takvog asa. Košarka je ozbiljan sport, za razliku od politike, pa je u ovoj potonjoj lakše planirati statistiku. Zadatak Rusije, dakle, jeste da na predsedničke izbore 18. marta izađe sedamdeset odsto birača, i da sedamdeset odsto njih glasa za Vladimira Putina. Kremlj je ove brojke porekao, ali Aleksandar Karlin, guverner Altajske pokrajine – to vam dođe odmah iza Kazahstana – snimljen je kako saradnicima govori da nemaju izgovora, a da imaju sva sredstva na raspolaganju da Putina dignu upravo na te dve sedamdesetice. Ova druga, brojka izlaznosti, mogla bi da bude problem. Ne čini se da Rusi izlazak na izbore unisono smatraju patriotskom dužnošću, pa je na parlamentarnim izborima 2016. glasalo prilično bednih 48 odsto građana. Jest’ da se od predsedničkih izbora očekuje da privuku više interesovanja, ali skok od 22 procenta za dve godine bio bi prevelik zalogaj čak i za atletičarku Dariju Klišinu. Zato se pribeglo nekonvencionalnim metodama, pa lenji glasači u jednom predizbornom spotu mogu da vide da će, ako prespavaju izbore, u ruskoj vojsci služiti crnci, da će biti regrutovani sve do šezdesete, da će morati da primaju na stan i hranu homoseksualce koje su ostavili partneri i da će im vreme korišćenja toaleta biti ograničeno. Spot se razlio društvenim mrežama, a u njemu glume profesionalci koji tvrde da nemaju pojma ko ih je angažovao. Kreativni tim iz Kirova je pak zaključio da su uobičajene kampanje izlaznosti dosadne, pa rešio da prikaže mladića koga cura u noćnom klubu – iako su već stigli do toaleta – naposletku odbija jer nije glasao (pošto je maloletan). Još je neizvesno kakvi će biti efekti ovakve kampanje i da li ruski kreativni timovi imaju toaletni fetiš. Što se druge brojke tiče, tu je Putinov problem daleko manji, jer protivkandidati, sve u svemu, izgledaju kao da ih je sam birao. To ne treba da čudi jer većinu verovatno i jeste, a najupečatljivija pojava među njima svakako je Ksenija Sobčak. Otac joj je bio Anatolij Sobčak, prvi demokratski izabran gradonačelnik Sankt Peterburga – sa uobičajeno mračnim finišem karijere u vidu optužbi za korupciju, bega u inostranstvo, povratka kući uz odbacivanje optužbi i sumnjive smrti – i politički mentor Vladimira Putina. Ksenijina majka, LJudmila Narusova, takođe je imala značajnu političku karijeru, pa je Ksenija, rođena 1981, prešla stepenice rezervisane za zlatnu rusku mladež – balet pri Marijinskom teatru, umetnička škola Ermitaža i, naravno, Moskovski državni institut međunarodnih odnosa, rasadnik buduće elite – no isprva joj je od državnog biznisa draži bio šou-biznis. Slikala se – relativno čedno – za Plejboj, glumila u treš komedijama, bila prva potencijalna ruska svemirska turistkinja, snimila pesmu, vodila rijaliti programe i bila, suma sumarum, jedna od najplaćenijih ruskih „slavne-zato-što-su-slavne“ pojava. U politiku je ušetala početkom ove decenije, prisustvujući protestima zbog izbornih mahinacija 2011. i vodeći politički tok-šou na ruskom MTV-ju. U prvoj epizodi gostovali su joj opozicionari, a za drugu je najavila Alekseja Navaljnog, pa je nije ni bilo. „Našu publiku to ne zanima“, rekao je MTV, ali zanimanje Sobčakove za politiku razvilo se sve do kandidature za martovske predsedničke izbore. Politička opredeljenja bi joj se u kafani međusobno potukla – patriotkinja, nacionalistkinja, feministkinja i pobornica slobodnog tržišta – a to što Ksenija Sobčak nekažnjeno gura prste u oči režimu, protiveći se, između ostalog, i aneksiji Krima, objašnjava se ili Putinovim pijetetom prema pokojnom mentoru ili time što je i sama kremaljski projekt. „Sama Sobčakova je rekla da je o kandidaturi diskutovala sa Putinom. NJen put u SAD pratili su ne samo američki, već i ruski državni mediji. Mada zastupa stavove liberalne opozicije i pokreta poput Evromajdana, odbacuje mogućnost takvog pokreta u Rusiji i smatra da je poziv Navaljnog na bojkot izbora ’suviše radikalan’. NJen cilj je da ’utiče na Putina i sistem’. Na Univerzitetu Kolumbija je upozorila da bi sve drugo moglo da odvede u revoluciju ’mnogo drugačiju od njihove’ - misleći tu na ’revoluciju’ koju predlaže liberalna opozicija – u revoluciju koja bi bila ’mnogo radikalnija čak i od one koju Navaljni zastupa, a to niko ne želi’“, zapisala je Klara Vajs, autorka Svetskog socijalističkog veb-sajta, međunarodnog trockističkog projekta. Trockistima se ne mora verovati, no njihov zaključak da Ksenija Sobčak, zalažući se za razumevanje SAD i Rusije, bezuslovnu odbranu privatne svojine i otvaranje ruskih kapija stranim investitorima, ali bez mnogo političke frke, predstavlja samo jednu kartu režima – „pokušaj nekih kremaljskih frakcija da se sporazumeju sa Zapadom“ – a i da usput upropasti poziv na bojkot izbora, deluje razumno. Vladimir Putin ne mora mnogo da se boji ni kandidata Komunističke partije Pavela Grudinjina, jer je taj izazvao rascep čak i među komunistima. O čemu je Komunistička partija razmišljala kada je kandidovala milionera koji odbacuje osnovne postulate komunizma – osim o tome da bi peta neuspešna kandidatura 73-godišnjeg Genadija Zjuganova možda bila malko previše – nije poznato. Tek, komunisti već dugo duvaju u istu tikvu sa Kremljom – za razliku od Sobčakove, nije im smetala ni aneksija Krima – pa se i za Grudinjina, baš takvog kakav jeste, žustrog u pozivu biračima da glasaju, smatra da bi Kremlju mogao biti od koristi. Čovek za koga kažu da liči na relativno mladog Staljina trenutno šefuje Lenjinovom državnom farmom – da, još se tako zove – koja se ponosi time što proizvodi trećinu ruskih jagoda. Farma, međutim, priznaje Grudinjin, najviše zarađuje krunskim grehom po socijalističkom moralu – iznajmljujući i prodajući zemlju tržnim centrima. Sam Grudinjin je prijavio prihod od nekih tri miliona dolara u prethodnih šest godina, ali ih je, čini se, zadržao i ulagao u Rusiji, što nije baš česta pojava. „Ako kažem bogatima da, umesto što kupuju jahte, treba ovde da plate veći porez na prihod, baš kao što se radi u inostranstvu, možda ćemo popuniti budžet, modernizovati obrazovanje i zdravstvo“, tako glasi revolucionarni program koji je Grudinjin izneo u razgovoru sa novinarima Glasa Amerike. Ako komunisti nastupaju sa nečim ovakvim – Grudinjin je povrh svega učestvovao u prvoj Putinovoj predsedničkoj kampanji, 2000, a i sada veli da „ne nastupa protiv njega, već se zalaže za drugačiji put razvoja“ – umesno je pitanje kakvi su tek ostali protivkandidati. Najpoznatije ime, pored onog koje svako očekuje, jeste Grigorij Javlinski. On i njegova partija Jabloko imali su značajnu rolu u postsovjetskom haosu i za Jeljcinovog vakta – zalagao se za brzometan prelaz na tržišnu ekonomiju, ali ne baš onako vratoloman kakav su zamislili Jeljcin i Gajdar – no kako je vreme odmicalo, tako ga je guralo na marginu. Putinov je kritičar, ali svakako daleko manjeg dometa no što su bile reforme koje je gurao devedesetih. Domaćoj publici verovatno je zanimljiv Sergej Baburin, predsednik Ruskog svenarodnog saveza; zanimljiv utoliko što je nedavno bio gost beogradskog Pravnog fakulteta povodom stotog rođendana Smilje Avramov, što je pisao pisma podrške Vojislavu Šešelju i što je 2007. u parlamentarnoj kampanji predložio da se svakom Rusu dodeli 150.000 dolara kao kompenzacija za privatizacione nepravde. Koliko je bio ozbiljan tada, toliko je i danas. A kada govorimo o ozbiljnosti i podršci Šešelju, ruski izbori ne bi bili ruski izbori bez Vladimira Žirinovskog. Među važnijim političkim idejama Žirinovskog valja izdvojiti predlog da se na ruske zapadne granice postave veliki ventilatori koji bi oduvali radioaktivni otpad u baltičke države, zamisao da se ptičiji grip iskoreni tako što bi naoružani živalj obarao ptice kada se u proleće vraćaju u Rusiju i zahtev da Rusija detonira nuklearku u Bosforu kako bi cunami zbrisao barem devet miliona stanovnika Istanbula. Te ideje nisu baš iz ove kampanje, ali jednom Žirinovski, uvek Žirinovski, pa mu ko želi može poželeti sreću na izborima i šesti put. Spisak opasnih Putinovih rivala dopunjuju Boris Titov, šef Partije rasta i Putinov komesar za prava preduzetnika, te Maksim Surajkin, vođa Komunista Rusije (koje treba razlikovati od ruskih komunista). Nijedno istraživanje javnog mnjenja kompletnoj družini ne daje više od petnaest odsto glasova, pri čemu bi gro trebalo da odnesu Grudinjin (pet do sedam) i Žirinovski (četiri do šest odsto glasova), mada poslednja istraživanja sa veb-sajta Alekseja Navaljnog prikazuju trideset odsto neodlučnih. Što se tiče Navaljnog, kome je kandidatura, naravno, zabranjena – pod izgovorom osude za proneveru – nedavno je u intervjuu za Si-En-En rekao da Rusi sve nestrpljivije čekaju političke promene. „Putin je već osamnaest godina na vlasti. LJudi nisu spremni da čekaju još šest godina, pa još šest, pa još“, zaključio je. Rusi možda jesu nestrpljivi, ali šanse da Putin bude poražen na predsedničkim izborima i dalje su daleko manje od šanse da Aleksej Šved pogodi sedamdeset uzastopnih trojki.